Dok počinjem kucanje teksta, na televiziji svira "Nostalgična" grupe TBF i savršenom slučajnošću mi daje šlagvort za ono o čemu ću pisati.
Na Kolarcu se ove nedelje odigrao lep dogadjaj – Koki je pred prepunom salom održao koncert svoje vokalno-instrumentalne muzike sa akcentom na "instrumentalne", a sve uz pomoć produkcije radio Beograda. Za sve vas koji ne znate, Koki je nadimak iz milošte za mog tatu. On mrzi što ga njegova deca tako zovu, ali šta da vam kažem, tako mu dobro stoji! :)
Sve u svemu, znate da dosad nikad nisam pisala o stvarima koje rade moji, barem ne direktno, ali ovog puta ću prekršiti to svoje nepisano pravilo.
Poslednjih dana, dok je Koki bio u panici oko cele organizacije, izvukla sam relevenatne informacije od njega – koncert će se bazirati na njegovoj instrumentalnoj muzici sa kojom publika nikad nije bila dovoljno upoznata, i biće obogaćen prisustvom raznih gostiju. Nisam izvukla mnogo više od njega, te sam se pomirila sa tim da ću na licu mesta morati da saznam ostatak.
Ono što me je obradovalo bila je činjenica da me nekoliko ljudi okrenulo da pita da li imam višak karata, pošto je sve rasprodato! I stvarno, kad sam ušla u salu vladala je jagma za mestima, a presek generacija je bio stvarno širok – počelo je sa dosta mladjima od mene (što nažalost uopšte više nije teško biti), preko mog godišta, pa sve do starijih Beogradjana, starijih i od samog umetnika na sceni.
Mnogi su prodefilovali scenom, previše njih da bi o svima pisala, ali sledi rezime mojih miljenika.
Vasil Hadžimanov bend – momci su strašno duhovito komunicirali i medjusobno i sa Kokijem koji je sedeo na "kanabetu" sa desne strane scene, a svirali su energično i poletno, kako samo mlad petogodišnji bend to može. Dve numere sa, po meni, najboljeg Kokijevog instrumentalnog albuma "Sampled moonlight", zvučale su sveže, džezi i dobro odsvirano.
Big bend RTS-a. Sad ih već dobro poznajem, i više me ne iznenadjuje činjenica da su mlade snage toliko obogatile i popravile zvuk ovog velikog sastava, da više ne važi ona stara boljka "da li će biti u štimu?" i "da li će zvučati tromo?". To je, na sreću, prošlost.
Nizali su se instrumentali, neke od njih znam, neke sam prvi put čula na ovom koncertu. Aranžirani od različitih ljudi, zvučali su moćno i luksuzno. To ide u prilog mojoj tvrdnji da što ti veći sastav svira delo, to bolje ti delo zvuči.
Kao šlag na tortu došla je Bisera Veletanlić, prelepa i spontana kao i uvek, takla je publiku u dušu izvodjenjem Kokijeve tri najbolje pesme: "Ručak za dvoje", "Milo moje" i "Zlatni dan".
"Zlatni dan" je pesma koja je sa prvim tonovima izmamila gromoglasan aplauz, i za koju smo intimno vezane nas tri sestre. Naime, to je najlepši i ujedno najtužniji tekst naše mame, i nismo ga očekivale na koncertu. Suvišno je reći da smo džabe stavljale maskaru pred koncert...Od nje posle "Zlatnog dana" nije ostalo ništa. I nismo bile jedine...
Kristina
Na Kolarcu se ove nedelje odigrao lep dogadjaj – Koki je pred prepunom salom održao koncert svoje vokalno-instrumentalne muzike sa akcentom na "instrumentalne", a sve uz pomoć produkcije radio Beograda. Za sve vas koji ne znate, Koki je nadimak iz milošte za mog tatu. On mrzi što ga njegova deca tako zovu, ali šta da vam kažem, tako mu dobro stoji! :)
Sve u svemu, znate da dosad nikad nisam pisala o stvarima koje rade moji, barem ne direktno, ali ovog puta ću prekršiti to svoje nepisano pravilo.
Poslednjih dana, dok je Koki bio u panici oko cele organizacije, izvukla sam relevenatne informacije od njega – koncert će se bazirati na njegovoj instrumentalnoj muzici sa kojom publika nikad nije bila dovoljno upoznata, i biće obogaćen prisustvom raznih gostiju. Nisam izvukla mnogo više od njega, te sam se pomirila sa tim da ću na licu mesta morati da saznam ostatak.
Ono što me je obradovalo bila je činjenica da me nekoliko ljudi okrenulo da pita da li imam višak karata, pošto je sve rasprodato! I stvarno, kad sam ušla u salu vladala je jagma za mestima, a presek generacija je bio stvarno širok – počelo je sa dosta mladjima od mene (što nažalost uopšte više nije teško biti), preko mog godišta, pa sve do starijih Beogradjana, starijih i od samog umetnika na sceni.
Bisera i "Zlatni dan"
Sve u svemu, Koki je smislio vrlo originalan način vodjenja ovog koncerta – sam je bio domaćin, ali nijednog trentuka nije zapao u neukusno samohvalisanje, već je akcenat bacao na goste i na ljude sa kojima je tokom svog života saradjivao na instrumentalnim projektima, i koji su ga inspirisali.Mnogi su prodefilovali scenom, previše njih da bi o svima pisala, ali sledi rezime mojih miljenika.
Vasil Hadžimanov bend – momci su strašno duhovito komunicirali i medjusobno i sa Kokijem koji je sedeo na "kanabetu" sa desne strane scene, a svirali su energično i poletno, kako samo mlad petogodišnji bend to može. Dve numere sa, po meni, najboljeg Kokijevog instrumentalnog albuma "Sampled moonlight", zvučale su sveže, džezi i dobro odsvirano.
Big bend RTS-a. Sad ih već dobro poznajem, i više me ne iznenadjuje činjenica da su mlade snage toliko obogatile i popravile zvuk ovog velikog sastava, da više ne važi ona stara boljka "da li će biti u štimu?" i "da li će zvučati tromo?". To je, na sreću, prošlost.
Nizali su se instrumentali, neke od njih znam, neke sam prvi put čula na ovom koncertu. Aranžirani od različitih ljudi, zvučali su moćno i luksuzno. To ide u prilog mojoj tvrdnji da što ti veći sastav svira delo, to bolje ti delo zvuči.
Kao šlag na tortu došla je Bisera Veletanlić, prelepa i spontana kao i uvek, takla je publiku u dušu izvodjenjem Kokijeve tri najbolje pesme: "Ručak za dvoje", "Milo moje" i "Zlatni dan".
"Zlatni dan" je pesma koja je sa prvim tonovima izmamila gromoglasan aplauz, i za koju smo intimno vezane nas tri sestre. Naime, to je najlepši i ujedno najtužniji tekst naše mame, i nismo ga očekivale na koncertu. Suvišno je reći da smo džabe stavljale maskaru pred koncert...Od nje posle "Zlatnog dana" nije ostalo ništa. I nismo bile jedine...
Kristina