Sećam se da sam sa nepunih 10 godina u Zabavniku pročitala da će posle 2000-te svaki čovek imati lični telefon koji će moći da nosi kud god da krene.Zamišljala sam one spiralne kablove starih fiksnih telefona sa okruglim brojčanikom, kako se razvlače po nekim sajber kolima u budućnosti.
I, dok sam se okrenula, malo pre dve hiljadite, sedim u autobusu, idem da se vidim sa ortacima iz odeljenja sa pozajmljenom tatinom "nokijom" u rukama i fingiram kako razgovaram sa nekim, pravim se važna, kao taj tamo, zamišljeni prijatelj me ne čuje dobro.
U kući su se smenjivali mobilni telefoni jedan za drugim, svaki manji od onog prethodnog. Komšija fudbaler kupio neki drečavi "alkatel", svi ga gledamo k’o u Boga, pa "erikson" na preklop, a moja sestra je furala neku ciglu na koju ju je bilo blam da se javi u društvu, pa je izlazila kao do wc-a.
Najviše sam volela moj prvi "soni". Imala sam onaj srebrni sa točkićem koji je izgledao dosta progresivno, kao neki super daljinski a kad se upali, ekranom bi prošetao noj u krupnim pikselima.
Od tada, pa sve do danas udružilo se nekoliko velikih kompanija kako bi napravili ove pametne sprave koje su najmanje telefoni, a najviše sve drugo. Android, polu-biće, polu- aparat, sprava koja provodi sa nama najveći deo dana, više nego bilo koji član naše porodice.
Moj pametan telefon je toliko pametan da je prošlog petka, zajedno sa jednom patikom izašao iz torbe za trening i rešio da ostane u kolima prijatelja da se odmori. Pomogla sam mu tako što sam mu našla zamenu, malu plavu Nokiu1200, koju koristim u slučaju da mi isključe telefon dok se ne proknjiži uplata, nikad duže od jednog dana. Takođe, u starom aparatu mi je bila i kartica sa drugim brojem telefona, tako da sam rešila da ovo iskakanje "ajfona" iz torbe tretiram i kao svoj odmor.
Javila sam najbližima da me mogu naći na novom broju. Iste večeri, u izlasku sam osetila blago olakšanje- nisam sve vreme držala telefon u ruci, nisam proveravala da li me je zvao, nisam manično “burljala” po torbi tripujući da sam negde izgubila telefon koji košta 3 i po prosečne srpske plate. Opustila sam se i mahala torbom u stilu- koga udarim, toga ne žalim…
Nestalo mi je kredita, pa sam se na putu do kuće dopunila.
E, sad tu u krevetu posle izlaska dolazi do blagog obrta situacije u korist Androida. Šta radiš kad ne možes da zaspiš?
Uzmeš telefon, namestiš jastuk i tvituješ!
Šta mi sve prolazi kroz glavu- toliko mudrosti i gluposti će ostati nezabeleženo, nepročitano od strane ljudi, mojih pratilaca koji jedva čekaju da kliknu zvezdicu ili retvituju kako sam baš dobro odrala frižider ili kolike su muškarci svinje!!!! I tako sam se okrenula na drugu stranu i odmah zaspala sa mišlju koliko je čovečanstvo ostalo uskraćeno za svedočenje mojih dogodovština u stilu toliko na Tvitteru citiranog Bukovskog. Tek tako, bez ijednog poslatog tvita, bez fejva, bez ijednog tviteraškog hejta, otišla sam bezbrižno u carstvo snova.
Mi, u stvari, spavamo kad ne možemo da tvitujemo.
Dan2
Protrljam i otvorim oči, posegnem rukom pod jastuk- nema ga. Isteglim noge pa ih raširim po širini donjeg dela kreveta- nema ga ni na punjaču. Neko sunce se bori da mi proviri u sobu, ali ja ne znam koje. Da sad imam telefon u ruci, već bih iščitala aplikaciju za prognozu po satima i znala bih šta da obučem- detetu i sebi, iako smo prošle nedelje zbog te prognoze išle u gumenim čizmama na plus 30, nema veze.
Kako ću u WC bez vesti? Kako na posao bez prognoze? Meilovi? Kako u novi dan bez horoskopa? Da li me je neko zapratio? Šta ako me danas zovu da mi potvrde za onaj posao? Lagano, kao dete kad uči da hoda, ustajem nesigurno iz kreveta, uzmem onu "nokiju" sa punom baterijom, a sve četiri crte su bile tu u kompletu i uveče kada sam opet legla da spavam sama, bez tvitera…
Dan3
Sedim sa drugaricom u kafiću, kao i uvek čekamo da deca završe trening. Samo, sad je malo drugačije. Mirta klikće po telefonu, pokazuje mi neke kostime koje je skinula za seriju sto snimaju i čizme koje je poručila, fenomenalne crne sa kaiševima na sve strane i kaubojskom petom. Pokazuje mi slike drugarica iz Zagreba i kako su super kuću izabrali za letovanje. Malo, malo, Mirta nestane u nekoj prepisci sa curama iz ZG na FB.
Ranije ne bih to ni primetila, nego sad mi je tako dosadno. Stanem u sred rečenice gledajući da me neko nije zvao na onu šerpa plavu Nokiu. Nekako, kad si u društvu u kome svi imaju Androide, može da se ćuti koliko god želiš, pa momenti, “a vidi ovo” , “vidi ti ovo” , sve drugarice pipkaju ekrane izmanikiranim noktima. Pa vrhunac bezobrazluka, sedite zajedno i igrate igrice! Ne, ne! Toga nema na mojoj staroj Nokiji. A nema ni kalendara ovulacije. PIh, ciklus bez Androida…
U povratku vidim mačku, puža i nekoliko vrhova zgrada kako se dobacuju oblacima preko kablova za struju. “Vidi ovo za Instagram”, pomislim, krenem rukom ka torbi i…Iskuliram.
Dan4
Nekako se desilo da mi je u isto vreme kada sam ostala bez telefona, isključen i internet. To uvek ide u paketu.
Od svih društvenih mreža najmanje obilazim Facebook.
Već kasnim sa tekstom za Mondo, možda me je urednik kontaktirao, bio bi red da se javim svim ljudima, tim masama ljudi koji me manično traže već danima. Ko zna koliko propuštenih poziva imam? Možda su me zvali za još neki posao…
Sigurno me traže svuda po gradu, a ne mogu da dođu do ovog mog novog broja. Moram da pomognem svim tim friendovima, followerima, poslodavcima, rođacima, prijateljima da me nađu. Znam, otići ću do mojih da se konektujem. Stotine notifikacija- ko se s kim verio, raskinuo, nebitni mailovi, pozivi za neke promocije, tagovane slike, velike mudrosti pijanih tviteraša, opet citati Andrića i Bukovskog- ništa! Nema ni traga od horde koja me juri jer se svet vrti paralelno sa ovim mojim, bez telefona. Ništa nisam propustila. Čak mi je i garderoba adekvatna vremenskim prilikama.
Pred spavanje odigram zmijicu. Oborim rekord.
Dan5
Uključujem I phone koji pet puta zavibrira i primim sms sa svim propuštenim pozivima. Neke brojeve okrenem, za druge nemam pojma ko su. Ushićeni prijatelji pitaju jel sve u redu sa mnom, kao jako su se zabrinuli. Neki su čak probali da me nađu, ali bez telefona nisu uspeli da dođu do mene u ovom velikom gradu…. Živa jeza me obuzela… brrrr…
Onda ljudi sa drugačijim pristupom, oni koji ti kenjaju što se ne javljaš na telefon. Zar nije tvoje pravo, a u ovom slučaju pravo mog umornog Androida, da se malo odmori?!
Zašto telefon mora da nam bude produžena ruka ili neki drugi organ?
Evo, drugarica mi priča da je čuvala sve konverzacije sa svojim ljubavnikom. Kad ih je slučajno obrisala, kaže” kao srce da su mi izvadili”
U Zabavniku nije pisalo da će ti lični telefoni biti boleština 21. veka.
Dijagnoza Refresh, dijagnoza Unfollow, dijagnoza Interakcija… Kao da nam se još jedan život dešava u telefonu. A i dešava se.
Tokom pet dana bez pametnog telefona, hiljadu puta sam glupo i bez mozga posegnula za njim bez ikakve potrebe i setila se vremena kada smo komotno mogli da zaboravimo kada smo poslednji put napunili bateriju.
Život na punjaču
Pet dana života bez smartfona...prednosti i mane.
Sećam se da sam sa nepunih 10 godina u Zabavniku pročitala da će posle 2000-te svaki čovek imati lični telefon koji će moći da nosi kud god da krene.Zamišljala sam one spiralne kablove starih fiksnih telefona sa okruglim brojčanikom, kako se razvlače po nekim sajber kolima u budućnosti.
I, dok sam se okrenula, malo pre dve hiljadite, sedim u autobusu, idem da se vidim sa ortacima iz odeljenja sa pozajmljenom tatinom "nokijom" u rukama i fingiram kako razgovaram sa nekim, pravim se važna, kao taj tamo, zamišljeni prijatelj me ne čuje dobro.
U kući su se smenjivali mobilni telefoni jedan za drugim, svaki manji od onog prethodnog. Komšija fudbaler kupio neki drečavi "alkatel", svi ga gledamo k’o u Boga, pa "erikson" na preklop, a moja sestra je furala neku ciglu na koju ju je bilo blam da se javi u društvu, pa je izlazila kao do wc-a.
Najviše sam volela moj prvi "soni". Imala sam onaj srebrni sa točkićem koji je izgledao dosta progresivno, kao neki super daljinski a kad se upali, ekranom bi prošetao noj u krupnim pikselima.
Od tada, pa sve do danas udružilo se nekoliko velikih kompanija kako bi napravili ove pametne sprave koje su najmanje telefoni, a najviše sve drugo. Android, polu-biće, polu- aparat, sprava koja provodi sa nama najveći deo dana, više nego bilo koji član naše porodice.
Moj pametan telefon je toliko pametan da je prošlog petka, zajedno sa jednom patikom izašao iz torbe za trening i rešio da ostane u kolima prijatelja da se odmori. Pomogla sam mu tako što sam mu našla zamenu, malu plavu Nokiu1200, koju koristim u slučaju da mi isključe telefon dok se ne proknjiži uplata, nikad duže od jednog dana. Takođe, u starom aparatu mi je bila i kartica sa drugim brojem telefona, tako da sam rešila da ovo iskakanje "ajfona" iz torbe tretiram i kao svoj odmor.
Javila sam najbližima da me mogu naći na novom broju. Iste večeri, u izlasku sam osetila blago olakšanje- nisam sve vreme držala telefon u ruci, nisam proveravala da li me je zvao, nisam manično “burljala” po torbi tripujući da sam negde izgubila telefon koji košta 3 i po prosečne srpske plate. Opustila sam se i mahala torbom u stilu- koga udarim, toga ne žalim…
Nestalo mi je kredita, pa sam se na putu do kuće dopunila.
E, sad tu u krevetu posle izlaska dolazi do blagog obrta situacije u korist Androida. Šta radiš kad ne možes da zaspiš?
Uzmeš telefon, namestiš jastuk i tvituješ!
Šta mi sve prolazi kroz glavu- toliko mudrosti i gluposti će ostati nezabeleženo, nepročitano od strane ljudi, mojih pratilaca koji jedva čekaju da kliknu zvezdicu ili retvituju kako sam baš dobro odrala frižider ili kolike su muškarci svinje!!!! I tako sam se okrenula na drugu stranu i odmah zaspala sa mišlju koliko je čovečanstvo ostalo uskraćeno za svedočenje mojih dogodovština u stilu toliko na Tvitteru citiranog Bukovskog. Tek tako, bez ijednog poslatog tvita, bez fejva, bez ijednog tviteraškog hejta, otišla sam bezbrižno u carstvo snova.
Mi, u stvari, spavamo kad ne možemo da tvitujemo.
Dan2
Protrljam i otvorim oči, posegnem rukom pod jastuk- nema ga. Isteglim noge pa ih raširim po širini donjeg dela kreveta- nema ga ni na punjaču. Neko sunce se bori da mi proviri u sobu, ali ja ne znam koje. Da sad imam telefon u ruci, već bih iščitala aplikaciju za prognozu po satima i znala bih šta da obučem- detetu i sebi, iako smo prošle nedelje zbog te prognoze išle u gumenim čizmama na plus 30, nema veze.
Kako ću u WC bez vesti? Kako na posao bez prognoze? Meilovi? Kako u novi dan bez horoskopa? Da li me je neko zapratio? Šta ako me danas zovu da mi potvrde za onaj posao? Lagano, kao dete kad uči da hoda, ustajem nesigurno iz kreveta, uzmem onu "nokiju" sa punom baterijom, a sve četiri crte su bile tu u kompletu i uveče kada sam opet legla da spavam sama, bez tvitera…
Dan3
Sedim sa drugaricom u kafiću, kao i uvek čekamo da deca završe trening. Samo, sad je malo drugačije. Mirta klikće po telefonu, pokazuje mi neke kostime koje je skinula za seriju sto snimaju i čizme koje je poručila, fenomenalne crne sa kaiševima na sve strane i kaubojskom petom. Pokazuje mi slike drugarica iz Zagreba i kako su super kuću izabrali za letovanje. Malo, malo, Mirta nestane u nekoj prepisci sa curama iz ZG na FB.
Ranije ne bih to ni primetila, nego sad mi je tako dosadno. Stanem u sred rečenice gledajući da me neko nije zvao na onu šerpa plavu Nokiu. Nekako, kad si u društvu u kome svi imaju Androide, može da se ćuti koliko god želiš, pa momenti, “a vidi ovo” , “vidi ti ovo” , sve drugarice pipkaju ekrane izmanikiranim noktima. Pa vrhunac bezobrazluka, sedite zajedno i igrate igrice! Ne, ne! Toga nema na mojoj staroj Nokiji. A nema ni kalendara ovulacije. PIh, ciklus bez Androida…
U povratku vidim mačku, puža i nekoliko vrhova zgrada kako se dobacuju oblacima preko kablova za struju. “Vidi ovo za Instagram”, pomislim, krenem rukom ka torbi i…Iskuliram.
Dan4
Nekako se desilo da mi je u isto vreme kada sam ostala bez telefona, isključen i internet. To uvek ide u paketu.
Od svih društvenih mreža najmanje obilazim Facebook.
Već kasnim sa tekstom za Mondo, možda me je urednik kontaktirao, bio bi red da se javim svim ljudima, tim masama ljudi koji me manično traže već danima. Ko zna koliko propuštenih poziva imam? Možda su me zvali za još neki posao…
Sigurno me traže svuda po gradu, a ne mogu da dođu do ovog mog novog broja. Moram da pomognem svim tim friendovima, followerima, poslodavcima, rođacima, prijateljima da me nađu. Znam, otići ću do mojih da se konektujem. Stotine notifikacija- ko se s kim verio, raskinuo, nebitni mailovi, pozivi za neke promocije, tagovane slike, velike mudrosti pijanih tviteraša, opet citati Andrića i Bukovskog- ništa! Nema ni traga od horde koja me juri jer se svet vrti paralelno sa ovim mojim, bez telefona. Ništa nisam propustila. Čak mi je i garderoba adekvatna vremenskim prilikama.
Pred spavanje odigram zmijicu. Oborim rekord.
Dan5
Uključujem I phone koji pet puta zavibrira i primim sms sa svim propuštenim pozivima. Neke brojeve okrenem, za druge nemam pojma ko su. Ushićeni prijatelji pitaju jel sve u redu sa mnom, kao jako su se zabrinuli. Neki su čak probali da me nađu, ali bez telefona nisu uspeli da dođu do mene u ovom velikom gradu…. Živa jeza me obuzela… brrrr…
Onda ljudi sa drugačijim pristupom, oni koji ti kenjaju što se ne javljaš na telefon. Zar nije tvoje pravo, a u ovom slučaju pravo mog umornog Androida, da se malo odmori?!
Zašto telefon mora da nam bude produžena ruka ili neki drugi organ?
Evo, drugarica mi priča da je čuvala sve konverzacije sa svojim ljubavnikom. Kad ih je slučajno obrisala, kaže” kao srce da su mi izvadili”
U Zabavniku nije pisalo da će ti lični telefoni biti boleština 21. veka.
Dijagnoza Refresh, dijagnoza Unfollow, dijagnoza Interakcija… Kao da nam se još jedan život dešava u telefonu. A i dešava se.
Tokom pet dana bez pametnog telefona, hiljadu puta sam glupo i bez mozga posegnula za njim bez ikakve potrebe i setila se vremena kada smo komotno mogli da zaboravimo kada smo poslednji put napunili bateriju.
Sećam se da sam sa nepunih 10 godina u Zabavniku pročitala da će posle 2000-te svaki čovek imati lični telefon koji će moći da nosi kud god da krene.Zamišljala sam one spiralne kablove starih fiksnih telefona sa okruglim brojčanikom, kako se razvlače po nekim sajber kolima u budućnosti.
I, dok sam se okrenula, malo pre dve hiljadite, sedim u autobusu, idem da se vidim sa ortacima iz odeljenja sa pozajmljenom tatinom "nokijom" u rukama i fingiram kako razgovaram sa nekim, pravim se važna, kao taj tamo, zamišljeni prijatelj me ne čuje dobro.
U kući su se smenjivali mobilni telefoni jedan za drugim, svaki manji od onog prethodnog. Komšija fudbaler kupio neki drečavi "alkatel", svi ga gledamo k’o u Boga, pa "erikson" na preklop, a moja sestra je furala neku ciglu na koju ju je bilo blam da se javi u društvu, pa je izlazila kao do wc-a.
Najviše sam volela moj prvi "soni". Imala sam onaj srebrni sa točkićem koji je izgledao dosta progresivno, kao neki super daljinski a kad se upali, ekranom bi prošetao noj u krupnim pikselima.
Od tada, pa sve do danas udružilo se nekoliko velikih kompanija kako bi napravili ove pametne sprave koje su najmanje telefoni, a najviše sve drugo. Android, polu-biće, polu- aparat, sprava koja provodi sa nama najveći deo dana, više nego bilo koji član naše porodice.
Moj pametan telefon je toliko pametan da je prošlog petka, zajedno sa jednom patikom izašao iz torbe za trening i rešio da ostane u kolima prijatelja da se odmori. Pomogla sam mu tako što sam mu našla zamenu, malu plavu Nokiu1200, koju koristim u slučaju da mi isključe telefon dok se ne proknjiži uplata, nikad duže od jednog dana. Takođe, u starom aparatu mi je bila i kartica sa drugim brojem telefona, tako da sam rešila da ovo iskakanje "ajfona" iz torbe tretiram i kao svoj odmor.
Javila sam najbližima da me mogu naći na novom broju. Iste večeri, u izlasku sam osetila blago olakšanje- nisam sve vreme držala telefon u ruci, nisam proveravala da li me je zvao, nisam manično “burljala” po torbi tripujući da sam negde izgubila telefon koji košta 3 i po prosečne srpske plate. Opustila sam se i mahala torbom u stilu- koga udarim, toga ne žalim…
Nestalo mi je kredita, pa sam se na putu do kuće dopunila.
E, sad tu u krevetu posle izlaska dolazi do blagog obrta situacije u korist Androida. Šta radiš kad ne možes da zaspiš?
Uzmeš telefon, namestiš jastuk i tvituješ!
Šta mi sve prolazi kroz glavu- toliko mudrosti i gluposti će ostati nezabeleženo, nepročitano od strane ljudi, mojih pratilaca koji jedva čekaju da kliknu zvezdicu ili retvituju kako sam baš dobro odrala frižider ili kolike su muškarci svinje!!!! I tako sam se okrenula na drugu stranu i odmah zaspala sa mišlju koliko je čovečanstvo ostalo uskraćeno za svedočenje mojih dogodovština u stilu toliko na Tvitteru citiranog Bukovskog. Tek tako, bez ijednog poslatog tvita, bez fejva, bez ijednog tviteraškog hejta, otišla sam bezbrižno u carstvo snova.
Mi, u stvari, spavamo kad ne možemo da tvitujemo.
Dan2
Protrljam i otvorim oči, posegnem rukom pod jastuk- nema ga. Isteglim noge pa ih raširim po širini donjeg dela kreveta- nema ga ni na punjaču. Neko sunce se bori da mi proviri u sobu, ali ja ne znam koje. Da sad imam telefon u ruci, već bih iščitala aplikaciju za prognozu po satima i znala bih šta da obučem- detetu i sebi, iako smo prošle nedelje zbog te prognoze išle u gumenim čizmama na plus 30, nema veze.
Kako ću u WC bez vesti? Kako na posao bez prognoze? Meilovi? Kako u novi dan bez horoskopa? Da li me je neko zapratio? Šta ako me danas zovu da mi potvrde za onaj posao? Lagano, kao dete kad uči da hoda, ustajem nesigurno iz kreveta, uzmem onu "nokiju" sa punom baterijom, a sve četiri crte su bile tu u kompletu i uveče kada sam opet legla da spavam sama, bez tvitera…
Dan3
Sedim sa drugaricom u kafiću, kao i uvek čekamo da deca završe trening. Samo, sad je malo drugačije. Mirta klikće po telefonu, pokazuje mi neke kostime koje je skinula za seriju sto snimaju i čizme koje je poručila, fenomenalne crne sa kaiševima na sve strane i kaubojskom petom. Pokazuje mi slike drugarica iz Zagreba i kako su super kuću izabrali za letovanje. Malo, malo, Mirta nestane u nekoj prepisci sa curama iz ZG na FB.
Ranije ne bih to ni primetila, nego sad mi je tako dosadno. Stanem u sred rečenice gledajući da me neko nije zvao na onu šerpa plavu Nokiu. Nekako, kad si u društvu u kome svi imaju Androide, može da se ćuti koliko god želiš, pa momenti, “a vidi ovo” , “vidi ti ovo” , sve drugarice pipkaju ekrane izmanikiranim noktima. Pa vrhunac bezobrazluka, sedite zajedno i igrate igrice! Ne, ne! Toga nema na mojoj staroj Nokiji. A nema ni kalendara ovulacije. PIh, ciklus bez Androida…
U povratku vidim mačku, puža i nekoliko vrhova zgrada kako se dobacuju oblacima preko kablova za struju. “Vidi ovo za Instagram”, pomislim, krenem rukom ka torbi i…Iskuliram.
Dan4
Nekako se desilo da mi je u isto vreme kada sam ostala bez telefona, isključen i internet. To uvek ide u paketu.
Od svih društvenih mreža najmanje obilazim Facebook.
Već kasnim sa tekstom za Mondo, možda me je urednik kontaktirao, bio bi red da se javim svim ljudima, tim masama ljudi koji me manično traže već danima. Ko zna koliko propuštenih poziva imam? Možda su me zvali za još neki posao…
Sigurno me traže svuda po gradu, a ne mogu da dođu do ovog mog novog broja. Moram da pomognem svim tim friendovima, followerima, poslodavcima, rođacima, prijateljima da me nađu. Znam, otići ću do mojih da se konektujem. Stotine notifikacija- ko se s kim verio, raskinuo, nebitni mailovi, pozivi za neke promocije, tagovane slike, velike mudrosti pijanih tviteraša, opet citati Andrića i Bukovskog- ništa! Nema ni traga od horde koja me juri jer se svet vrti paralelno sa ovim mojim, bez telefona. Ništa nisam propustila. Čak mi je i garderoba adekvatna vremenskim prilikama.
Pred spavanje odigram zmijicu. Oborim rekord.
Dan5
Uključujem I phone koji pet puta zavibrira i primim sms sa svim propuštenim pozivima. Neke brojeve okrenem, za druge nemam pojma ko su. Ushićeni prijatelji pitaju jel sve u redu sa mnom, kao jako su se zabrinuli. Neki su čak probali da me nađu, ali bez telefona nisu uspeli da dođu do mene u ovom velikom gradu…. Živa jeza me obuzela… brrrr…
Onda ljudi sa drugačijim pristupom, oni koji ti kenjaju što se ne javljaš na telefon. Zar nije tvoje pravo, a u ovom slučaju pravo mog umornog Androida, da se malo odmori?!
Zašto telefon mora da nam bude produžena ruka ili neki drugi organ?
Evo, drugarica mi priča da je čuvala sve konverzacije sa svojim ljubavnikom. Kad ih je slučajno obrisala, kaže” kao srce da su mi izvadili”
U Zabavniku nije pisalo da će ti lični telefoni biti boleština 21. veka.
Dijagnoza Refresh, dijagnoza Unfollow, dijagnoza Interakcija… Kao da nam se još jedan život dešava u telefonu. A i dešava se.
Tokom pet dana bez pametnog telefona, hiljadu puta sam glupo i bez mozga posegnula za njim bez ikakve potrebe i setila se vremena kada smo komotno mogli da zaboravimo kada smo poslednji put napunili bateriju.
