Uvek neki pametan čovek ume da u nekoliko smislenih reči sublimira sve sto se u životu desava i "složi naše misli" bolje nego što bismo mi to uradili.

No kroz vreme mnogo toga se promenilo (ljudi najviše) i shvatih pre neki dan, kad sam spontano u nekom razgovoru izvalila "ko tebe kamenom, ti njega hlebom",da sam lupila neviđenu glupost.

O Bože koliko to više ne važi...ko se  u današnje vreme drži tog principa može samo da strada. Ok, možemo da olabavimo malo, da kažemo da to staro pravilo može eventualno da se podrazumeva za bližnje - ali oni te nikad neće gadjati kamenom, tako da....

A tek "pametniji popušta"! Ne treba ni obrazlagati koliko je to pogrešno.

Jedna od onih izreka pak koje važe - je da su Divlji tu i da su isterali i nastavljaju da isteruju Pitome. U svakom smislu.

Sve što podrazumeva elementarnu pristojnost i vaspitanje,svako ćutanje - smatra se slabošću. Slab si ako si fin, ako se ne guraš,ako ne pričaš nekontrolisano o sebi. Život nam svakodnevno pokazuje koliko polovično znanje ili čak i totalna glupost i besmisao mogu biti kompenzovani nametljivošću.

Ona misao da "prazna kanta najjače zveči" će biti odbačena sa indignacijom.

To je sigurno rekla neka zlobna budala.

Potpuno je već (silom) usvojeno "pravilo" da koliko god da si uman, vredan, obrazovan, talentovan, dobar - nisi "sposoban" ako ne koristiš silu i bezobrazluk.  I, naravno, ako se non stop ne hvališ okolo - treba stalno podsećati ljude na sopstvenu bitnost.

Divlje ne zanima baš ništa što nema veze sa njima lično. Oni grabe i gaze sve pred sobom "rešeni da uspeju". Ne zanima ih sta ko misli i oseća, "šta me briga" im je omiljena fraza.

Izgovaraju je kao mantru.

To su ljudi koji se u uskom prolazu nikada neće okrenuti "na kant" , da se lepo mimoiđete. Naprotiv, još vise će raširiti ramena, da morate što više da se skupite da oni prođu...

Ako neko takav čita sada ovo, razvukao je osmeh i misli se "pa naravno"...

Naši mediji se, čini se, bave najviše političarima, i starletama. Možemo da uđemo u Ginisovu knjigu rekorda kao zemlja sa najviše istih po glavi stanovnika. To su nase "vip" osobe. Znam,jesu i u mnogim drugim zemljama, ali isto tako znam da svoje mesto kao istaknuti gradjani imaju i lekari,književnici,umetnici,profesori...Neki balans bar postoji. Oni tamo ne moraju da prave buku da bi dobili svoje mesto u društvu. Ti ljudi i ne umeju da prave buku, više se bave svojim poslom nego SOBOM u njemu.

I naši umni ljudi tako ćute, pohvali ih samo ponekad poneki novinski članak - ali uglavnom ne postoje u javnosti. Zato sto su fini. Dosadni za medije.

O čemu se radi? Moramo li da dižemo prašinu oko sebe ne bismo li se istakli? Moramo li da budemo nametljivi i samoljubivi da bismo se pozicionirali ili opstali?

Mora li "jajajajajajaja, ja o meni,ja o sebi,ja kad sam ovo i ja kad sam ono da se viče na sva zvona ne bi li nas zapazili i cenili?  Treba li teatralno da trčimo po hodnicima i vičemo "puf pant" ne bismo li ostavili utisak nevidjenog požrtvovanja i vrednoće?

Moramo li obavezno da budemo samoživi?

Pitomi i pristojni ljudi postoje i rade kao mravi, ali nepažnjom i nepoštovanjem okoline nestaju i niko nema interesa da im pomogne da ponovo oni budu mainstream, noseća struja u društvu, što bi nekako bilo normalno i progresivno.

"Nesposobni su".

Ne umeju da se guraju i laktaju.

Ranije sam bila sklona da mislim da je to "generacijska" stvar, ali upoznajući stalno divne, pametne mlade ljude, naprednih ideja vidim da nije to. Jednostavno, ima nas raznih, samo nekima ova vremena idu na ruku, a nekima ne.

To je jednostavno urođena bahatost kod jednih i rešenost kod drugih, "sposobnih".

Tako sad treba.

Estrada nije samo u medijima, ceo naš život je estrada...

Neće dati fotelju, neće priznati da su krivi, nikad neće reći "izvini", ako ih pritisneš plakaće na kolenima (svako onako kako ume da place na kolenima), krenuće možda malo tračevi o tome...Ali imidž nije bitan. Ni šta ljudi misle.

Važna je lična korist i uspeh u interesnoj zoni, isplati se biti divalj, pa nije slučajno u Srbiji do toga došlo.

A Pitomi nek čekaju bolja vremena. Nema ko da im pomogne,a sami sebi u takvom sistemu vrednosti - ne mogu. Ne mogu da udju u rijaliti, skupštinu ili folk šou da bi ih neko čuo.

Oni koji su zaduženi da cene šta treba da se ceni i da brinu o civilizacijskim vrednostima jednog naroda - Divlji su odavno.

"Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje."

Ivo Andrić

I ovo je divan citat, a kuda pobeći kada su Drski svuda?

Čemu ja da učim decu u životu?

Ako ih budem učila da su skromnost i poštenje vrline - izrašće verovatno u razumne osobe, spremne da daju sve od sebe, rade najbolje što umeju,uviđaju svoje greške,imaju pokriće za sve što postignu.

I šta će onda biti s njima?

I njih će pojesti ih drekavci.

Ako je to sada normalan model ponašanja, kako li će biti za deset godina?

Uz svu želju da budem optimista, dovoljno sam "velika" da znam da ne može da se desi čudo. Al mi bar niko ne brani da se nadam.

.....

Pročitala sam sad ovo što sam napisala i momentalno sam se iznervirala.

Život nam je postao toliko negativan i truo,da samo nas samo loše pojave inspirišu da nešto napišemo.  Da, u bolu nastaju najlepša dela - ali to važi samo za umetnost.

Naš život je daleko od umetnosti, puko je preživljavanje, lišen svake plemenitosti i emocija.

Samo energija, uglavnom loša.

Hajde da napadnemo problem onda sa te strane. Da se nabaždarimo da imamo osmeh i pozitivnu energiju, biće nam bolje,možda i pomogne da nađemo pravi put.

Evo,obećavam da ću sledeći put da pišem nešto veselo. I da ću da se osmehnem ako neko pokuša da me iznervira. Nek misli šta hoće, ŠTA ME BRIGA!

I to je nešto za početak!