Ko, u stvari brine o građanima?Da li iko osim naših bližnjih pomisli jesmo li dobro, srećni? Ko brine o tome da li dobijamo spram uloženog, ne samo u poslovnom okruženju, nego svuda? Da li dobijamo adekvatnu uslugu, ono što nam pripada, da li smo zadovoljni, da li je sve “po zakonu”? Da li nas neko ignoriše ili maltretira?

Ima toliko toga što je propisano zakonima, ali se ne poštuje. I mnogo toga što nije obuhvaćeno pravilima… Negde između svega toga dešava se naš prilično haotičan život, koji se sveo samo na to da sačuvamo živu glavu i malo dostojanstva, ako je ikako moguće…

Za to vreme, naravno, ima i onih kojima je sve super. Blago njima, oni ovo ne treba da čitaju.

Neko iz moje porodice čekao je prošle nedelje dva puta po pet sati doktora u Kliničkom centru. Doktor se nije pojavio. Čekale su još desetine ljudi - od juče, prekjuče… Svi zakazani (doduše, svi u isto vreme, pa se ulazak na pregled, ukoliko doktor uopšte dođe, odvija po redosledu dolaska…ludilo). Na pitanje - da li je to uobičajeno, medicinska sestra je odgovorila da jeste. Velika nervoza za nekoga koga možda čeka operacija, ne smem ni da pomislim na one koji su iz unutrašnjosti doputovali zbog toga... pa se vratili kući. “Dođite sutra”…

Neću odmah da mislim da je doktor bahat, zamisliću ga preopterećenog negde u sali, na odeljenju... a onda se uštinem, da ne sanjam, jer to ne bi trebalo da bude tema. Lekar leči ljude. To mu je posao. Na to se zavetovao i preuzeo svetu dužnost. Ima radno vreme kada prima pacijente. Ako ne može on, neka dođe neko drugi. Životi su u pitanju. Pa se setim gomile propusta i grešaka koje nisu sticaj nesrećnih okolnosti, već proizvod osionosti ili ležernosti, o tome stalno čitamo u novinama... i ljudi koji posle toga, ako prežive, ostanu sami sa svojom mukom. Onaj koji je odabrao da radi najvažniji posao na svetu valjda je to uradio hladne glave i čistog srca i onda mora da se tako ponaša i u dobrim i u teškim vremenima. Sama pomisao na sve one predivne, posvećene lekare, a svako od nas zna nekog takvog, čini da se zapitam - pa do đavola, mora li ovako?

Kad se baš razbesnim zamisljam da smo u Americi, na primer. Pa se setim kako jedna dobra tužba sve rešava. Pa se setim kako jedna ista takva tužba ovde nista ne rešava. Ponekad se, doduše, za tužbe drugih vrsta, nekome emotivna bol zalepi flasterom od par novčanica, ali onda je već prošao voz. I tih novčanica svakako nema dovoljno da čoveku promene i olakšaju život kao što bi negde drugde bio slučaj.

Za dežurne namćore koji su sad pomislili: “Pa idi onda u Ameriku ako ti je tamo bolje”, samo da dodam da nisam od onih koji misle da je ovde sve najgore, ali isto tako smatram da imamo “sklonost” ka određenim modelima ponašanja koji su u ostatku sveta neprihvatljivi.

Sad već imam dovoljno godina da jasno pamtim i devedesete i dvehiljadite. Uvek je bila ista priča. Nikada se nismo osećali zastićeno i spokojno. Nikad nije bilo jasno šta se može, a sta ne. Šta se sme, a šta ne sme. Nikad isti aršini za sve. “Ko kake brke nalepi”, što kažu, 100 nijansi sive.

Zavisi koji si i čiji si, pa ćemo da vidimo. Specijalitet “kuće”.

Čuvena TRANSPARENTNOST u Srbiji, na primer, ne znači da možemo da imamo uvid u to kakvi su tokovi našeg novca od mnogih dobrotvornih akcija, da možemo da dobijemo informacije koje imamo pravo da imamo -transparentnost je da ti kažu samo sta hoće da ti kažu i ako misle da treba.Transparentnost je, takođe, da možemo da vidimo šta ima ispod providnih haljina, providnih zidova raznih soba..

Eto, ko će da nadoknadi, na primer, bol nekome čiji se privatni sadržaji pojave u javnosti, na internetu? Svakog dana gledamo u medijima sve i svašta. Ne mislim na one koji namerno gube telefone i slično. Mislim na one kojima neko na ovaj ili onaj način kopa po kompjuteru ili telefonu, mejlovima, a takvih sad ima koliko hoćeš.

Prepričavala mi je ovih dana drugarica razgovor sa nekim momkom koji popravlja kompjutere, pa se pohvalio kako sve može... Pa onda, evo nešto nama koji se bavimo javnim poslovima blisko - svako neovlasćeno fotografisanje i snimanje je zabranjeno, to je kao i regulisano zakonom - ali ko te pita - tuži kad je već objavljeno, što je zakon bitan, zadatak je obavljen. Neko “visokomoralan” je na tome zaradio ili ostvario neku drugu korist. Uglavnom nekom upropastio život. Ne može ni svako time da se bavi, to je poseban tip ljudi, onih koji o sebi sigurno misle sve najbolje. Jer im zakon nikad nije rekao da su loši, kad već mama i tata nisu…

Najzvaničnije se reklamiraju hemijske i satovi sa kamerama, prislušni i GPS uređaji svih vrsta - da “provalite dečka ili devojku”.

U Beogradu je pre par godina primećena kamera u kabini za presvlačenje prodavnice prilično skupog donjeg veša…..pa je skinuta posle buke na jednoj televiziji.

Svi funkcionišu po principu “ako prođe - prođe”. Stalno nešto mutno i muljavo, za to smo eksperti, a čvrsta ruka zakona nešto mlitava.

Ženi su opljačkali životnu ušteđevinu iz sefa u banci…SEFA U BANCI??? Živo me zanima ko će biti kriv,odgovoran. Šta li će reći zakon...

Nismo sigurni mi, a eto ni tamo gde atomska bomba ne stiže, ne možeš mirno da ostaviš svoj novac.

Matični broj bi da uzmu gde god je prilika, niko ne zna tačno da objasni zašto. Evo, sad više neće moći, ali morao je da se izvrši ozbiljan pritisak za nešto što bi trebalo da bude normalno.

Kad nešto pitaš često ne dobiješ odgovor, sa indignacijom te odbiju, ne znaš zašto.

Kao da je posao određenih struka da ti naprave da se osećaš inferiorno i loše. Da se zna ko je gazda. A i malo je mrzovoljan i samo si mu još ti trebao.

Moraš da budeš baš debelokožac da te tako nešto ne potrese.

U ovom vremenu retko ko živi lagodno, svako ima neku muku. Dobri ljudi drugima život olakšavaju ili barem ne komplikuju. Oni drugi brutalno gaze ili su, u boljem slučaju, imuni na sve što nema veze sa njihovim malim životom.

Mnoge od nas su učili da kad radiš, ima da radiš kako treba. Ili ako si nezadovoljan - štrajkuješ. Ili ne radiš uopšte.

Niko nije plaćen da ugrožava druge.

Ja da uđem besna u studio i opsujem gledaoce dobila bih otkaz. A nisam nikome ugrozila život, čak bih mnoge time zabavila.

A šta je sa onima od kojih zavise životi i sudbine, koji nam stalno nešto dozvoljavaju ili uskraćuju, imaju vlast koju doživljavaju isključivo kao nadmoć i uživaju da se ljudi oko njih osećaju kao mali miševi, na milost i nemiilost… Ne postoji samopouzdanje koje može da pobedi taj osećaj. Poniženje je uvek poniženje.

Šta je sa mnogim uslužnim delatnostima gde su se obrnule uloge?

Šta je sa politikom, pre svega?

Sa onima koji će kad njima zatreba viknuti: “Mi smo tu zbog vas”???

Bogami, mi se osećamo uglavnom kao da smo mi tu zbog vas.

I to hitno mora da se promeni.

Ko, u stvari brine o građanima?Da li iko osim naših bližnjih pomisli jesmo li dobro, srećni? Ko brine o tome da li dobijamo spram uloženog, ne samo u poslovnom okruženju, nego svuda? Da li dobijamo adekvatnu uslugu, ono što nam pripada, da li smo zadovoljni, da li je sve “po zakonu”? Da li nas neko ignoriše ili maltretira?

Ima toliko toga što je propisano zakonima, ali se ne poštuje. I mnogo toga što nije obuhvaćeno pravilima… Negde između svega toga dešava se naš prilično haotičan život, koji se sveo samo na to da sačuvamo živu glavu i malo dostojanstva, ako je ikako moguće…

Za to vreme, naravno, ima i onih kojima je sve super. Blago njima, oni ovo ne treba da čitaju.

Neko iz moje porodice čekao je prošle nedelje dva puta po pet sati doktora u Kliničkom centru. Doktor se nije pojavio. Čekale su još desetine ljudi - od juče, prekjuče… Svi zakazani (doduše, svi u isto vreme, pa se ulazak na pregled, ukoliko doktor uopšte dođe, odvija po redosledu dolaska…ludilo). Na pitanje - da li je to uobičajeno, medicinska sestra je odgovorila da jeste. Velika nervoza za nekoga koga možda čeka operacija, ne smem ni da pomislim na one koji su iz unutrašnjosti doputovali zbog toga... pa se vratili kući. “Dođite sutra”…

Neću odmah da mislim da je doktor bahat, zamisliću ga preopterećenog negde u sali, na odeljenju... a onda se uštinem, da ne sanjam, jer to ne bi trebalo da bude tema. Lekar leči ljude. To mu je posao. Na to se zavetovao i preuzeo svetu dužnost. Ima radno vreme kada prima pacijente. Ako ne može on, neka dođe neko drugi. Životi su u pitanju. Pa se setim gomile propusta i grešaka koje nisu sticaj nesrećnih okolnosti, već proizvod osionosti ili ležernosti, o tome stalno čitamo u novinama... i ljudi koji posle toga, ako prežive, ostanu sami sa svojom mukom. Onaj koji je odabrao da radi najvažniji posao na svetu valjda je to uradio hladne glave i čistog srca i onda mora da se tako ponaša i u dobrim i u teškim vremenima. Sama pomisao na sve one predivne, posvećene lekare, a svako od nas zna nekog takvog, čini da se zapitam - pa do đavola, mora li ovako?

Kad se baš razbesnim zamisljam da smo u Americi, na primer. Pa se setim kako jedna dobra tužba sve rešava. Pa se setim kako jedna ista takva tužba ovde nista ne rešava. Ponekad se, doduše, za tužbe drugih vrsta, nekome emotivna bol zalepi flasterom od par novčanica, ali onda je već prošao voz. I tih novčanica svakako nema dovoljno da čoveku promene i olakšaju život kao što bi negde drugde bio slučaj.

Za dežurne namćore koji su sad pomislili: “Pa idi onda u Ameriku ako ti je tamo bolje”, samo da dodam da nisam od onih koji misle da je ovde sve najgore, ali isto tako smatram da imamo “sklonost” ka određenim modelima ponašanja koji su u ostatku sveta neprihvatljivi.

Sad već imam dovoljno godina da jasno pamtim i devedesete i dvehiljadite. Uvek je bila ista priča. Nikada se nismo osećali zastićeno i spokojno. Nikad nije bilo jasno šta se može, a sta ne. Šta se sme, a šta ne sme. Nikad isti aršini za sve. “Ko kake brke nalepi”, što kažu, 100 nijansi sive.

Zavisi koji si i čiji si, pa ćemo da vidimo. Specijalitet “kuće”.

Čuvena TRANSPARENTNOST u Srbiji, na primer, ne znači da možemo da imamo uvid u to kakvi su tokovi našeg novca od mnogih dobrotvornih akcija, da možemo da dobijemo informacije koje imamo pravo da imamo -transparentnost je da ti kažu samo sta hoće da ti kažu i ako misle da treba.Transparentnost je, takođe, da možemo da vidimo šta ima ispod providnih haljina, providnih zidova raznih soba..

Eto, ko će da nadoknadi, na primer, bol nekome čiji se privatni sadržaji pojave u javnosti, na internetu? Svakog dana gledamo u medijima sve i svašta. Ne mislim na one koji namerno gube telefone i slično. Mislim na one kojima neko na ovaj ili onaj način kopa po kompjuteru ili telefonu, mejlovima, a takvih sad ima koliko hoćeš.

Prepričavala mi je ovih dana drugarica razgovor sa nekim momkom koji popravlja kompjutere, pa se pohvalio kako sve može... Pa onda, evo nešto nama koji se bavimo javnim poslovima blisko - svako neovlasćeno fotografisanje i snimanje je zabranjeno, to je kao i regulisano zakonom - ali ko te pita - tuži kad je već objavljeno, što je zakon bitan, zadatak je obavljen. Neko “visokomoralan” je na tome zaradio ili ostvario neku drugu korist. Uglavnom nekom upropastio život. Ne može ni svako time da se bavi, to je poseban tip ljudi, onih koji o sebi sigurno misle sve najbolje. Jer im zakon nikad nije rekao da su loši, kad već mama i tata nisu…

Najzvaničnije se reklamiraju hemijske i satovi sa kamerama, prislušni i GPS uređaji svih vrsta - da “provalite dečka ili devojku”.

U Beogradu je pre par godina primećena kamera u kabini za presvlačenje prodavnice prilično skupog donjeg veša…..pa je skinuta posle buke na jednoj televiziji.

Svi funkcionišu po principu “ako prođe - prođe”. Stalno nešto mutno i muljavo, za to smo eksperti, a čvrsta ruka zakona nešto mlitava.

Ženi su opljačkali životnu ušteđevinu iz sefa u banci…SEFA U BANCI??? Živo me zanima ko će biti kriv,odgovoran. Šta li će reći zakon...

Nismo sigurni mi, a eto ni tamo gde atomska bomba ne stiže, ne možeš mirno da ostaviš svoj novac.

Matični broj bi da uzmu gde god je prilika, niko ne zna tačno da objasni zašto. Evo, sad više neće moći, ali morao je da se izvrši ozbiljan pritisak za nešto što bi trebalo da bude normalno.

Kad nešto pitaš često ne dobiješ odgovor, sa indignacijom te odbiju, ne znaš zašto.

Kao da je posao određenih struka da ti naprave da se osećaš inferiorno i loše. Da se zna ko je gazda. A i malo je mrzovoljan i samo si mu još ti trebao.

Moraš da budeš baš debelokožac da te tako nešto ne potrese.

U ovom vremenu retko ko živi lagodno, svako ima neku muku. Dobri ljudi drugima život olakšavaju ili barem ne komplikuju. Oni drugi brutalno gaze ili su, u boljem slučaju, imuni na sve što nema veze sa njihovim malim životom.

Mnoge od nas su učili da kad radiš, ima da radiš kako treba. Ili ako si nezadovoljan - štrajkuješ. Ili ne radiš uopšte.

Niko nije plaćen da ugrožava druge.

Ja da uđem besna u studio i opsujem gledaoce dobila bih otkaz. A nisam nikome ugrozila život, čak bih mnoge time zabavila.

A šta je sa onima od kojih zavise životi i sudbine, koji nam stalno nešto dozvoljavaju ili uskraćuju, imaju vlast koju doživljavaju isključivo kao nadmoć i uživaju da se ljudi oko njih osećaju kao mali miševi, na milost i nemiilost… Ne postoji samopouzdanje koje može da pobedi taj osećaj. Poniženje je uvek poniženje.

Šta je sa mnogim uslužnim delatnostima gde su se obrnule uloge?

Šta je sa politikom, pre svega?

Sa onima koji će kad njima zatreba viknuti: “Mi smo tu zbog vas”???

Bogami, mi se osećamo uglavnom kao da smo mi tu zbog vas.

I to hitno mora da se promeni.

Ko, u stvari brine o građanima?Da li iko osim naših bližnjih pomisli jesmo li dobro, srećni? Ko brine o tome da li dobijamo spram uloženog, ne samo u poslovnom okruženju, nego svuda? Da li dobijamo adekvatnu uslugu, ono što nam pripada, da li smo zadovoljni, da li je sve “po zakonu”? Da li nas neko ignoriše ili maltretira?

Ima toliko toga što je propisano zakonima, ali se ne poštuje. I mnogo toga što nije obuhvaćeno pravilima… Negde između svega toga dešava se naš prilično haotičan život, koji se sveo samo na to da sačuvamo živu glavu i malo dostojanstva, ako je ikako moguće…

Za to vreme, naravno, ima i onih kojima je sve super. Blago njima, oni ovo ne treba da čitaju.

Neko iz moje porodice čekao je prošle nedelje dva puta po pet sati doktora u Kliničkom centru. Doktor se nije pojavio. Čekale su još desetine ljudi - od juče, prekjuče… Svi zakazani (doduše, svi u isto vreme, pa se ulazak na pregled, ukoliko doktor uopšte dođe, odvija po redosledu dolaska…ludilo). Na pitanje - da li je to uobičajeno, medicinska sestra je odgovorila da jeste. Velika nervoza za nekoga koga možda čeka operacija, ne smem ni da pomislim na one koji su iz unutrašnjosti doputovali zbog toga... pa se vratili kući. “Dođite sutra”…

Neću odmah da mislim da je doktor bahat, zamisliću ga preopterećenog negde u sali, na odeljenju... a onda se uštinem, da ne sanjam, jer to ne bi trebalo da bude tema. Lekar leči ljude. To mu je posao. Na to se zavetovao i preuzeo svetu dužnost. Ima radno vreme kada prima pacijente. Ako ne može on, neka dođe neko drugi. Životi su u pitanju. Pa se setim gomile propusta i grešaka koje nisu sticaj nesrećnih okolnosti, već proizvod osionosti ili ležernosti, o tome stalno čitamo u novinama... i ljudi koji posle toga, ako prežive, ostanu sami sa svojom mukom. Onaj koji je odabrao da radi najvažniji posao na svetu valjda je to uradio hladne glave i čistog srca i onda mora da se tako ponaša i u dobrim i u teškim vremenima. Sama pomisao na sve one predivne, posvećene lekare, a svako od nas zna nekog takvog, čini da se zapitam - pa do đavola, mora li ovako?

Kad se baš razbesnim zamisljam da smo u Americi, na primer. Pa se setim kako jedna dobra tužba sve rešava. Pa se setim kako jedna ista takva tužba ovde nista ne rešava. Ponekad se, doduše, za tužbe drugih vrsta, nekome emotivna bol zalepi flasterom od par novčanica, ali onda je već prošao voz. I tih novčanica svakako nema dovoljno da čoveku promene i olakšaju život kao što bi negde drugde bio slučaj.

Za dežurne namćore koji su sad pomislili: “Pa idi onda u Ameriku ako ti je tamo bolje”, samo da dodam da nisam od onih koji misle da je ovde sve najgore, ali isto tako smatram da imamo “sklonost” ka određenim modelima ponašanja koji su u ostatku sveta neprihvatljivi.

Sad već imam dovoljno godina da jasno pamtim i devedesete i dvehiljadite. Uvek je bila ista priča. Nikada se nismo osećali zastićeno i spokojno. Nikad nije bilo jasno šta se može, a sta ne. Šta se sme, a šta ne sme. Nikad isti aršini za sve. “Ko kake brke nalepi”, što kažu, 100 nijansi sive.

Zavisi koji si i čiji si, pa ćemo da vidimo. Specijalitet “kuće”.

Čuvena TRANSPARENTNOST u Srbiji, na primer, ne znači da možemo da imamo uvid u to kakvi su tokovi našeg novca od mnogih dobrotvornih akcija, da možemo da dobijemo informacije koje imamo pravo da imamo -transparentnost je da ti kažu samo sta hoće da ti kažu i ako misle da treba.Transparentnost je, takođe, da možemo da vidimo šta ima ispod providnih haljina, providnih zidova raznih soba..

Eto, ko će da nadoknadi, na primer, bol nekome čiji se privatni sadržaji pojave u javnosti, na internetu? Svakog dana gledamo u medijima sve i svašta. Ne mislim na one koji namerno gube telefone i slično. Mislim na one kojima neko na ovaj ili onaj način kopa po kompjuteru ili telefonu, mejlovima, a takvih sad ima koliko hoćeš.

Prepričavala mi je ovih dana drugarica razgovor sa nekim momkom koji popravlja kompjutere, pa se pohvalio kako sve može... Pa onda, evo nešto nama koji se bavimo javnim poslovima blisko - svako neovlasćeno fotografisanje i snimanje je zabranjeno, to je kao i regulisano zakonom - ali ko te pita - tuži kad je već objavljeno, što je zakon bitan, zadatak je obavljen. Neko “visokomoralan” je na tome zaradio ili ostvario neku drugu korist. Uglavnom nekom upropastio život. Ne može ni svako time da se bavi, to je poseban tip ljudi, onih koji o sebi sigurno misle sve najbolje. Jer im zakon nikad nije rekao da su loši, kad već mama i tata nisu…

Najzvaničnije se reklamiraju hemijske i satovi sa kamerama, prislušni i GPS uređaji svih vrsta - da “provalite dečka ili devojku”.

U Beogradu je pre par godina primećena kamera u kabini za presvlačenje prodavnice prilično skupog donjeg veša…..pa je skinuta posle buke na jednoj televiziji.

Svi funkcionišu po principu “ako prođe - prođe”. Stalno nešto mutno i muljavo, za to smo eksperti, a čvrsta ruka zakona nešto mlitava.

Ženi su opljačkali životnu ušteđevinu iz sefa u banci…SEFA U BANCI??? Živo me zanima ko će biti kriv,odgovoran. Šta li će reći zakon...

Nismo sigurni mi, a eto ni tamo gde atomska bomba ne stiže, ne možeš mirno da ostaviš svoj novac.

Matični broj bi da uzmu gde god je prilika, niko ne zna tačno da objasni zašto. Evo, sad više neće moći, ali morao je da se izvrši ozbiljan pritisak za nešto što bi trebalo da bude normalno.

Kad nešto pitaš često ne dobiješ odgovor, sa indignacijom te odbiju, ne znaš zašto.

Kao da je posao određenih struka da ti naprave da se osećaš inferiorno i loše. Da se zna ko je gazda. A i malo je mrzovoljan i samo si mu još ti trebao.

Moraš da budeš baš debelokožac da te tako nešto ne potrese.

U ovom vremenu retko ko živi lagodno, svako ima neku muku. Dobri ljudi drugima život olakšavaju ili barem ne komplikuju. Oni drugi brutalno gaze ili su, u boljem slučaju, imuni na sve što nema veze sa njihovim malim životom.

Mnoge od nas su učili da kad radiš, ima da radiš kako treba. Ili ako si nezadovoljan - štrajkuješ. Ili ne radiš uopšte.

Niko nije plaćen da ugrožava druge.

Ja da uđem besna u studio i opsujem gledaoce dobila bih otkaz. A nisam nikome ugrozila život, čak bih mnoge time zabavila.

A šta je sa onima od kojih zavise životi i sudbine, koji nam stalno nešto dozvoljavaju ili uskraćuju, imaju vlast koju doživljavaju isključivo kao nadmoć i uživaju da se ljudi oko njih osećaju kao mali miševi, na milost i nemiilost… Ne postoji samopouzdanje koje može da pobedi taj osećaj. Poniženje je uvek poniženje.

Šta je sa mnogim uslužnim delatnostima gde su se obrnule uloge?

Šta je sa politikom, pre svega?

Sa onima koji će kad njima zatreba viknuti: “Mi smo tu zbog vas”???

Bogami, mi se osećamo uglavnom kao da smo mi tu zbog vas.

I to hitno mora da se promeni.