Legendarna komičarska trupa "Monty Python" u nedelju veče je izvela svoj poslednji šou ikada, na pozornici londonske O2 arene, a takođe, posredstvom savremene tehnologije i u više od 2.000 bioskopa širom planete. Srećom, i mi u Beogradu smo imali prilike da odgledamo ovo spektakularno finale globalnih gromada do sada, a verujem i od sada pa nadalje, neprevaziđenog nivoa britkog intelektualnog humora u svetu kakvom ga poznajemo.

Ili da sačekamo bar do momenta kad John Cleese (74) ne bude opet morao da skupi pare za neku novu alimentaciju... ili dok Terry Gilliam (73), Eric Idle (71), Terry Jones (72) i Michael Palin (71) ponovo ne shvate da im je dosadnjikavo u životu... ili dok se eventualno, jednog dana, blaženopočivši, kremirani Graham Chapman ne podigne iz pepela... Zbog poslednje spomenutog se i ceo ovaj šou zvao "The Monty Python Live (Mostly): One Dowwn, Five To Go"“, aludirajući da i preostalim matorcima jednom mora da dođe neizbežan kraj.

Kritika, posebno nezavisnih ostrvskih medija, poprilično je uzela na zub vremešne komičare spočitavajući im da su se okupili ne bi li zaradili koju funtu pod stare dane. Stari skečevi, stari songovi, ništa novo ništa aktuelno, mnogi su lupetali ovih dana po britanskoj štampi. Koji god da je bio razlog da ponovo na okupu vidim apsolutne heroje mog detinjstva i života uopšte, likove sa kojima sam odrastao i družio se kroz njihov "Leteći cirkus", a kasnije i omiljene filmove "Žitije Brajanovo“, "Smisao života“ (ovaj film sam gledao 24 puta), te pojedinačne projekte kao što su "Falični pansion“, "Džobervoki“, "Brazil“, "Riba zvana Vanda“, na kraju je, ispostaviće se, bio potpuno nebitan, jer sam u prepunoj sali 2 bioskopa u TC "Ušće“ prisustvovao, neobjektivan ja reći ću potpuno objektivno, jednom istinskom audio-vizuelnom humorističkom spektaklu kakav se retko viđa... posebno kada ga na leđima iznose ljudi davno zašli u osmu deceniju života, uz pomoć neizbežne i neponovljive, sada bake, Carol Cleveland (72), jedine zapaženije žene u radu ove komičarske trupe.

  Tvrdokorni fanovi su dobili gotovo sve. Od neprevaziđenog skeča kad četvorica bogataša pričaju kako im je bilo teško u životu dok se nisu obogatili, preko prodavca albatrosa u bioskopu, agencije za vređanje i svađanje, knjigovođe koji bi da promeni život i postane krotitelj lavova (malih životinja dugačkih noseva koje jedu mrave) što preraste u urnebesnu pesmu drvoseče, do "niko nije očekivao špansku inkviziciju“ i reklamacije za kupljenog mrtvog papagaja. Eric Idle i dalje peva kao nekada. "Penis song“, "I like Chinese“, "The galaxy song“ i naravno, neizbežni vanvremenski interplanetarni hit "Always look on the bright side of life“, himnu koju bih naredio da se pušta na radijskim i televizijskim stanicama bar dvadeset puta dnevno, za popravljanje raspoloženja i beg iz depresije prosečnog stanovnika naše zemlje.

No, eto vi možete u komentarima ispod da stavite koji vam je omiljeni skeč ili deo iz nekog filma ovih fenomenalnih vanvremenskih komičara i satiričara.

I na kraju kolumne, ako bi me neko pitao: "Braki, da možeš kome bi podario moć besmrtnosti?“ Svakako sebi...  i Pajtonovcima.

Legendarna komičarska trupa "Monty Python" u nedelju veče je izvela svoj poslednji šou ikada, na pozornici londonske O2 arene, a takođe, posredstvom savremene tehnologije i u više od 2.000 bioskopa širom planete. Srećom, i mi u Beogradu smo imali prilike da odgledamo ovo spektakularno finale globalnih gromada do sada, a verujem i od sada pa nadalje, neprevaziđenog nivoa britkog intelektualnog humora u svetu kakvom ga poznajemo.

Ili da sačekamo bar do momenta kad John Cleese (74) ne bude opet morao da skupi pare za neku novu alimentaciju... ili dok Terry Gilliam (73), Eric Idle (71), Terry Jones (72) i Michael Palin (71) ponovo ne shvate da im je dosadnjikavo u životu... ili dok se eventualno, jednog dana, blaženopočivši, kremirani Graham Chapman ne podigne iz pepela... Zbog poslednje spomenutog se i ceo ovaj šou zvao "The Monty Python Live (Mostly): One Dowwn, Five To Go"“, aludirajući da i preostalim matorcima jednom mora da dođe neizbežan kraj.

Kritika, posebno nezavisnih ostrvskih medija, poprilično je uzela na zub vremešne komičare spočitavajući im da su se okupili ne bi li zaradili koju funtu pod stare dane. Stari skečevi, stari songovi, ništa novo ništa aktuelno, mnogi su lupetali ovih dana po britanskoj štampi. Koji god da je bio razlog da ponovo na okupu vidim apsolutne heroje mog detinjstva i života uopšte, likove sa kojima sam odrastao i družio se kroz njihov "Leteći cirkus", a kasnije i omiljene filmove "Žitije Brajanovo“, "Smisao života“ (ovaj film sam gledao 24 puta), te pojedinačne projekte kao što su "Falični pansion“, "Džobervoki“, "Brazil“, "Riba zvana Vanda“, na kraju je, ispostaviće se, bio potpuno nebitan, jer sam u prepunoj sali 2 bioskopa u TC "Ušće“ prisustvovao, neobjektivan ja reći ću potpuno objektivno, jednom istinskom audio-vizuelnom humorističkom spektaklu kakav se retko viđa... posebno kada ga na leđima iznose ljudi davno zašli u osmu deceniju života, uz pomoć neizbežne i neponovljive, sada bake, Carol Cleveland (72), jedine zapaženije žene u radu ove komičarske trupe.

  Tvrdokorni fanovi su dobili gotovo sve. Od neprevaziđenog skeča kad četvorica bogataša pričaju kako im je bilo teško u životu dok se nisu obogatili, preko prodavca albatrosa u bioskopu, agencije za vređanje i svađanje, knjigovođe koji bi da promeni život i postane krotitelj lavova (malih životinja dugačkih noseva koje jedu mrave) što preraste u urnebesnu pesmu drvoseče, do "niko nije očekivao špansku inkviziciju“ i reklamacije za kupljenog mrtvog papagaja. Eric Idle i dalje peva kao nekada. "Penis song“, "I like Chinese“, "The galaxy song“ i naravno, neizbežni vanvremenski interplanetarni hit "Always look on the bright side of life“, himnu koju bih naredio da se pušta na radijskim i televizijskim stanicama bar dvadeset puta dnevno, za popravljanje raspoloženja i beg iz depresije prosečnog stanovnika naše zemlje.

No, eto vi možete u komentarima ispod da stavite koji vam je omiljeni skeč ili deo iz nekog filma ovih fenomenalnih vanvremenskih komičara i satiričara.

I na kraju kolumne, ako bi me neko pitao: "Braki, da možeš kome bi podario moć besmrtnosti?“ Svakako sebi...  i Pajtonovcima.

Legendarna komičarska trupa "Monty Python" u nedelju veče je izvela svoj poslednji šou ikada, na pozornici londonske O2 arene, a takođe, posredstvom savremene tehnologije i u više od 2.000 bioskopa širom planete. Srećom, i mi u Beogradu smo imali prilike da odgledamo ovo spektakularno finale globalnih gromada do sada, a verujem i od sada pa nadalje, neprevaziđenog nivoa britkog intelektualnog humora u svetu kakvom ga poznajemo.

Ili da sačekamo bar do momenta kad John Cleese (74) ne bude opet morao da skupi pare za neku novu alimentaciju... ili dok Terry Gilliam (73), Eric Idle (71), Terry Jones (72) i Michael Palin (71) ponovo ne shvate da im je dosadnjikavo u životu... ili dok se eventualno, jednog dana, blaženopočivši, kremirani Graham Chapman ne podigne iz pepela... Zbog poslednje spomenutog se i ceo ovaj šou zvao "The Monty Python Live (Mostly): One Dowwn, Five To Go"“, aludirajući da i preostalim matorcima jednom mora da dođe neizbežan kraj.

Kritika, posebno nezavisnih ostrvskih medija, poprilično je uzela na zub vremešne komičare spočitavajući im da su se okupili ne bi li zaradili koju funtu pod stare dane. Stari skečevi, stari songovi, ništa novo ništa aktuelno, mnogi su lupetali ovih dana po britanskoj štampi. Koji god da je bio razlog da ponovo na okupu vidim apsolutne heroje mog detinjstva i života uopšte, likove sa kojima sam odrastao i družio se kroz njihov "Leteći cirkus", a kasnije i omiljene filmove "Žitije Brajanovo“, "Smisao života“ (ovaj film sam gledao 24 puta), te pojedinačne projekte kao što su "Falični pansion“, "Džobervoki“, "Brazil“, "Riba zvana Vanda“, na kraju je, ispostaviće se, bio potpuno nebitan, jer sam u prepunoj sali 2 bioskopa u TC "Ušće“ prisustvovao, neobjektivan ja reći ću potpuno objektivno, jednom istinskom audio-vizuelnom humorističkom spektaklu kakav se retko viđa... posebno kada ga na leđima iznose ljudi davno zašli u osmu deceniju života, uz pomoć neizbežne i neponovljive, sada bake, Carol Cleveland (72), jedine zapaženije žene u radu ove komičarske trupe.

  Tvrdokorni fanovi su dobili gotovo sve. Od neprevaziđenog skeča kad četvorica bogataša pričaju kako im je bilo teško u životu dok se nisu obogatili, preko prodavca albatrosa u bioskopu, agencije za vređanje i svađanje, knjigovođe koji bi da promeni život i postane krotitelj lavova (malih životinja dugačkih noseva koje jedu mrave) što preraste u urnebesnu pesmu drvoseče, do "niko nije očekivao špansku inkviziciju“ i reklamacije za kupljenog mrtvog papagaja. Eric Idle i dalje peva kao nekada. "Penis song“, "I like Chinese“, "The galaxy song“ i naravno, neizbežni vanvremenski interplanetarni hit "Always look on the bright side of life“, himnu koju bih naredio da se pušta na radijskim i televizijskim stanicama bar dvadeset puta dnevno, za popravljanje raspoloženja i beg iz depresije prosečnog stanovnika naše zemlje.

No, eto vi možete u komentarima ispod da stavite koji vam je omiljeni skeč ili deo iz nekog filma ovih fenomenalnih vanvremenskih komičara i satiričara.

I na kraju kolumne, ako bi me neko pitao: "Braki, da možeš kome bi podario moć besmrtnosti?“ Svakako sebi...  i Pajtonovcima.