Preživeo sam još jednu veliku utakmicu ovog tima, još jednu veliku pobedu. I kao i odmah posle utakmice ne mogu da definišem kako se osećam... To je spoj neeeeeeviđene radosti i toga da ne verujem da se zaista i dogodilo da ćemo igrati finale Svetskog prvenstva.
Osećam se zaista super i sada samo razmišljam da smo pobedili i Grčku i Brazil i Francusku i da ćemo igrati sa velikom selekcijom SAD za zlato!
Ovo je zaista veliki uspeh i nekako sam više njegov deo ovog puta nego bilo kad... prirodno. Tu je Sale, kao selektor, moj nekadašnji saigrač i prijatelj, igra se u Madridu, gde živim i mislim da se sve to i oseti, jer i tokom prenosa emocije sve vreme govore iz mene.
Ponavljam još uvek sam u čudu, jer ovo što je do sada napravljeno je najveći uspeh srspke košarke svih vremena, i bez obzira na sve ono što je bilo ranije, ne može ni sa čim da se poredi i meri. Tvrdim to!
Ovo je i potvrda ko treba da vodi srpsku košarku, ko treba i ubuduće da ima glavnu reč. Oni koji su u toj košarci, koji znaju šta je potrebno za uspeh, koji su ga pravili. To treba da nam bude smernica da nam se ne ponove greške koje su nam se dogodile nakon što smo bili na krovu sveta.
Sale je bio veliki igrač, a onda je na debiju na klupi napravio čudo i to sa ovim timom. Moramo biti iskreni, jer je jasno da mi nemamo velike zvezde, neki igrači u našem timu su unapred bili precrtani, mnogi su vrteli glavom kada su videli spisak... I nemam ništa protiv, svako ima pravo na svoje mišljenje, samo ako se to radi iz dobrih namera, ako je to konstruktivna kritika.
Sale je verovao i pokazao kome treba poveriti ubuduće srpsku košarku, ali najveće zasluge ipak idu igračima. Oni su tim, oni su ti koji te ideje sprovode na parketu u delo, oni su jedno... Nema negativnih komentara, loše atmosfere, stalno su zajedno, dišu kao jedan!
I dalje nisam svestan uspeha, malo malo se pitam da li je moguće šta su klinci napravili, zaista sve ovo emotivno preživljam. Sale Đorđević nije mogao da sakrije suze posle meča, ja sam bio na ivici. Znate onaj neverovatan osećaj kad se zagrlite prepuni sreće posle meča i tako stojite spojeni 30 sekundi, a ne znate šta da kažete od radosti... i onda samo se sporadično čuje "Ne verujem šta se događa"...
Svi su tu kao nekada! Kao kada smo mi osvajali svetsko zlato, samo još emotivnije. Isto je, samo još bolje! Jer tu sada sedimo i mi stariji, ali tu su i naše porodice, Saletova, Bodirogina, moja deca... I onda to doživljavaš još emotivnije.
Igraju neki novi klinci, koji mogu sve to da ponove. Neopisiv i nestvaran osećaj!
A sada Amerikanci. Nema šta ni da se doda nakon što im spomeneš ime. Jasno je svakom o kakvom timu se radi. Nisu doputovali u najjačem sastavu, nemaju najbolji tim, lično mislim da nije "dream team", ali su veoma veoma dobri. Imaju ol-star zvezde u timu poput Hardena, Irvinga, Karija... Iz meča u meč podižu formu, imaju snagu, fizički su dominantni, imaju sve što je potrebno jednom dobrom timu.
Ali... Ne mogu da ne budem optimista pred finale. Verujem! Jer kad se osvrnem na poslednje tri utakmice Srbije u Madridu, ne mogu da kažem da je ovo kraj onome što su uradili. Ja sam bio ubeđen da ćemo dobiti Grke i rekao sam sa 15 razlike, a dok su ostali bili sumnjičavi i čudno me gledali, za Brazilce nisam bio optimista, a Bodi mi je rekao "Ma, bre, dobijamo ih 15 razlike", i bio je u pravu. I pred meč sa Francuskom nisam imao velike nade, a Bodi je opet rekao 10 razlike... Dobili smo tri utakmice, u kojima nismo bili favoriti, izuzev možda protiv Francuza, i uživamo u tome. Ali nije kraj.
Da li možemo da napravimo iznenađenje? Pa moram da verujem da su momci kadri to da urade, jer su već napravili veliko i to ne jedno. Jasno je da nismo favoriti protiv Amerikanaca, ali siguran sam da će momci hrabro ući u taj meč, da su svesni ko im je protivnik u finalu, da će stručni štab najbolje moguće pripremiti ekipu, da su svi spremni za utakmicu za zlatnu medalju.
Najvažnije je da ne potcene lične mogućnosti. Znam da će pokazati zube, da će sigurno odigrati maksimalno svaki od njih, jer ne igraju protiv vanzemaljaca, igraju protiv igrača koji su pobedivi, koje mogu da dobiju...
Verujem... I nadam se da ću bez glasa pisati poslednju, odjavnu kolumnu
Vaš Nikola Lončar
