Hvala RTS-u što se Sima ipak vratio kući pa sam, za trenutak, izašao iz hronične depresije.

Hvala Staniji što napušta Srbiju, jer ne mogu više da joj gledam zadnjicu, a da joj ne priđem.

Hvala Demokratskoj stranci što ne pravi novi DOS, jerbo je i onaj jedan bio očigledno previše.

Hvala svima koji naprave selfie pred sopstvenu smrt, da bi ja to posle gledao.

Hvala Saši Popoviću što nije ukinuo "Zvezde Granda", nego ih samo prebacio na drugu televiziju.

Hvala američkoj administraciji koja garantuje da im košarkaši nisu dopingovani, na teškim steroidima.

Hvala autorima reklame za bezalkoholno piće u kojoj nesrećnik ne može da otkopča brushalter obdarenoj partnerki, zbog toga što i ja često imam identičan problem.

Hvala političarima, jer bez njihove pomoći nikada ne bismo osvojili srebro na Svetskom prvenstvu u košarci.

 Hvala Bogu što kiša pada sve vreme dok ovo kucam, a kucam u noći istorijskog sportskog uspeha jednog tima kojem su se, pre početka njihove odiseje, gotovo svi podsmevali. Apsolutno niko, uključujući i relativno slabovidog i poprilično niskointelektualnog potpisnika ovih redova, nije verovao u uspeh, govorilo se, sklepane i nekvalitetne košarkaške reprezentacije. Mi Srbi smo težak narod. Ništa nam nije dovoljno dobro. Čitao sam komentare pojedinaca da je nedostajalo truda u finalnoj utakmici. Aman zaman. Ovo je zaista jedan od najvećih ekipnih sportskih uspeha moje zemlje, a tu uključujem i Jugoslaviju, koji pamtim. I nekako sam ove večeri, 14. septembra 2014. bio ponosan što sam iz Srbije, a moram da priznam da mi to patriotsko osećanje nije toliko blisko, kad pročitam, recimo, vest o prebijanju čoveka na ulici iz čista mira, samo zato što govori nerazumljivim jezikom ili čudno izgleda. I tačno je da se to dešava skoro svuda i da su ljudi zli širom planete, ali nekako bih ipak voleo da toga nema u mom gradu, u mojoj zemlji.

Treba da se radujemo. Da proslavimo uspeh. Na dostojanstven način. Baš kao što su se košarkaši, predvođeni očiglednim trenerskim gigantom Đorđevićem i ponašali tokom celog Svetskog prvenstva.

Hvala RTS-u što se Sima ipak vratio kući pa sam, za trenutak, izašao iz hronične depresije.

Hvala Staniji što napušta Srbiju, jer ne mogu više da joj gledam zadnjicu, a da joj ne priđem.

Hvala Demokratskoj stranci što ne pravi novi DOS, jerbo je i onaj jedan bio očigledno previše.

Hvala svima koji naprave selfie pred sopstvenu smrt, da bi ja to posle gledao.

Hvala Saši Popoviću što nije ukinuo "Zvezde Granda", nego ih samo prebacio na drugu televiziju.

Hvala američkoj administraciji koja garantuje da im košarkaši nisu dopingovani, na teškim steroidima.

Hvala autorima reklame za bezalkoholno piće u kojoj nesrećnik ne može da otkopča brushalter obdarenoj partnerki, zbog toga što i ja često imam identičan problem.

Hvala političarima, jer bez njihove pomoći nikada ne bismo osvojili srebro na Svetskom prvenstvu u košarci.

 Hvala Bogu što kiša pada sve vreme dok ovo kucam, a kucam u noći istorijskog sportskog uspeha jednog tima kojem su se, pre početka njihove odiseje, gotovo svi podsmevali. Apsolutno niko, uključujući i relativno slabovidog i poprilično niskointelektualnog potpisnika ovih redova, nije verovao u uspeh, govorilo se, sklepane i nekvalitetne košarkaške reprezentacije. Mi Srbi smo težak narod. Ništa nam nije dovoljno dobro. Čitao sam komentare pojedinaca da je nedostajalo truda u finalnoj utakmici. Aman zaman. Ovo je zaista jedan od najvećih ekipnih sportskih uspeha moje zemlje, a tu uključujem i Jugoslaviju, koji pamtim. I nekako sam ove večeri, 14. septembra 2014. bio ponosan što sam iz Srbije, a moram da priznam da mi to patriotsko osećanje nije toliko blisko, kad pročitam, recimo, vest o prebijanju čoveka na ulici iz čista mira, samo zato što govori nerazumljivim jezikom ili čudno izgleda. I tačno je da se to dešava skoro svuda i da su ljudi zli širom planete, ali nekako bih ipak voleo da toga nema u mom gradu, u mojoj zemlji.

Treba da se radujemo. Da proslavimo uspeh. Na dostojanstven način. Baš kao što su se košarkaši, predvođeni očiglednim trenerskim gigantom Đorđevićem i ponašali tokom celog Svetskog prvenstva.

Hvala RTS-u što se Sima ipak vratio kući pa sam, za trenutak, izašao iz hronične depresije.

Hvala Staniji što napušta Srbiju, jer ne mogu više da joj gledam zadnjicu, a da joj ne priđem.

Hvala Demokratskoj stranci što ne pravi novi DOS, jerbo je i onaj jedan bio očigledno previše.

Hvala svima koji naprave selfie pred sopstvenu smrt, da bi ja to posle gledao.

Hvala Saši Popoviću što nije ukinuo "Zvezde Granda", nego ih samo prebacio na drugu televiziju.

Hvala američkoj administraciji koja garantuje da im košarkaši nisu dopingovani, na teškim steroidima.

Hvala autorima reklame za bezalkoholno piće u kojoj nesrećnik ne može da otkopča brushalter obdarenoj partnerki, zbog toga što i ja često imam identičan problem.

Hvala političarima, jer bez njihove pomoći nikada ne bismo osvojili srebro na Svetskom prvenstvu u košarci.

 Hvala Bogu što kiša pada sve vreme dok ovo kucam, a kucam u noći istorijskog sportskog uspeha jednog tima kojem su se, pre početka njihove odiseje, gotovo svi podsmevali. Apsolutno niko, uključujući i relativno slabovidog i poprilično niskointelektualnog potpisnika ovih redova, nije verovao u uspeh, govorilo se, sklepane i nekvalitetne košarkaške reprezentacije. Mi Srbi smo težak narod. Ništa nam nije dovoljno dobro. Čitao sam komentare pojedinaca da je nedostajalo truda u finalnoj utakmici. Aman zaman. Ovo je zaista jedan od najvećih ekipnih sportskih uspeha moje zemlje, a tu uključujem i Jugoslaviju, koji pamtim. I nekako sam ove večeri, 14. septembra 2014. bio ponosan što sam iz Srbije, a moram da priznam da mi to patriotsko osećanje nije toliko blisko, kad pročitam, recimo, vest o prebijanju čoveka na ulici iz čista mira, samo zato što govori nerazumljivim jezikom ili čudno izgleda. I tačno je da se to dešava skoro svuda i da su ljudi zli širom planete, ali nekako bih ipak voleo da toga nema u mom gradu, u mojoj zemlji.

Treba da se radujemo. Da proslavimo uspeh. Na dostojanstven način. Baš kao što su se košarkaši, predvođeni očiglednim trenerskim gigantom Đorđevićem i ponašali tokom celog Svetskog prvenstva.