Previše je ovo kiše u julu za moj ukus. Vikende provodim umotana u ćebe ispred TV-a, kao u novembru kada mi počinje period hibernacije. Na stolu par "zdravih" keksića, nalik lesonitu I čaša vode, ako ogladnim. Pazim šta jedem mesec dana pred more.

Nedeljama unazad dani su bili stresni. Sa raznih strana udarci, teški, nemilosrdni. Kao bičem po mojim leđima, jer su moja najjača, ispravljena, stamena. Kada se i život umorio od udaranja, nastalo je prijatno zatišje. Još jedno veče umotana u ćebe. Kao da bih zadremala, ali se mozak bori protiv sna smenom manje bitnih i nebitnih informacija.

Misli odoše u 1985. Letnji dan. Lepši nego ovaj danas, sunčan i topao.

Mirisalo je na lubenice koje je nečija majka iznela nama deci na livadu da se osvežimo. Gomila seoske dece i ja beogradsko gojazno dete, hranjeno eurokremom i 'lebom. Osećala sam prijatnost jer nisam morala posebno da se trudim da nađem svoje mesto u društvu. Bezrezervno su me prihvatili i bila sam njihova. Prijalo mi je da budem mala Bosanka preko letnjeg raspusta, čak sam se i trudila da naglasak prilagodim njihovom, da se što manje razlikujem, da ne primete da nisam iz njihove stvarnosti i da ne pripadam na toj zelenoj livadi na kojoj će se uskoro igrati Ledenog čike.

Ostala deca su bila brza, koščata i mišićava. Peli su se na drvo kao što se ja popnem na hoklicu da dohvatim teglu džema. Brisali su slinave noseve o rukav, pljuvali po livadi, psovali i umeli da zvižde na dva prsta. Bilo im je dozvoljeno sve što meni nije. Zavidela sam im na tolikoj slobodi i potajno im se divila. Neko je viknuo: 'Ledeni čika!' i sva deca se rastrčaše kojekuda. Jedan visoki, crnokosi dečak je jurio prema meni džinovskim, krakatim koracima. Zatrčah se, tromo, bez trunke kondicije. Verovatno sam delovala kao prase koje pokušava da izbegne klanje.

Trčala sam koliko me noge nose, ne okrećući se od straha da je tu već tik iza mene. Imala sam čak i neke super patike, za razliku od svih njih koji su trčali bosi. Okrenuh se na sekund i ugledah zenice crnokosom dečaku, koji je pružio ruku prema meni da me dotakne, da ja postanem Ledeni čika.

Mozak mi se zaledio od straha da ću ja sledeća morati da jurim za svom onom brzom decom koju nikada stići neću u životu. Zaustavila sam se i viknula: "KUĆICA!!!".

Crnokosi dečak se zaustavi ispred nevidljive barijere koju sam magično stvorila izgovarajući spasonosnu reč. Kućica.

Stajala sam na tom mestu nepomično, disala duboko i gledala ga pravo u oči. Ha! Ne možeš mi sad ništa. Stajaću ovde dok se ne odmorim, pa ću posle da zbrišem na večeru i niko neće provaliti da sam debela koja ne može da trči više od 200 metara. Kućica je bila neprobojni bedem, mesto gde niko ne sme da mi se obrati, dotakne me, niti pomeri odatle. U kućici nije bilo nikoga osim mene na superiornoj poziciji, samozaštićena i srećna.

"To ti, bona, kod nas ne postoji!".

Šta? Nema kućica? Kako nema?!

"Nema, jeb'ga, to ti samo u Beogradu ima, kod nas nema. Bježi sad!"

Nema šanse iz moje beogradske kućice da se pomerim, idi juri nekog drugog. Sunce mi je grejalo leđa, i dalje sam nepomično stajala na svom magičnom mestu sa rukama pored tela i sa osmehom na licu. Neko je vikao: OŠ BOSTANA? NEŠ VALJDA TU STAJAT DO SJUTRA? AJMO SE SAD ŽMIRE IGRAT!

Uh sjajno, za žmurke sam majstor. Imam super mesto na koje ću se sakriti. Leći ću u krevet i pokriću se ćebetom. Niko me nikada neće naći. Tu ću verovatno umorna od svega zaspati i probuditi se kada dođe novi dan, manje zahtevan od ovog danas.

Mama, mama…Hoćeš lubenicu? Mama, probudi se, trebaju nam pare za bazen i za sladoled. Mama, stigao ti je neki račun. Mama, jesi se probudila?

Kućica! KU-ĆI-CA!
------------------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ

Previše je ovo kiše u julu za moj ukus. Vikende provodim umotana u ćebe ispred TV-a, kao u novembru kada mi počinje period hibernacije. Na stolu par "zdravih" keksića, nalik lesonitu I čaša vode, ako ogladnim. Pazim šta jedem mesec dana pred more.

Nedeljama unazad dani su bili stresni. Sa raznih strana udarci, teški, nemilosrdni. Kao bičem po mojim leđima, jer su moja najjača, ispravljena, stamena. Kada se i život umorio od udaranja, nastalo je prijatno zatišje. Još jedno veče umotana u ćebe. Kao da bih zadremala, ali se mozak bori protiv sna smenom manje bitnih i nebitnih informacija.

Misli odoše u 1985. Letnji dan. Lepši nego ovaj danas, sunčan i topao.

Mirisalo je na lubenice koje je nečija majka iznela nama deci na livadu da se osvežimo. Gomila seoske dece i ja beogradsko gojazno dete, hranjeno eurokremom i 'lebom. Osećala sam prijatnost jer nisam morala posebno da se trudim da nađem svoje mesto u društvu. Bezrezervno su me prihvatili i bila sam njihova. Prijalo mi je da budem mala Bosanka preko letnjeg raspusta, čak sam se i trudila da naglasak prilagodim njihovom, da se što manje razlikujem, da ne primete da nisam iz njihove stvarnosti i da ne pripadam na toj zelenoj livadi na kojoj će se uskoro igrati Ledenog čike.

Ostala deca su bila brza, koščata i mišićava. Peli su se na drvo kao što se ja popnem na hoklicu da dohvatim teglu džema. Brisali su slinave noseve o rukav, pljuvali po livadi, psovali i umeli da zvižde na dva prsta. Bilo im je dozvoljeno sve što meni nije. Zavidela sam im na tolikoj slobodi i potajno im se divila. Neko je viknuo: 'Ledeni čika!' i sva deca se rastrčaše kojekuda. Jedan visoki, crnokosi dečak je jurio prema meni džinovskim, krakatim koracima. Zatrčah se, tromo, bez trunke kondicije. Verovatno sam delovala kao prase koje pokušava da izbegne klanje.

Trčala sam koliko me noge nose, ne okrećući se od straha da je tu već tik iza mene. Imala sam čak i neke super patike, za razliku od svih njih koji su trčali bosi. Okrenuh se na sekund i ugledah zenice crnokosom dečaku, koji je pružio ruku prema meni da me dotakne, da ja postanem Ledeni čika.

Mozak mi se zaledio od straha da ću ja sledeća morati da jurim za svom onom brzom decom koju nikada stići neću u životu. Zaustavila sam se i viknula: "KUĆICA!!!".

Crnokosi dečak se zaustavi ispred nevidljive barijere koju sam magično stvorila izgovarajući spasonosnu reč. Kućica.

Stajala sam na tom mestu nepomično, disala duboko i gledala ga pravo u oči. Ha! Ne možeš mi sad ništa. Stajaću ovde dok se ne odmorim, pa ću posle da zbrišem na večeru i niko neće provaliti da sam debela koja ne može da trči više od 200 metara. Kućica je bila neprobojni bedem, mesto gde niko ne sme da mi se obrati, dotakne me, niti pomeri odatle. U kućici nije bilo nikoga osim mene na superiornoj poziciji, samozaštićena i srećna.

"To ti, bona, kod nas ne postoji!".

Šta? Nema kućica? Kako nema?!

"Nema, jeb'ga, to ti samo u Beogradu ima, kod nas nema. Bježi sad!"

Nema šanse iz moje beogradske kućice da se pomerim, idi juri nekog drugog. Sunce mi je grejalo leđa, i dalje sam nepomično stajala na svom magičnom mestu sa rukama pored tela i sa osmehom na licu. Neko je vikao: OŠ BOSTANA? NEŠ VALJDA TU STAJAT DO SJUTRA? AJMO SE SAD ŽMIRE IGRAT!

Uh sjajno, za žmurke sam majstor. Imam super mesto na koje ću se sakriti. Leći ću u krevet i pokriću se ćebetom. Niko me nikada neće naći. Tu ću verovatno umorna od svega zaspati i probuditi se kada dođe novi dan, manje zahtevan od ovog danas.

Mama, mama…Hoćeš lubenicu? Mama, probudi se, trebaju nam pare za bazen i za sladoled. Mama, stigao ti je neki račun. Mama, jesi se probudila?

Kućica! KU-ĆI-CA!
------------------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ

Previše je ovo kiše u julu za moj ukus. Vikende provodim umotana u ćebe ispred TV-a, kao u novembru kada mi počinje period hibernacije. Na stolu par "zdravih" keksića, nalik lesonitu I čaša vode, ako ogladnim. Pazim šta jedem mesec dana pred more.

Nedeljama unazad dani su bili stresni. Sa raznih strana udarci, teški, nemilosrdni. Kao bičem po mojim leđima, jer su moja najjača, ispravljena, stamena. Kada se i život umorio od udaranja, nastalo je prijatno zatišje. Još jedno veče umotana u ćebe. Kao da bih zadremala, ali se mozak bori protiv sna smenom manje bitnih i nebitnih informacija.

Misli odoše u 1985. Letnji dan. Lepši nego ovaj danas, sunčan i topao.

Mirisalo je na lubenice koje je nečija majka iznela nama deci na livadu da se osvežimo. Gomila seoske dece i ja beogradsko gojazno dete, hranjeno eurokremom i 'lebom. Osećala sam prijatnost jer nisam morala posebno da se trudim da nađem svoje mesto u društvu. Bezrezervno su me prihvatili i bila sam njihova. Prijalo mi je da budem mala Bosanka preko letnjeg raspusta, čak sam se i trudila da naglasak prilagodim njihovom, da se što manje razlikujem, da ne primete da nisam iz njihove stvarnosti i da ne pripadam na toj zelenoj livadi na kojoj će se uskoro igrati Ledenog čike.

Ostala deca su bila brza, koščata i mišićava. Peli su se na drvo kao što se ja popnem na hoklicu da dohvatim teglu džema. Brisali su slinave noseve o rukav, pljuvali po livadi, psovali i umeli da zvižde na dva prsta. Bilo im je dozvoljeno sve što meni nije. Zavidela sam im na tolikoj slobodi i potajno im se divila. Neko je viknuo: 'Ledeni čika!' i sva deca se rastrčaše kojekuda. Jedan visoki, crnokosi dečak je jurio prema meni džinovskim, krakatim koracima. Zatrčah se, tromo, bez trunke kondicije. Verovatno sam delovala kao prase koje pokušava da izbegne klanje.

Trčala sam koliko me noge nose, ne okrećući se od straha da je tu već tik iza mene. Imala sam čak i neke super patike, za razliku od svih njih koji su trčali bosi. Okrenuh se na sekund i ugledah zenice crnokosom dečaku, koji je pružio ruku prema meni da me dotakne, da ja postanem Ledeni čika.

Mozak mi se zaledio od straha da ću ja sledeća morati da jurim za svom onom brzom decom koju nikada stići neću u životu. Zaustavila sam se i viknula: "KUĆICA!!!".

Crnokosi dečak se zaustavi ispred nevidljive barijere koju sam magično stvorila izgovarajući spasonosnu reč. Kućica.

Stajala sam na tom mestu nepomično, disala duboko i gledala ga pravo u oči. Ha! Ne možeš mi sad ništa. Stajaću ovde dok se ne odmorim, pa ću posle da zbrišem na večeru i niko neće provaliti da sam debela koja ne može da trči više od 200 metara. Kućica je bila neprobojni bedem, mesto gde niko ne sme da mi se obrati, dotakne me, niti pomeri odatle. U kućici nije bilo nikoga osim mene na superiornoj poziciji, samozaštićena i srećna.

"To ti, bona, kod nas ne postoji!".

Šta? Nema kućica? Kako nema?!

"Nema, jeb'ga, to ti samo u Beogradu ima, kod nas nema. Bježi sad!"

Nema šanse iz moje beogradske kućice da se pomerim, idi juri nekog drugog. Sunce mi je grejalo leđa, i dalje sam nepomično stajala na svom magičnom mestu sa rukama pored tela i sa osmehom na licu. Neko je vikao: OŠ BOSTANA? NEŠ VALJDA TU STAJAT DO SJUTRA? AJMO SE SAD ŽMIRE IGRAT!

Uh sjajno, za žmurke sam majstor. Imam super mesto na koje ću se sakriti. Leći ću u krevet i pokriću se ćebetom. Niko me nikada neće naći. Tu ću verovatno umorna od svega zaspati i probuditi se kada dođe novi dan, manje zahtevan od ovog danas.

Mama, mama…Hoćeš lubenicu? Mama, probudi se, trebaju nam pare za bazen i za sladoled. Mama, stigao ti je neki račun. Mama, jesi se probudila?

Kućica! KU-ĆI-CA!
------------------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ