Dani su postali duži. Ujutru je sunce pozicionirano tačno tako da mi sija direktno u lice. To znači da je vreme da stavim zavese za zamračivanje. To znači da moram da operem prozore. Kad operem prozore, moraću i da opajam paučinu, obrišem prašinu sa slika, knjiga i sitnica na policama…Shvatam da mi je lakše da stavim masku za spavanje preko očiju, nego li sve ovo da radim zbog malo sunca u očima.
Prolećno čišćenje deluje kao noćna mora, jer shvatam da sam tokom dugih zimskih dana imala ozbiljne horderske ispade, i da sam, za ne daj bože, sačuvala 300 kesa, da ne završe u prirodi, kutije od cipela za projekte iz likovnog, garderobu koja stoji u crnim kesama za đubre od 150 litara, koja je namenjena nekoj manjoj deci i svratištu. Takođe su tu i neke knjige koje sam spasla sa tavana, pa nemaju svoje mesto, već stoje tako po ćoškovima, 350 saksija sa cvećem koje treba presaditi u specijalnu zemlju i poslagati ih ponovo na police napolju.
U prolećnom sređivanju pronađem i neke verzije sebe koje nisam volela, i dokaze da sam uspela da se živa i zdrava iskobeljam iz anksioznih epizoda koje sam samoj sebi iskreirala. Pronalazim poruke samoj sebi: Misao = emocija! Uhvati svoju negativnu misao na vreme i zgužvaj je kao nebitan list papira. Poruku čuvam na vidnom mestu. Pa onda piše na nekom kartončiću: Kad ćeš opet crtati? Sednem u sav taj krš da nacrtam nešto, da ne ispalim samu sebe. Od 1. februara vežbaš! I tu poruku bacam. Vežbam. Jedva se nateram, ali odem. Nemoj pojesti dve krempite, svinjo! Bacam i tu poruku. Pojela sam dve krempite. Jelo mi se. Krivim hormone i ''nisu ni moja usta rutava''. Pronalazim ogrlice koje su mi u trenutku kupovine delovale kao must have, a sad mi deluju kao potamneli pleh koji isto tako i miriše. Stavljam ih u neku kutiju, koju opet negde ćušnem, kao zatrebaće.
U tašnama avionske karte, ulaznice sa koncerata, karte za metro…to ide u kutiju sa memorabilijama. Kutija samo za nas dvoje. Unutra je sve što može da oživi sećanje na bilo koji zajednički trenutak proveden van granica ove zemlje. Ta kutija je posebno vredna.
Jao, vidi moj stari suncobran iza ormara. Vadim suncobran. Otvaram ga. Deca me pitaju zašto otvaram suncobran na sred kuće. Ignorišem ih. Snimaju Instagram stori o meni kako otvaram suncobran. Pretim kako ću im oduzeti telefone ako me objave u onakvom stanju sa suncobranom u dnevnoj sobi. Zatvaram suncobran. Vraćam ga iza ormara još mesec-dva da čuči tamo.
Jao, vidi moja prva slika, gde sam kopirala Miću Popovića iz neke njegove biografije. Hulahopke koje sam dugo tražila… patike koje sam nosila u trudnoći. Izgledaju kao dva manja lavora. Bacam patike u đubre. I nije neka uspomena na džinovska otečena stopala. Pola ofingera. Štipaljka. Kesa puna ešarpi. Ešarpe ne nosim. U tu kesu stavljam sve nove ešarpe koje dobijem i poklanjam ih dalje. Ali izgleda da to mnogi rade, pa je kod mene ta kesa uvek puna.
Bedž! Pa ovo je sjajan bedž! Kačim bedž na neki sako. Pronalazim kesu punu umršenih raspar pertli. Ne mogu da smislim upotrebnu vrednost pertli. Bacam ih u đubre. Shvatam da se u stvari sjajno provodim i da ono što sam mislila da će biti noćna mora u stvari izgleda kao sopstvena zaostavština.Festival dokaza kako sam živela, i postojala, bila kojekuda, radila koješta.
Sedim na podu, prebiram po nekim papirima, pronađem tu i tamo neku fotografiju koja mi iscedi čas osmeh, čas suze. Šolja sa kafom je pored mene, i pas je došao da vidi šta iskopavam iza ormara. Osećam se smireno, spokojno, ispunjeno.
Tu oko mene se dešavao naš život. Ta prašina je naša, mi je uskovitlamo svako jutro kad se utrkujemo do kupatila. Naša paučina, naše dlake po tepihu. Okolo su mirisi naših života, ručkova, vatri koje smo upalili u kaljevoj peći.
I svaka ta sitnica koju smo uneli u kuću je bila nova uspomena u začetku u trci sa ostalim uspomenama. Pronalazim recepte. Mamine, kumine, bakine. Vredni, neponovljivi. Mnogo puta isprobani. To se čuva kao blago u posebnoj svesci. Knjiga sa posvetom. ''Učenici VII4 za literarni rad na temu Moj Beograd, maj, 1987''. Klikeri, drikeri, rezervna dugmad, komadići krede, kao seme nereda koje će proklijati od prolećnog sunca i nići svuda po stanu. U kupatilu smajli nacrtan na zamagljenom ogledalu koji me gleda svako jutro dok se šminkam. i prozori sa otiscima prstiju i tragovima kiše pomešane sa prašinom.
I sad treba svega toga da se otarasim, da obrišem, da uradim veliki UNDO, da sve restartujem jer proleće diktira da smo obrnuli krug. Da tragovi nestanu, da pravimo mesta za nove. Baš ne volim to da radim, a moram. Moram da budem primer kako se odvaja važno od nevažnog i kada mi se čini da je sve podjednako važno. Moram da ih naučim da odbace đubre od sebe, a sačuvaju ono što miluje dušu. Značiće im kada dođe vreme da naučeno primene na ljudima koje budu sretali kroz život.
--------------------------------------------------------------------
