Nikada nisam umela da štedim. Ni pare, ni vreme, ni sebe. A učili su me da je to ispravno, da treba štedeti  pare jer se ’’nikad ne zna’’, vreme jer je dragoceno, sebe neprikosnoveno. Međutim, ja sam se rodila kao bahati rasipnik svega što proizvedem. Materijalnog i nematerijalnog. Moja neposrednost je bila mamac za ljude sa problemima.

Prvim zvaničnim prijateljima koji su nastali iz školskih poznanstava počneš da daješ onaj deo sebe koji služi da pokaže neoborivu privrženost tim osobama. Sa tim u paketu ide požrtvovanost, poverenje i spremnost na svakojake budalaštine koje ti se obiju o glavu, jer ti si najbolji prijatelj. To se od tebe očekuje. Kad već počneš da osećaš posledice nekih prijateljstava, instinkt ti govori da treba da se povučeš. I svoju grbaču i svoje vreme. I oni odustanu, nestanu iz tvog života zauvek. Da nemaš slike sa njima, ne bi postojao nikakav dokaz da si sa njima ikada bio u kontaktu.

Sledeća faza je: Ja sam sad odrastao, imam iskustva sa ljudima. Nema šanse da se to meni opet desi.

Od sad su ovi ljudi oko mene moji zvanični prijatelji. Ima ih pet-šest. Odabrana, provereno dobra ekipa. Ni na kraj pameti  ti ne pada činjenica da se ljudi menjaju. Ne uvek u dobrom smeru. I ponovo preživiš taj ustajali mućak koji ti se razbio po sred čela, jer si ispao glup i isključio detektore za opasnost jer si procenio da si bezbedan.

Moje iskustvo govori da na kraju svake epohe "’Moja zvanična frend lista" zapravo uvek ostane jedan, veran i dosledan lik koji je uvek tu. Zvaćemo ga Dobrica. Tog lika najmanje primećuješ, jer je on neupadlljiv, ne smara i ne probija se međ prve redove prijatelja. On tiho kaže: "Ne brini", ali tebe baš zabole šta on kaže, jer od ovih drugih koji ti vade creva, bukvalno ne možeš da vidiš. Čuješ i osetiš dobro oko sebe. Dobrica se uvek seti tvog rođendana. Dobrica neprimetno putuje kroz tvoj život čekajući tvojih slobodnih pet minuta da ti pokaže kako nisi sam.

U narednoj fazi ti prijaju slični tebi, iako neskromno priznaješ da je takvih malo na planeti Zemlji, ali si ti bio kurate sreće da baš naletiš na takve. Svi isti ti. Da ne veruješ. Onda počneš bahato da se okumljuješ sa svima. Kume, brate... Zauvek u dobru i zlu. Decu si mi krstio, mene venčao... kume, care jedini... Nestadoše i kumovi i kume, netragom. Čudno ti je da si tako loše procenio ovaj put. Ipak si se ti u izvesnom smislu venčao za te ljude, u crkvi pred Bogom. Iz ove epohe ostao je jedan nepokolebljiv, sličan tebi, a opet dovoljno različit. Hrabar i bahat. Braniće te od svega i svakog.  Kod njega caruje i um i snaga. Zvaćemo ga Mudrica.

Prolazi vreme, ljudi se u tvom životu smenjuju kao na šalteru. Neke si voleo, neki su voleli tebe, neki su bili tu sa posebnim razlogom, a neki tek tako bezveze. U tom periodu si popio galone kafe, rakije, lošeg vina, popušio tonu cigara slušajući i saosećajući sa svima. Trošio si vreme, novac i sebe. Zauzvrat nisi dobio ništa, osim opterećene glave. Ostao si isti dobar prijatelj svima, a uz tebe su ostali samo Dobrica i Mudrica.



Oko četrdesete skapiraš da se rodbina i familja međusobno posvađala, da te svi zovu samo kad im nešto treba. Pored tebe verno i dalje stoje Dobrica i Mudrica i kažu ti da ne brineš i da će sve biti u najboljem redu. Ne zameraju ti što si ih zapostavio, naprotiv, sada kada konačno imaš vremena za njih, oni ne mogu biti srećniji. Oni su odabrali tebe, odavno, a ti si somina kojoj je trebalo dvadeset godina da to shvati.

Moj svet je manji od najmanje planete. Ne treba mi veći. Na njemu ima mesta za Dobricu, Mudricu, decu, psa i jednog što ga mnogo volim.

I ne guramo se uopšte.

Nikada nisam umela da štedim. Ni pare, ni vreme, ni sebe. A učili su me da je to ispravno, da treba štedeti  pare jer se ’’nikad ne zna’’, vreme jer je dragoceno, sebe neprikosnoveno. Međutim, ja sam se rodila kao bahati rasipnik svega što proizvedem. Materijalnog i nematerijalnog. Moja neposrednost je bila mamac za ljude sa problemima.

Prvim zvaničnim prijateljima koji su nastali iz školskih poznanstava počneš da daješ onaj deo sebe koji služi da pokaže neoborivu privrženost tim osobama. Sa tim u paketu ide požrtvovanost, poverenje i spremnost na svakojake budalaštine koje ti se obiju o glavu, jer ti si najbolji prijatelj. To se od tebe očekuje. Kad već počneš da osećaš posledice nekih prijateljstava, instinkt ti govori da treba da se povučeš. I svoju grbaču i svoje vreme. I oni odustanu, nestanu iz tvog života zauvek. Da nemaš slike sa njima, ne bi postojao nikakav dokaz da si sa njima ikada bio u kontaktu.

Sledeća faza je: Ja sam sad odrastao, imam iskustva sa ljudima. Nema šanse da se to meni opet desi.

Od sad su ovi ljudi oko mene moji zvanični prijatelji. Ima ih pet-šest. Odabrana, provereno dobra ekipa. Ni na kraj pameti  ti ne pada činjenica da se ljudi menjaju. Ne uvek u dobrom smeru. I ponovo preživiš taj ustajali mućak koji ti se razbio po sred čela, jer si ispao glup i isključio detektore za opasnost jer si procenio da si bezbedan.

Moje iskustvo govori da na kraju svake epohe "’Moja zvanična frend lista" zapravo uvek ostane jedan, veran i dosledan lik koji je uvek tu. Zvaćemo ga Dobrica. Tog lika najmanje primećuješ, jer je on neupadlljiv, ne smara i ne probija se međ prve redove prijatelja. On tiho kaže: "Ne brini", ali tebe baš zabole šta on kaže, jer od ovih drugih koji ti vade creva, bukvalno ne možeš da vidiš. Čuješ i osetiš dobro oko sebe. Dobrica se uvek seti tvog rođendana. Dobrica neprimetno putuje kroz tvoj život čekajući tvojih slobodnih pet minuta da ti pokaže kako nisi sam.

U narednoj fazi ti prijaju slični tebi, iako neskromno priznaješ da je takvih malo na planeti Zemlji, ali si ti bio kurate sreće da baš naletiš na takve. Svi isti ti. Da ne veruješ. Onda počneš bahato da se okumljuješ sa svima. Kume, brate... Zauvek u dobru i zlu. Decu si mi krstio, mene venčao... kume, care jedini... Nestadoše i kumovi i kume, netragom. Čudno ti je da si tako loše procenio ovaj put. Ipak si se ti u izvesnom smislu venčao za te ljude, u crkvi pred Bogom. Iz ove epohe ostao je jedan nepokolebljiv, sličan tebi, a opet dovoljno različit. Hrabar i bahat. Braniće te od svega i svakog.  Kod njega caruje i um i snaga. Zvaćemo ga Mudrica.

Prolazi vreme, ljudi se u tvom životu smenjuju kao na šalteru. Neke si voleo, neki su voleli tebe, neki su bili tu sa posebnim razlogom, a neki tek tako bezveze. U tom periodu si popio galone kafe, rakije, lošeg vina, popušio tonu cigara slušajući i saosećajući sa svima. Trošio si vreme, novac i sebe. Zauzvrat nisi dobio ništa, osim opterećene glave. Ostao si isti dobar prijatelj svima, a uz tebe su ostali samo Dobrica i Mudrica.



Oko četrdesete skapiraš da se rodbina i familja međusobno posvađala, da te svi zovu samo kad im nešto treba. Pored tebe verno i dalje stoje Dobrica i Mudrica i kažu ti da ne brineš i da će sve biti u najboljem redu. Ne zameraju ti što si ih zapostavio, naprotiv, sada kada konačno imaš vremena za njih, oni ne mogu biti srećniji. Oni su odabrali tebe, odavno, a ti si somina kojoj je trebalo dvadeset godina da to shvati.

Moj svet je manji od najmanje planete. Ne treba mi veći. Na njemu ima mesta za Dobricu, Mudricu, decu, psa i jednog što ga mnogo volim.

I ne guramo se uopšte.

Nikada nisam umela da štedim. Ni pare, ni vreme, ni sebe. A učili su me da je to ispravno, da treba štedeti  pare jer se ’’nikad ne zna’’, vreme jer je dragoceno, sebe neprikosnoveno. Međutim, ja sam se rodila kao bahati rasipnik svega što proizvedem. Materijalnog i nematerijalnog. Moja neposrednost je bila mamac za ljude sa problemima.

Prvim zvaničnim prijateljima koji su nastali iz školskih poznanstava počneš da daješ onaj deo sebe koji služi da pokaže neoborivu privrženost tim osobama. Sa tim u paketu ide požrtvovanost, poverenje i spremnost na svakojake budalaštine koje ti se obiju o glavu, jer ti si najbolji prijatelj. To se od tebe očekuje. Kad već počneš da osećaš posledice nekih prijateljstava, instinkt ti govori da treba da se povučeš. I svoju grbaču i svoje vreme. I oni odustanu, nestanu iz tvog života zauvek. Da nemaš slike sa njima, ne bi postojao nikakav dokaz da si sa njima ikada bio u kontaktu.

Sledeća faza je: Ja sam sad odrastao, imam iskustva sa ljudima. Nema šanse da se to meni opet desi.

Od sad su ovi ljudi oko mene moji zvanični prijatelji. Ima ih pet-šest. Odabrana, provereno dobra ekipa. Ni na kraj pameti  ti ne pada činjenica da se ljudi menjaju. Ne uvek u dobrom smeru. I ponovo preživiš taj ustajali mućak koji ti se razbio po sred čela, jer si ispao glup i isključio detektore za opasnost jer si procenio da si bezbedan.

Moje iskustvo govori da na kraju svake epohe "’Moja zvanična frend lista" zapravo uvek ostane jedan, veran i dosledan lik koji je uvek tu. Zvaćemo ga Dobrica. Tog lika najmanje primećuješ, jer je on neupadlljiv, ne smara i ne probija se međ prve redove prijatelja. On tiho kaže: "Ne brini", ali tebe baš zabole šta on kaže, jer od ovih drugih koji ti vade creva, bukvalno ne možeš da vidiš. Čuješ i osetiš dobro oko sebe. Dobrica se uvek seti tvog rođendana. Dobrica neprimetno putuje kroz tvoj život čekajući tvojih slobodnih pet minuta da ti pokaže kako nisi sam.

U narednoj fazi ti prijaju slični tebi, iako neskromno priznaješ da je takvih malo na planeti Zemlji, ali si ti bio kurate sreće da baš naletiš na takve. Svi isti ti. Da ne veruješ. Onda počneš bahato da se okumljuješ sa svima. Kume, brate... Zauvek u dobru i zlu. Decu si mi krstio, mene venčao... kume, care jedini... Nestadoše i kumovi i kume, netragom. Čudno ti je da si tako loše procenio ovaj put. Ipak si se ti u izvesnom smislu venčao za te ljude, u crkvi pred Bogom. Iz ove epohe ostao je jedan nepokolebljiv, sličan tebi, a opet dovoljno različit. Hrabar i bahat. Braniće te od svega i svakog.  Kod njega caruje i um i snaga. Zvaćemo ga Mudrica.

Prolazi vreme, ljudi se u tvom životu smenjuju kao na šalteru. Neke si voleo, neki su voleli tebe, neki su bili tu sa posebnim razlogom, a neki tek tako bezveze. U tom periodu si popio galone kafe, rakije, lošeg vina, popušio tonu cigara slušajući i saosećajući sa svima. Trošio si vreme, novac i sebe. Zauzvrat nisi dobio ništa, osim opterećene glave. Ostao si isti dobar prijatelj svima, a uz tebe su ostali samo Dobrica i Mudrica.



Oko četrdesete skapiraš da se rodbina i familja međusobno posvađala, da te svi zovu samo kad im nešto treba. Pored tebe verno i dalje stoje Dobrica i Mudrica i kažu ti da ne brineš i da će sve biti u najboljem redu. Ne zameraju ti što si ih zapostavio, naprotiv, sada kada konačno imaš vremena za njih, oni ne mogu biti srećniji. Oni su odabrali tebe, odavno, a ti si somina kojoj je trebalo dvadeset godina da to shvati.

Moj svet je manji od najmanje planete. Ne treba mi veći. Na njemu ima mesta za Dobricu, Mudricu, decu, psa i jednog što ga mnogo volim.

I ne guramo se uopšte.