Daleko na jugu Jadranskog mora, reka Bojana je godinama nanoseći pesak izgradila jedno maleno ostrvo. Grlivši ga sa obe strane, reka se uliva u more, napravivši mali sakriveni raj obrastao trskom, natkriven kristalno plavim nebom.
Sedamdesetih godina na tom mestu se osim divljih pataka, nastaniše nudisti. Skeledžija ih je prevozio preko reke Bojane do obale mora, jer tada nije postojao ni jedan most kojim bi mogli da dođu do svog parčeta raja. Sakriveni od celog sveta, decenijama na tom čuvenom mestu, ljudi dolaze iz cele Evrope da osete ono što se teško rečima može opisati. Pre svega enormnu količinu slobode.
Čovek se u principu obuče i obuje čim ustane. Zatim kombinuje garderobu, jedan komad sa drugim, obuću uz garderobu, tašnu uz obuću, sat, nakit, kišobran.. .I tako svakog dana. Kad ode na more, oblači kupaće gaće, žene kupaće kostime, jer valja prekriti sve ono što je javno nedopustivo da se pokazuje. Na Adi Bojani postoji samo jedno pravilo. Možeš da budeš tamo isključivo ako si go.
Često su mi ljudi postavljali pitanje: Kako možeš? Mislim, kako ti nije neprijatno da te svi vide golu?
I koliko god pokušavala da im objasnim da su tamo svi goli, i da su upravo tamo zbog toga da bi se rasteretili bilo kakve odeće i društveno nametnutih normi, nisam uspela da im objasnim da to nije mesto gde odeš da gledaš ko je kakav kad je go, već da se potpuno resetuješ i napuniš baterije kako malo gde možeš. Ada je očaravajuća, magična i podatna, ona te očara, začara, u nju se zaljubiš i zauvek joj se vraćaš. Ada te isceljuje i leči.
Na samoj obali mora, mali beli bungalovi, skromnog enterijera. Sve je zadržalo duh onog vremena kada je i nastalo. Grafitno sivi pesak je svuda. Oko tebe, ispod tebe, na dnu mora, u tvojim peškirima, kosi, kolima... Tamo osim peska, mora i sunca, nema ničega. Nema glavne džade gde se prodaju suveniri, kafića, vreve, gužve, kokica, kuvanih kukuruza, pljeskavica. Ada je za najskromnije, koji žele samo slobodu i odmor.
Vetar i talasi u kombinaciji prave onaj prepoznatljivi šum kojim te hipnotiše. Noću nastupaju dobro uvežbani orkestri zrikavaca, pod tamno plavim nebom okićenim milionima zvezda. Zalaske sunca svi
čekaju sa telefonima u rukama. Poslednji kajtovi polove nebom. Ribe iskaču iz vode da pozdrave sunce. Sa zalaskom, dođe vreme je za neku morsku hranu u kafani na reci. Hladna loza, i odsustvo misli. Zaspiš u pola deset, probudiš se u sedam. Bez budilnika.
I tako ležeći na plaži, posmatram te gole ljude, godinama. Dolaze i mladi i stari. Stari su sve jedni isti, stranci. Obožavaju Adu. Neki doktor tamo kod njih im je rekao da je tamo pesak lekovit, i da leči kojekakve kostobolje. Svi dolaze u parovima. Ada čini da se tamo ponovo zaljubiš u svoju drugu polovinu. Stariji parovi ulaze u more držeći se za ruke. Gledaju se čežnjivo. Mladi jedne godine dođu sami, sledeće sa bebom. Koliko je samo dece začeto na Adi. Niko nikom ne smeta. Niko nikog ne gleda. Svi zrače toplinom, opuštenošću. Zadovoljni su svime što ih okružuje. Mnogi dolaze sa ljubimcima. Ljubimci se jure po pesku, igraju se sa tamošnjim lokalnim džukcima. Krave i konji slobodno šetaju svuda. Džinovski mravi prave organizovane kolone. Ispod terase je nikla lubenica od semenki koje je neko ispljunuo, kornjače se utrkuju za najbolje mesto za polaganje jaja. Novi mali džukac u kampu je dobio ime Ada.
I kad se slučajno preneš u tom snu na javi, shvatiš da se oko tebe dešava priroda u svom najizvornijem obliku, a ti si glavni junak tog ostrva, bos i go hodaš kroz pesak, sa punim rukama školjki koje ti je poklonilo more.
I onda se zapitaš, čoveče kako oni ljudi i dalje idu na plažu obučeni u nešto? Mislim, kako im nije neprijatno u svemu tome!?
INSERT IZ FILMA "LEPOTA POROKA"
--------------------------------
SVE KOLUMNE Sandre Todorović
