Čini mi se kao da je prošao trenutak, kao mali bljesak kompresovanog vremena od momenta kada sam bez ikakvog normalnog razloga, revoltirana i u najgorem stadijumu puberteta odlučila da pobegnem od kuće. Beše to početak srednje škole.

Sad kada bi me neko pitao zašto sam to uradila, ne bih imala odgovor koji ima smisla i logike. Znam zasigurno da sam svojoj sirotoj majci napravila čir na želucu, jer sam žensko dete, samo na ulici, u zlim vremenima u eri bez mobilnih telefona. Ona jednostavno nije znala gde sam, niti je bilo šanse da zna. Te dane sam provela kod drugarice kojoj roditelji nisu bili kod kuće. Nisam išla ni u školu, jer sam znala da će me roditelji prvo tamo tražiti.

Nekoliko dana je trajao taj moj revolt. Od mene ni traga ni glasa. Onda mi je sve to dosadilo, a i mozak je počeo da signalizira osećaj odgovornosti i pokajanja. Vratila sam se kao da se ništa nije desilo, kao zvezda koju publika predugo čeka da se pojavi na sceni, zalupila sam vratima i bacila ranac u ugao sobe. Sećam se dobro pogleda moje majke. Srećna što sam se vratila živa, što nisam unakažena, silovana, mrtva... a bes joj je izbijao iz svake pore na telu. Roditeljski bes je najgora vrsta besa koji živ stvor može da proizvede.

Nije me pitala ni gde sam bila, nije me grdila, ni kaznila... Rekla je samo: "Ručak ti je na šporetu", zapalila novu cigaretu i nastavila da gleda u prazno.

Ćale me je uhvatio za ramena i staklastim pogledom, kao da će zaplakati rekao:

Nemoj nikada više da si ovo uradila.

Ja sam rekla: Neću.

Za tih nekoliko dana sam propušila. Činilo mi se da sam se promenila. Bila sam svesna da sam uradila nešto mnogo loše, da sam beskrajno povredila one kojima je do mene najviše stalo. Bez izvini mama, bez izvini tata, ćutala sam i čekala da vreme opere bes sa njihovih lica.

Sinoć sam ušla u sobu u kojoj spavaju moja deca i udahnula duboko. Udahnula sam nešto što polako prestaje da postoji. Iz godine u godinu njihov miris dobija zrelost kao vino. Tri glave su spavale, svaka na svom jastuku, bezbrižno snevale, a ja sam ih gledala u polumraku i osetila onaj majčinski strah da će im se nešto loše desiti i da će ne daj bože uraditi istu glupost kakvu sam i ja. Disali su duboko, tiho, ujednačeno. Stajala sam između tri udisaja, skamenjena. Poželela sam da ih probudim i da im unapred kažem kakva ih sve zla čekaju iza šarenih vrata koja će se ispred njih svakodnevno otvarati.

Znam da ćemo jedni drugima govoriti stvari koje ne mislimo, povređivaćemo se međusobno, patiti jedni zbog drugih, udaljavati se i zbližavati, lagati zbog gluposti, praviti poremećene prioritete. Kažnjavaćemo se ćutanjem i ignorisanjem, inatićemo se danima, pravićemo budale od sebe jedni pred drugima... Ali naši smo, mi smo hrabra mala porodica koja je preživela situacije u kojima bi mnogi pamet izgubili i klonuli duhom. Tako se manifestuje život. Ne postoje porodice iz reklama za margarin. Verujte mi. Samo me nemojte nikada kazniti revoltiranim odlaskom od kuće, NIKADA!

Napolju deca nestaju kao maslačci. Neke pronađu, neke nikada. Mislim da bi mi se u trenutku kada biste otišli, krv zaledila, mozak stao i da bi svaka ćelija u meni plakala na sav glas. To nijedan savesni roditelj nije zaslužio.

Mazila sam ih po svilenim kosama, a suze su prosto izletale iz očiju. Tiho sam im pričala, nadajući se da će možda moje reči bolje prionuti uz pamet kroz snove.

Budite mudri, slušajte svoje instinkte... ne činite gluposti. Ja sam tu da vas upozorim kada je nešto glupost. Dobro znam šta je grad, kakvi su ljudi i šta vas čeka. Držite se jedni uz druge, i uvek se poštujte i pomažite. Nikada nemojte jedno drugo kažnjavati u bilo kom smislu. Život je težak i svi će nestati oko vas, svako za svojim životom. Ostajete samo vi, jedni drugima... Ako se budete oko para posvađali, kunem vam se iz groba ću ustati da vas išamaram.

Uvek ću biti tu i nadgledati vas. Zauvek.

"Mama, što plačeš? Šta ti je?".

"Nemoj slučajno da si ikada pobegla od kuće! Nikada! Jesi me čula?".

"Neću mama, obećavam. Daj mi malo vode, žedna sam...".

"Obećaj još jednom, da budem sigurna".

"Obećavam".
------------------------------------------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE JBTE

Čini mi se kao da je prošao trenutak, kao mali bljesak kompresovanog vremena od momenta kada sam bez ikakvog normalnog razloga, revoltirana i u najgorem stadijumu puberteta odlučila da pobegnem od kuće. Beše to početak srednje škole.

Sad kada bi me neko pitao zašto sam to uradila, ne bih imala odgovor koji ima smisla i logike. Znam zasigurno da sam svojoj sirotoj majci napravila čir na želucu, jer sam žensko dete, samo na ulici, u zlim vremenima u eri bez mobilnih telefona. Ona jednostavno nije znala gde sam, niti je bilo šanse da zna. Te dane sam provela kod drugarice kojoj roditelji nisu bili kod kuće. Nisam išla ni u školu, jer sam znala da će me roditelji prvo tamo tražiti.

Nekoliko dana je trajao taj moj revolt. Od mene ni traga ni glasa. Onda mi je sve to dosadilo, a i mozak je počeo da signalizira osećaj odgovornosti i pokajanja. Vratila sam se kao da se ništa nije desilo, kao zvezda koju publika predugo čeka da se pojavi na sceni, zalupila sam vratima i bacila ranac u ugao sobe. Sećam se dobro pogleda moje majke. Srećna što sam se vratila živa, što nisam unakažena, silovana, mrtva... a bes joj je izbijao iz svake pore na telu. Roditeljski bes je najgora vrsta besa koji živ stvor može da proizvede.

Nije me pitala ni gde sam bila, nije me grdila, ni kaznila... Rekla je samo: "Ručak ti je na šporetu", zapalila novu cigaretu i nastavila da gleda u prazno.

Ćale me je uhvatio za ramena i staklastim pogledom, kao da će zaplakati rekao:

Nemoj nikada više da si ovo uradila.

Ja sam rekla: Neću.

Za tih nekoliko dana sam propušila. Činilo mi se da sam se promenila. Bila sam svesna da sam uradila nešto mnogo loše, da sam beskrajno povredila one kojima je do mene najviše stalo. Bez izvini mama, bez izvini tata, ćutala sam i čekala da vreme opere bes sa njihovih lica.

Sinoć sam ušla u sobu u kojoj spavaju moja deca i udahnula duboko. Udahnula sam nešto što polako prestaje da postoji. Iz godine u godinu njihov miris dobija zrelost kao vino. Tri glave su spavale, svaka na svom jastuku, bezbrižno snevale, a ja sam ih gledala u polumraku i osetila onaj majčinski strah da će im se nešto loše desiti i da će ne daj bože uraditi istu glupost kakvu sam i ja. Disali su duboko, tiho, ujednačeno. Stajala sam između tri udisaja, skamenjena. Poželela sam da ih probudim i da im unapred kažem kakva ih sve zla čekaju iza šarenih vrata koja će se ispred njih svakodnevno otvarati.

Znam da ćemo jedni drugima govoriti stvari koje ne mislimo, povređivaćemo se međusobno, patiti jedni zbog drugih, udaljavati se i zbližavati, lagati zbog gluposti, praviti poremećene prioritete. Kažnjavaćemo se ćutanjem i ignorisanjem, inatićemo se danima, pravićemo budale od sebe jedni pred drugima... Ali naši smo, mi smo hrabra mala porodica koja je preživela situacije u kojima bi mnogi pamet izgubili i klonuli duhom. Tako se manifestuje život. Ne postoje porodice iz reklama za margarin. Verujte mi. Samo me nemojte nikada kazniti revoltiranim odlaskom od kuće, NIKADA!

Napolju deca nestaju kao maslačci. Neke pronađu, neke nikada. Mislim da bi mi se u trenutku kada biste otišli, krv zaledila, mozak stao i da bi svaka ćelija u meni plakala na sav glas. To nijedan savesni roditelj nije zaslužio.

Mazila sam ih po svilenim kosama, a suze su prosto izletale iz očiju. Tiho sam im pričala, nadajući se da će možda moje reči bolje prionuti uz pamet kroz snove.

Budite mudri, slušajte svoje instinkte... ne činite gluposti. Ja sam tu da vas upozorim kada je nešto glupost. Dobro znam šta je grad, kakvi su ljudi i šta vas čeka. Držite se jedni uz druge, i uvek se poštujte i pomažite. Nikada nemojte jedno drugo kažnjavati u bilo kom smislu. Život je težak i svi će nestati oko vas, svako za svojim životom. Ostajete samo vi, jedni drugima... Ako se budete oko para posvađali, kunem vam se iz groba ću ustati da vas išamaram.

Uvek ću biti tu i nadgledati vas. Zauvek.

"Mama, što plačeš? Šta ti je?".

"Nemoj slučajno da si ikada pobegla od kuće! Nikada! Jesi me čula?".

"Neću mama, obećavam. Daj mi malo vode, žedna sam...".

"Obećaj još jednom, da budem sigurna".

"Obećavam".
------------------------------------------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE JBTE

Čini mi se kao da je prošao trenutak, kao mali bljesak kompresovanog vremena od momenta kada sam bez ikakvog normalnog razloga, revoltirana i u najgorem stadijumu puberteta odlučila da pobegnem od kuće. Beše to početak srednje škole.

Sad kada bi me neko pitao zašto sam to uradila, ne bih imala odgovor koji ima smisla i logike. Znam zasigurno da sam svojoj sirotoj majci napravila čir na želucu, jer sam žensko dete, samo na ulici, u zlim vremenima u eri bez mobilnih telefona. Ona jednostavno nije znala gde sam, niti je bilo šanse da zna. Te dane sam provela kod drugarice kojoj roditelji nisu bili kod kuće. Nisam išla ni u školu, jer sam znala da će me roditelji prvo tamo tražiti.

Nekoliko dana je trajao taj moj revolt. Od mene ni traga ni glasa. Onda mi je sve to dosadilo, a i mozak je počeo da signalizira osećaj odgovornosti i pokajanja. Vratila sam se kao da se ništa nije desilo, kao zvezda koju publika predugo čeka da se pojavi na sceni, zalupila sam vratima i bacila ranac u ugao sobe. Sećam se dobro pogleda moje majke. Srećna što sam se vratila živa, što nisam unakažena, silovana, mrtva... a bes joj je izbijao iz svake pore na telu. Roditeljski bes je najgora vrsta besa koji živ stvor može da proizvede.

Nije me pitala ni gde sam bila, nije me grdila, ni kaznila... Rekla je samo: "Ručak ti je na šporetu", zapalila novu cigaretu i nastavila da gleda u prazno.

Ćale me je uhvatio za ramena i staklastim pogledom, kao da će zaplakati rekao:

Nemoj nikada više da si ovo uradila.

Ja sam rekla: Neću.

Za tih nekoliko dana sam propušila. Činilo mi se da sam se promenila. Bila sam svesna da sam uradila nešto mnogo loše, da sam beskrajno povredila one kojima je do mene najviše stalo. Bez izvini mama, bez izvini tata, ćutala sam i čekala da vreme opere bes sa njihovih lica.

Sinoć sam ušla u sobu u kojoj spavaju moja deca i udahnula duboko. Udahnula sam nešto što polako prestaje da postoji. Iz godine u godinu njihov miris dobija zrelost kao vino. Tri glave su spavale, svaka na svom jastuku, bezbrižno snevale, a ja sam ih gledala u polumraku i osetila onaj majčinski strah da će im se nešto loše desiti i da će ne daj bože uraditi istu glupost kakvu sam i ja. Disali su duboko, tiho, ujednačeno. Stajala sam između tri udisaja, skamenjena. Poželela sam da ih probudim i da im unapred kažem kakva ih sve zla čekaju iza šarenih vrata koja će se ispred njih svakodnevno otvarati.

Znam da ćemo jedni drugima govoriti stvari koje ne mislimo, povređivaćemo se međusobno, patiti jedni zbog drugih, udaljavati se i zbližavati, lagati zbog gluposti, praviti poremećene prioritete. Kažnjavaćemo se ćutanjem i ignorisanjem, inatićemo se danima, pravićemo budale od sebe jedni pred drugima... Ali naši smo, mi smo hrabra mala porodica koja je preživela situacije u kojima bi mnogi pamet izgubili i klonuli duhom. Tako se manifestuje život. Ne postoje porodice iz reklama za margarin. Verujte mi. Samo me nemojte nikada kazniti revoltiranim odlaskom od kuće, NIKADA!

Napolju deca nestaju kao maslačci. Neke pronađu, neke nikada. Mislim da bi mi se u trenutku kada biste otišli, krv zaledila, mozak stao i da bi svaka ćelija u meni plakala na sav glas. To nijedan savesni roditelj nije zaslužio.

Mazila sam ih po svilenim kosama, a suze su prosto izletale iz očiju. Tiho sam im pričala, nadajući se da će možda moje reči bolje prionuti uz pamet kroz snove.

Budite mudri, slušajte svoje instinkte... ne činite gluposti. Ja sam tu da vas upozorim kada je nešto glupost. Dobro znam šta je grad, kakvi su ljudi i šta vas čeka. Držite se jedni uz druge, i uvek se poštujte i pomažite. Nikada nemojte jedno drugo kažnjavati u bilo kom smislu. Život je težak i svi će nestati oko vas, svako za svojim životom. Ostajete samo vi, jedni drugima... Ako se budete oko para posvađali, kunem vam se iz groba ću ustati da vas išamaram.

Uvek ću biti tu i nadgledati vas. Zauvek.

"Mama, što plačeš? Šta ti je?".

"Nemoj slučajno da si ikada pobegla od kuće! Nikada! Jesi me čula?".

"Neću mama, obećavam. Daj mi malo vode, žedna sam...".

"Obećaj još jednom, da budem sigurna".

"Obećavam".
------------------------------------------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE JBTE