Nekome sam se skoro požalila da se ne osećam dobro toga dana, i ta osoba kao iz topa izjavi: Treba da prestaneš da jedeš meso. Nisam ni stigla da odreagujem na savet, već je kroz moje uši plovilo koliko antibiotika i hormona i GMO žitarica ima u mesu, i kako je to sve nehumano prema životinjama i da one imaju osećanja…i tada mi prođe jedna scena kroz glavu.
Selo kod babe i dede. Seoska slava. Lepo vreme, zrelo leto. Deda ulazi u štalu, vuče prase za nogu, ono se batrga i u tom batrganju se izmigolji i pobegne. Deda raspisuje ozbiljnu nagradu, ko u'vati prase, dobije jednu crvenu, što je u to vreme bila neka lova. Burazer i ja smo trčali za njim po dvorištu dok nam nije pozlilo. Deda je u hladu sedeo, pio pivo i smeškao se koliko smo glupi i neinvativni (deca iz grada). Kada je prošlo vreme zajebancije sa jurenjem praseta, deda pozva komšiju, komšija odlučno uhvati prase, i za tili čas uz mnogo skičavih, jezivih zvukova ono milo prasence se okretalo na ražnju, zalivano pivom u svakom smislu te reči.
Svedok prvog ubistva živog bića.
Mrzela sam dedu što je ubio ono veselo prase za kojim smo jurili. Gledala sam ga ispod oka, želeći mu sve najgore na svetu. Jadno, malo prase. Kako si mogao tako brutalno da ga ubiješ, i da mu vadiš utrobu, dok visi na glavačke? Bara krvi se slivala u travu. Ništa užasnije moje oči nisu videle. Stajala sam sa strane, nema od hladnokrvnosti prema oduzimanju života malom prasetu. Deda me pozva da sednem pored njega. Rekoh da neću, i odlučih da tog dana ne jedem ništa. Za inat, a i u znak protesta. Sakrila sam se iza kuće i čučala, dok mi noge nisu utrnule. Utom dolazi baba, držeći pile za noge, glavu na panj, i pljas! Leti krvavo pile bez glave, ja povraćam od stresa, baba me tera da jedem šećera i vode da dođem sebi. Dva ubistva za jedan dan su previše. Valjda neće da peku i kravu, to mi bi poslednja misao.
Deda je grozan, al' baba…Pa nije mi na pamet palo da je i ona u stanju…Skrušena od tuge i besa, sedela sam iza kokošinjca, u bašti na jednoj cigli, razmišljajući kako da pobegnem sa sela nazad u Beograd. Već je bilo kasno popodne, bila sam i gladna i žedna. Iz dvorišta se širio najlepši miris hrane i vrućeg hleba. Popiću samo malo vode, i dalje neću razgovarati ni sa kim. Kada me ugleda, deda me zagrli i reče:
- Šta je s tobom cjeli dan?
- Neću da kažem.
- Reci dedi, da nisi gladna?
- Malo.
Ustade tromo, otkinu celu praseću nogicu i tutnu mi u ruku. Lepljiva reš korica je bila neodoljiva. Glodala sam onu nogicu, kao da mi je poslednji obrok u životu. Baba pritrča sa batakom, kaže, jedi ovde ima mesa, to su ti samo kosti. I batak sam pojela. U tom trenutku nisam bila svesna kako glad menja stav.
- Jel sad bolje? upita deda.
- Što si ubio prase?
- A mora se nešto jest jebi ga, reče i otpi ostatak piva iz flaše.
-----------------------------------------
SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ
