Jesen je, pijace imaju bogatu ponudu, treba se pripremiti za zimu. Da li znate da je pripremite i da li ste imali nekog da vas nauči? Pročitajte novi tekst naše kolumnistkinje Sandre Todorović.
Gustiram poslednje tople dane i podmećem se pod svaki zrak sunca koji se pojavi. Znam da nakon mnogo sunca i topline ide mrak i hladnoća. Kao i u životu. Balans univerzuma na delu. Privijam šolju jutarnje kafe uz sebe i gledam vranu kako vešto lomi orah o beton a zatim ga pojede. Tišina pokidana motornom testerom. Spremaju se drva za zimu. Sprema se hrana za zimu. I telo mi se priprema za dug period hladnoće. Od prvih svežijih dana mi se otvorio apetit.
Planovi kažu da je pijaca prva stanica današnjeg dana, zatim potraga za haljinom za prijateljicino venčanje i prvi susret sa novim štenetom koje ću usvojiti. Dan ispunjen lepim. Retki su takvi dani.
Gotovo nikada ne uspem da isplaniram obične dane da budu natprosečno zabavni. Na pijaci eksplozija boja. Jesen je donela sve najlepše i najveće na pijacu. Žene se utrkuju za najpovoljnije povrće koje će konzervirati po njihovim najboljim receptima, boljim i od komšinicinih, čiju turšiju ona ni štapom ne bi dotakla. Ljudi deluju kao gladne pčele koje sleću sa jedne tezge na drugu. Meni su samo trebale pečurke, pa sam ostalo vreme provela samo posmatrajući šta ljudi kupuju.
Kad eto je moja pokojna baba opet u vazduhu, lebdi tuda i gnjavi me kako sam mogla da kupim samo šampinjone i zašto nisam napravila feferone.
'Ajde baba, beži bre, proletos si me smarala sa džemom od jagoda. Neću praviti feferone, ni šarenu salatu, ni barenu papriku, a ajvar pogotovo. Mrzi me! Kupiću eno od one bake, ona je napravila super.
Ali, napravi makar malidžano, to ti je lako. Znaš kako sam te učila.
Ok, baba. Važi. Evo idem po patlidžan.
Tamo ti je najjeftiniji.
Dobro, idi sad na nebo ili gde već stanuješ, moram da kupim haljinu i da nosim patlidžan po buticima. Ionako su prodavačice nadobudne kao u Pradi da rade, a ne u butiku od šes’ kvadrata na bulevaru.
Idem, nosim punu kesu patlidžana, gledam u one izloge, sve jesenja gareroba, sve neki oversajzd džemperi i kaputi, sve braon i sivo, pa još na sve to pregolemo i neki ogroman šal, pa se on kao vuče po podu i onda si moderna. Vidim u jednom butiku, neki lep model haljine, animal print, al' me uvek bio strah da ne izgledam kao podgojeni leopard, pa sam izbegavala da nosim. Al srce ište da uđe u ono ‘aljinče, pa idem da je probam, šta me košta.
Sa vrata prodavačica šacne prvo moje patike za pijac što su se malo odlepile, pa onaj patlidžan, pa frizuru koju nemam, i razvuče nešto nalik osmehu shodno njenoj plati.
"Kako mogu da vam pomognem?".
"Možete da mi ovaj patlidžan stavite negde da probam ovu tigrastu haljinu".
Onda sam skapirala da će joj otpasti ona nalepljena kandža ako prihvati kesu od 5 kila, pa sam ga sama stavila tamo gde je rekla da mogu.
"Teško da ćete stati u ovu haljinu, ali hajde probajte".
Mali grom je izašao iz moje glave i sevnuo ka njoj. Ko, bre, neće da stane u haljinu?! Pa ima sad da uđem u nju, makar ne disala na toj svadbi!
U kabini par nekih jezivih sandala, pornićarskih fluo roze sa platformom koje svi obuvaju kada isprobavaju haljine. Nakon 10 sekundi u kabini, ona me pita kako ide, kao da treba da se ozidam ciglama i malterom. Ja rek'o: "Evo, ide super".
I gledala sam onu haljinu okačenu na čiviluku, i izašla sam posle minut i rekla joj da mi je velika. Nije mi više ni bila tako lepa, niti sam je više želela. Slično se desilo u nekoliko butika, osim što mi se u jednom prodavačica žalila na uslove rada i svoju platu i život generalno, jer sam je pitala zašto turska haljina košta 18 hiljada. Ostalo je još jedno mesto na kojem nisam bila, i ako mi se tamo desi isto, odustajem od kupovine. I savršena haljina me je čekala. Bila je samo jedna, moj broj, moja dužina.
Prodavačica ljubazna taman koliko treba, otključala magični katanac sa mog novčanika u roku od deset minuta. Izlazim sa fensi kesom, patlidžanom i osmehom.
Usput iz kola gledam kako se priroda zarumenela i kako je brzo prošla cela jedna godina od poslednjeg puta kada sam isto to pomislila. Štene je divno i jedva čekam da dođe kod nas. Kod kuće gomila veša i sudova.
Na obe gomile poruka: NISMO STIGLI. Perem veš. Shvatam da sam oprala 4 smrdljiva martina sa stvarima i da su dva izašla živa i odletela. Pečem patlidžan, ljuštim, cedim, seckam, pržim...
Razmišljam o tome kako sam, ustvari. srećna što sam imala nekoga da me nauči kako da napravim zimnicu. Hvala ti baba. Hvala ti mama.