Komšija u kući do moje prvi peče paprike i kao da brodska sirena zasvira, ceo kraj se razbudi i kreće u akciju.
Taj miris koji stavlja tačku na leto, osetim prva i shvatim da je već prošlo godinu dana od kako sam poslednji put osetila miris spremanja zimnice, svetog šteka za hladne dane. Ubrzo za njim komšinice raspaljuju svoje vatre, đubrovnici dižu varnice u vazduh, plehovi usijani, prepuni pucketavih crvenih paprika, oprane tegle, džinovske šerpe i tada je nezvanično takmičenje počelo. Na društvenim mrežama je počelo masovno objavljivanje fotografija ajvara, pa se društvo podelilo za i protiv, kao i za sve živo i neživo u ovoj zemlji.
Pojedini imaju stav da je zimnica čisto gubljenje vremena, a drugi im za inat objavljuju slike svojih špajza sa uredno složenim i obeleženim teglama. Koliko treba da si zaludan da imaš vremena da dižeš bunu protiv zimnice? Zimnicu ne pravim iz principa od kako su mi ukrali dva bureta turšije ispred vrata, a ćale mi rekao da su u stvari hteli burad, a ne moju turšiju.
Nakon nekoliko dana je zahladnelo toliko da uz jutanju kafu ne može sedeti napolju, pa sam obukla jaknu i patike i tako zgurena sa šoljom u ruci, odlučila da pobedim to jutro. Razmišljala sam da li je nekome danas rođendan, da mu čestitam, ali nikome nije bio, pa sam pozvala mamu da malo pričam sa njom. Ona me pita da li pečem paprike, ja joj kažem, ne mogu, mrzi me, pečem ih dva’es godina. Onda sam zvala tatu, pa sam pričala i sa njim. Bilo mi je drago što u ovim godinama imam žive roditelje koje mogu da pozovem i da se žalim na decu, posao i krš u kući. Pitaju me kako su deca I šta rade. Ja im kažem da su dobro i da me slušaju. Kaže ćale, eno počeli da kite Beograd za Novu godinu i pita me zašto je sve raskopano, kao da ja radim pri gradskim vlastima, pa znam što.
Rekoh mu da nemam pojma i da poslednjih mesec dana idem peške po 3km jer mi je autobus izmešten sa stajališta, i da verovatno gradske vlasti razmišljaju o zdravlju svojih usedelih građana, pa žele da nas malo razmrdaju. Pita me ćale da li ću da pečem papriku, evo on baš peče sad. Ja rek'o: "Neću bre, šta vam je sa paprikama, i da li je moguće da je danas neki dan kada se to obavlja, pa mora danas". On kaže danas je lep dan, pa je idealno.
Kažem mu da ću ići da se prošetam do pijace po sir i povrće. On kaže: "E, pa taman uzmi džak paprika".
Nakon toga me je pozvala kuma da me pita da li pečem paprike. Ja je pitam da li je moguće da je dim od mog prvog komšije stigao do Mirijeva, i da li si se i ti čula sa mojim roditeljima, ona kaže: "Kakav komšija, o čemu pričaš?".
Pa je l' moramo da pečemo paprike svake godine, pitam je, a onda odgovara: "Moramo, valja se a i šta ćeš jesti na zimu!".
Ja joj kažem da ću jesti sarmu i prebranac, a ona tvrdi da je taj kupovni kupus glup i da moram i kupus da stavim. Nema šanse da stavljam kupus, imam 300 vrsta cveća u kući, ko će o kupusu brinuti.
Pita me da li ću da pravim svoju čuvenu turšiju, ja kažem da neću više nikad da pravim ništa, i da mi je lakše da kupim koliko god da košta. Onda mi ona kaže da oni to sve prave prljavim rukama i da se ona gadi i ko zna kako i gde spremaju, i možda to neko leprozan radi...
Objasnila sam joj da sada idem na pijacu samo po sir i povrće, a ona kaže: "Taman da uzmeš i paprike".
Hladan vetar duva u lice, idem uzbrdo i pokušavam da šutiram kesten, al' ne može uzbrdo. Šuškavo od lišća pod nogama, miriše na neki kraj, priroda poručuje, spremaj se, ide zima, opada mi lišće, dala sam ti plodove, štekaj, nema ništa do maja. Ulazim na pijacu, ono samo paprike na sve strane. Crvene, zelene, male ljute, okruglaste, špicaste...
Prodavci viču: "'Ajmo paprike, još malo ovde, 'ajmo narode, ide zima".
Trudim se da ignorišem, idem pravo po sir, tikvice i šargarepu. Žmuri, ne gledaj paprike, nećeš ih peći ove godine. Uhvati me za rukav neka bakica. Ona sa maramom na glavi, keceljom i bezubim osmehom.
"Ćero, da vidiš kakve paprike imam, domaće, zalivane kišnicom".
E, tu sam pukla na paprike zalivene kišnicom, i kažem bakici, dajte mi deset kila, ona kaže: "Nemam deset, imam pet".
Daj sve te paprike, i ti si se čula sa mojim roditeljima i sa kumom. Svi ste vi u dosluhu, sve je meni jasno. Sa jedne strane 5 kila paprika, sa druge 5 kila kučeće hrane, sir, meso, i drška za džoger. Kao tovarno magare, vraćam se kući, vičem deco pomagajte, oni kažu ček da završim nivo u igrici, ja rek'o: "Ostavljaj telefone, da ne izađemo sutra svi u novinama!".
Kažu deca: "Šta će ti ovolike paprike?".
Ja im kažem: "Kako za šta će mi, pa šta ćemo jesti preko zime?".
Ponavljam ritual iz prethodnih godina. Uključujem roštilj, sedam na hoklicu. Sa jedne strane kafa, sa druge čašica sa domaćom rakijom. Ređam paprike koje u trenutku zacvrče, ćutim i gledam kako se dimni signal sa moje terase širi po komšiluku, kao vest da sam spremna za zimu i da niko više ne mora da brine.
---------------------------------------
