NFL KOLUMNA: Zovem se Broj 85

Čed Džonson hodao je uvek tankom linijom. Linijom preko koje bi prelaskom postajao anđeo, ali mnogo češće đavo. Ali uvek u pozitivnom smislu đavolske reči.

Svaki njegov tačdaun bio je slavlje za sebe. Najbolji snimci vikenda nisu prolazili bez njega. Onda je promenio prezime, jer je Džonson bilo toliko dosadno.

Voleli ga ili ne, niko nije “igrao” ovu igru kao Čed. Tu je negde čuveni Ovens, ali je junak ove priče, Čed Očoćinko (42) ipak bio najveći zabavljač koga je NFL iznedrio. Nije tu bilo spektakularnih sezona, to jednostavno nije u krvi Bengalsa, iako nose naziv najveće i najjače velike mačke na svetu.

Čed je dao timu identitet. Dao im je šou, toliko da su ih ljudi zavoleli.

Među svim stvarim koje je donosio na terenu i van njega, samo jedna će uvek biti sigurna — vraški dobro se zabavljao na svakoj utakmici.

Ništa kod njega nije trajno. On ne živi život u kalupu. Menja se, ali menja i ljude oko sebe. Čak ni novo prezime nije zadržao duže od tri godine. Nikada nije imao kontrolu nad impulsivnim reakcijima u mladosti, pa ni danas.

Sve to ga je koštalo mnogo bolje karijere, od one koju je prikazao. Te “lude” glave su nešto posebno. A ima ih, nije da ih nema. On je bio jedan od tih, samo je njegovo “ludilo” bilo puno pozitivnih vibracija. Škola ga nikada nije zanimala, ali lopta jeste.

Što kažu naši roditelji, “uzmi knjigu, šta teraš tu loptu po ceo dan”, je bila česta rečenica koju je slušao kao mali. Odgajili su ga deka i baka, koje je zvao roditeljima. Oca nikada nije upoznao, a majka nikada nije bila dominantna figura u njegovom životu.

Već sa 10 godina slupao je auto. Opravdanje mu je bilo da ga je vozio na pranje i da je šoferšajbna bila toliko prljava da nije video kuda vozi. Zakucao se u banderu, na sreću je prošao bez povreda. Iako je tek video malo preko volana, nije mu smetalo da sedne i vozi.

Bio je okružen, kao većina afroameričke i hispano dece, drogom, oružjem, pićem, prostitutkama i kriminalom. Ćoškarenje je postalo svakodnevnica, ali je jak uticaj bake i deke uspeo da nacrta imaginarnu liniji preko koje nikada nije prešao.

Velika sreća je bila što su njegovi stariji rođaci već okusili NFL. U pitanju su Kišon Džonson, hvatač u šampionskim Baksima i Samari Rol, nekadašnji kornerbek Tajtansa i Rejvensa. Njih dvojica su mu ubacili u glavu ideju o najjačoj fudbalskoj ligi i od tog momenta nije bilo plana B.

Plan A je krenuo da se sprovodi i zvao se — NFL.

Okružen mnogim NFL igračima, poput pomenutih, ali i Terija Kazinsa i Duejna Starksa, Džonson je samo mogao napred, nikako nazad. Kada mu je deka ubijen, sebi je obećao da će sigurno zaigrati u Ligi i da ga neće izneveriti. Inače, stari Džejms nije propustio nijednu Čedovu utakmicu.

Najveći problem je bila škola i ocene u školi. Jedva je završio srednju, pa ni zainteresovanost Majamija i Floride nije pomogla da završi tamo. Dok baka Besi nije preuzela konce u svoje ruke, izgledalo je da će se Čed “slupati” vrlo brzo. Ali mnogo jače nego onaj automobil kada je imao 10 godina.

Na kraju je završio u Kaliforniji, gde je zaigrao sa Stivom Smitom, još jednim sjajnim hvatačem koji je ostao “ispod radara”. Svaki tačdaun bio je novo, originalno slavlje. Smit mu je dodelio nadimak “Zabavljač”. Već tada je postao poznat po svojim proslavama tačdauna i nekim suludim hvatanjima.

Kada je konačno povezao da sport i ocene idu zajedno, mogao je da privuče pažnju većih koledža. Tako je Denis Erikson, kao pit bul, krvoločno zagrizao za Džonsona. Tandem na Oregonu bili su Ti Džej Hausmanzadeh i Čed, kasnije saigrači u Bengalsima.

I dalje drži rekord najdužeg tačdauna od 97 jardi u istoriji koledža. Na draftu '01, biran je odmah pri početku druge runde. Posle defanzivnog enda, Bengalsi nisu propustili priliku za "krađu".

Nije dobijao veliku šansu u ruki sezoni, ali je već u svojoj sofmor godini postao starter. Totalno je izmenio način na koji su ljudi gledali Bengalse. Uz sjajnog Korija Dilona, Džonson je vukao napad Bengalsa. Odbrana, osim tri, četiri respektabilna igrača, nije bila ni blizu onog što je trebalo za bar pozitivan odnos pobeda i poraza.

Od svoje treće sezone, pet puta zaredom je bio biran na Pro Bowl utakmicu i dva puta u najbolji tim lige. Kada je Dika Laboa zamenio Marvin Luis, stvari su pošle putem uspeha. Zamislite da od večitog gubitnika odigrate četiri uzastopne sezone bez ulaska u minus.

E sad šta bi bilo da je buduće zvezda lige, Karson Palmer, ostao potpuno zdrav i da je imao više hrabrosti (drskosti) na terenu ostaje velikog pitanje za franšizu Bengalsa. Ovako se praktično sve vrtelo oko Džonsona. On je bio taj koji je dovlačio sve te ljude na tribine.

Dva puta su tokom Džonsonovog boravka igrali plejof, ali oba puta su napustili teren pognute glavu u Wild card utakmici. Ostao je među Bengalsima tačno 10 sezona, uključujuči poslednju u kojoj mu je partnera na drugom krilu činio veliki Terel Ovens. Zamislite da imate takva dva zabavljača u timu.

To je verovatno bila istorijska i jedinstvena situacija da se takve ličnosti nađu u istom dresu. Džonson jeste došao posle Ovensa, ali je još više usavršio trash talk i slavlja posle tačdauna. Tu je negde i Stiv Smit, ali je Čed ipak bio najbolji u tome. Bez premca.

Na kraju je bio čak na korak od titule, jer je u poslednjoj sezoni u ligi zaigrao za Patriote. Prejak tim, sa već mnogo napadačkih opcija, posebno kada je tajtendovska linija u pitanju (Gronkovski i pokojni Hernandez), Džonson je dobijao mrvice.

Zaigrao je u finalu, gde je imao hvatanje za oko 20 jardi, ali je Ilaj Mening drugi put bio koban za Petriotse. Ponovo sa identičnom razlikom. I tako je Džonson ostao bez trofeja u svojoj poslednjoj sezoni u ligi.

Ali sve to po strani. Da se vratimo na to kakav je zabavljač ovaj momak bio. Kakve on priče može da vam ispriča. Nije na nivou Kristijana Golubovića, to je sirovo, ovo Čedovo je mnogo prefinjenije.

Tako je pričao dogodovštine posle utakmice sa Rejvensima. Ed Rid ga je već hvatao, ali je onda naleteo agresivni Luis i praktično napravio sendvič sa Džonsonom u sredini. Čim je ustao krenuo je prema Reju, ali ovaj je već odštetao.

Nakon utakmice, kako on kaže, uputio se ka svlačionici gde da je na trenutak zaustavio Ed Rid. Za to vreme, Luis je već ušao u automobil. Džonson je potrčao za njim, uzvikujući mu da stane. Rej je odvezao i Džonson je ostao samo sa svojim besom.

Sve to ne bi bilo toliko čudno, da u studiju nije sedeo Terel Ovens koji se tokom čitavog prepričavanja događaja smejao. Posebno je eksplodirao kada je Džonson rekao da je on bokser i da se Rej ne bi dobro proveo. To je bio ključni detalj. Voditelji su ostali prisebni.

To je samo jedna od priča, a Čed je pun ovakvih komičnih događaja, bilo da su se stvarno desili ili da su se desili samo u njegovoj glavi. Nema nikoga ko bi ostao nem na njegove dogodovštine. Jedino što je nedostajalo je veća ozbiljnost. Zbog toga je tako rano i ostao bez mesta u nekoj od ekipa.

Igrao je u Kanadi, pa čak i u Meksiku. Pokušavao da se vrati, ali mu nije išlo od ruke. Hapšenje mu je dosta odmoglo u tom planu ostanka i kasnije povratka. Ali to je Čed Džonson. Da je drugačiji, verovatno ne bi bio u ovakvim i sličnim pričama. Bio je svoj i to je dovoljno. Pored toga, niko mu ne može osporiti da je bio sjajan hvatač.

Broj 85. Sigurne ruke. Smisao za humor. Smisao za zabavu. Mogao je da bude mnogo bolji. Mogao je da odabere neki drugi tim, ali nije. Malo je nedostajalo za naziv šampiona, ali je malo nedostajalo i za veću karijeri od ove. To malo je izmenilo sve.

To malo je dalo Čeda Džonsona.