Zavirimo li malo u istorijska dokumenta i osvrnemo se na činjenicu da su žene dobile pravo glasa mahom u poslednjih 100 godina prisustvo nežnijeg pola u politici čak i u razvijenom svetu još uvek je neuobičajeno. Još je manje onih koje su u državnom vrhu.

Žene su u Jugoslaviji dobile pravo glasa nakon Drugog svetskog rata (1945), a još 37 godina do trenutka kada je učesnica Narodnooslobodilačke borbe Milka Paninc preuzela funkciju predsednika Saveznog izvršnog veća SFRJ. Tada je državno uređenje bilo drugačije, ali je u istoriji ostalo upisano da je Milka jedina žena koja je bila premijer(ka) jedne socijalističke zemlje.

Od 49 država u Evropi ukupno ih je pet u kojima su predsednice Vlade žene i preostale četiri su u Evropskoj uniji.

Krenimo redom, od najstarije. A primetićete da je Ana Brnabić poslednja na toj listi, odnosno najmlađa.

1. NEMAČKA: Angela Merkel (1954)

Ćerka luteranskoga sveštenika i učiteljice Angela Dorotea Kasner je još kao studentkinja stupila u omladinsku organizaciju FDJ. Uprkos tome što je doktorirala fizičku hemiju, sredinom osamdesetih je konkurisala za posao za posao u vladinoj kancelariji za odnose sa javnošću, ali je bila odbijena zbog visokog krvnog pritiska. Časopis Forbs ju je četvrt veka kasnije proglasio najmoćnijom ženom sveta!

Ozbiljnije je u politiku ušla sa 35, kao članica tek oformljenog udruženja za građanska prava, Demokratski pokret. Ubrzo je izabrana za zastupnicu u Bundestagu, a već 1991. je postala ministarka za žene i omladinu. Trenutnu političku poziciju drži još od 2005. kada je pobedila na izboru za nemačkog kancelara i postala prva žena na toj funkciji.

Voljena je koliko je i omražena, zbog politike štednje i solidarnosti. Ženama se sviđa njena ideja koja je vezana za otvaranje državnih vrtića kako bi se izašlo u susret zaposlenim majkama. Pošto je odrasla u Istočnoj Nemačkoj gde su i žene radile, nije joj blizak pojam tradicionalne porodice u kojoj majke ne rade, već samo brinu o deci.

2. VELIKA BRITANIJA: Terza Mej (1956)

Verovali ili ne i Tereza Mari Mej je ćerka (anglosaksonskog) sveštenika. Nakon što je Dejvid Kameron dao ostavku jula 2016. postala je druga žena premijerka Velike Britanije, posle Margaret Tačer, i logično prozvana Druga Čelična dama.

Radila je u finansijskom sektoru, uključujući banku Engleske, pre nego što je izabrana za poslanika 1997. Zalagala se za promenu lošeg imidža Konzervativne stranke, čija je sada predsednica, a nakon pobede te stranke ne izborima 2010. imenovana je za ministarku unutrašnjih poslova, što važi za najteži posao u Vladi.

Školovala se na Oksfordu, gde je upoznala i svog supruga Filipa. Venčali su se 1980. godine, ali nisu mogli da imaju decu.

3. NORVEŠKA: Erna Solberg (1961)

Erna je oktobra 2013. postala druga žena premijerka u istoriji Norveške, nakon Gro Harlem Brundtland. Članica norveškog parlamenta Storinga je još od 1989, a ministarka za lokalnu upravu i regionalni razvoj bila je od 2001. do 2005. i u tom periodu je sprovodila mere pooštravanja imigracione politike.

Aprila 2008. otkriveno je da je Solberg kao ministarka 2004. odbacila zahtev za azil bivšem izrealskom nuklearnom tehničaru i mirotvorcu Džonu Krosmanu (nepoželjnog u svojoj zemlji), iako je Direkcija za imigraciju bila spremna da ga odobri. Navnodno su Solbergova i Vlada smatrali da bi na taj način bilo ugroženo tradicionalno savezništvo Norveške i Izraela.

Solbergova je srednja od tri ćerke u porodici, a sa 16 joj je dijagnostikovana disleksija.

4. POLJSKA: Beata Šidlo (1963)

Ćerka rudara Beata Šidlo je u 35. postala gradonačelnica mesta od oko 20.000 stanovnika Gmina Brzešče 2004, pa potom i poslanica 2005. i potpredsednica stranke Pravo i pravda. Nije prva žena na čelu Sejma, a pre nje je poljski parlament vodila lekarka Eva Kopač.

Nakon skorašnjeg terorističkog napada u Mančesteru, medijima je odjeknuo vapaj Šidlove da se Evropa digne sa kolena, jer će u suprotnom ubuduće svakodnevno oplakivati svoju decu.

Neposredno posle toga kritikovana je zbog govora ispred Aušvica, za koji mnogi smatraju da je neprimeren. Beata je na svečanom obeležavanju 77 godina od prvog transporta poljskih zatvorenika u logor Aušvic, koji su nemački nacisti podigli na jugu okupirane Poljske, da tragedija logora mora da bude lekcija za današnje političare da moraju da brane po svaku cenu bezbednosti i živote građana.

Po obrazovanju je etnolog, a postdiplomske studije je završila na Varšavskoj ekonomskoj školi gde je dobila zvanje menadžera u kulturi. Mama je dvojice sinova.

5. SRBIJA: Ana Brnabić (1975)

Deset meseci pre nego što će postati premijerka, Beograđanka Ana Brnabić je imenovana za ministra državne uprave i lokalne samouprave. Posebno se javnost interesovala za njeno (homo)seksualno opredenjenje, a nešto manje za više od 10 godina iskustva rada sa međunarodnim organizacijama, stranim investitorima, lokalnim samoupravama i javnim sektorom u Srbiji.

Važnu fazu u njenoj poslovnoj biografiji predstavlja angažman u različitim američkim konsultantskim firmama koje su u Srbiji realizovale projekte finansirane od strane Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Bila je zamenik direktora Projekta za razvoj konkurentnosti Srbije, ekspert na Programu reforme lokalne samouprave u Srbiji i viši koordinator Programa za ekonomski razvoj opština.

Aktivno je učestvovala u osnivanju Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) 2006. Bila je član, a potom i predsednik Upravnog odbora NALED-a, koji dobija status najveće samostalne privatno-javne organizacije koja se zalaže za unapređenje privrednog ambijenta u Srbiji i koja je u tesnoj saradnji sa Vladom Republike Srbije doprinela jačanju konkurentnosti Srbije u međunarodnim okvirima i na Duing Biznis listi Svetske banke.

Zavirimo li malo u istorijska dokumenta i osvrnemo se na činjenicu da su žene dobile pravo glasa mahom u poslednjih 100 godina prisustvo nežnijeg pola u politici čak i u razvijenom svetu još uvek je neuobičajeno. Još je manje onih koje su u državnom vrhu.

Žene su u Jugoslaviji dobile pravo glasa nakon Drugog svetskog rata (1945), a još 37 godina do trenutka kada je učesnica Narodnooslobodilačke borbe Milka Paninc preuzela funkciju predsednika Saveznog izvršnog veća SFRJ. Tada je državno uređenje bilo drugačije, ali je u istoriji ostalo upisano da je Milka jedina žena koja je bila premijer(ka) jedne socijalističke zemlje.

Od 49 država u Evropi ukupno ih je pet u kojima su predsednice Vlade žene i preostale četiri su u Evropskoj uniji.

Krenimo redom, od najstarije. A primetićete da je Ana Brnabić poslednja na toj listi, odnosno najmlađa.

1. NEMAČKA: Angela Merkel (1954)

Ćerka luteranskoga sveštenika i učiteljice Angela Dorotea Kasner je još kao studentkinja stupila u omladinsku organizaciju FDJ. Uprkos tome što je doktorirala fizičku hemiju, sredinom osamdesetih je konkurisala za posao za posao u vladinoj kancelariji za odnose sa javnošću, ali je bila odbijena zbog visokog krvnog pritiska. Časopis Forbs ju je četvrt veka kasnije proglasio najmoćnijom ženom sveta!

Ozbiljnije je u politiku ušla sa 35, kao članica tek oformljenog udruženja za građanska prava, Demokratski pokret. Ubrzo je izabrana za zastupnicu u Bundestagu, a već 1991. je postala ministarka za žene i omladinu. Trenutnu političku poziciju drži još od 2005. kada je pobedila na izboru za nemačkog kancelara i postala prva žena na toj funkciji.

Voljena je koliko je i omražena, zbog politike štednje i solidarnosti. Ženama se sviđa njena ideja koja je vezana za otvaranje državnih vrtića kako bi se izašlo u susret zaposlenim majkama. Pošto je odrasla u Istočnoj Nemačkoj gde su i žene radile, nije joj blizak pojam tradicionalne porodice u kojoj majke ne rade, već samo brinu o deci.

2. VELIKA BRITANIJA: Terza Mej (1956)

Verovali ili ne i Tereza Mari Mej je ćerka (anglosaksonskog) sveštenika. Nakon što je Dejvid Kameron dao ostavku jula 2016. postala je druga žena premijerka Velike Britanije, posle Margaret Tačer, i logično prozvana Druga Čelična dama.

Radila je u finansijskom sektoru, uključujući banku Engleske, pre nego što je izabrana za poslanika 1997. Zalagala se za promenu lošeg imidža Konzervativne stranke, čija je sada predsednica, a nakon pobede te stranke ne izborima 2010. imenovana je za ministarku unutrašnjih poslova, što važi za najteži posao u Vladi.

Školovala se na Oksfordu, gde je upoznala i svog supruga Filipa. Venčali su se 1980. godine, ali nisu mogli da imaju decu.

3. NORVEŠKA: Erna Solberg (1961)

Erna je oktobra 2013. postala druga žena premijerka u istoriji Norveške, nakon Gro Harlem Brundtland. Članica norveškog parlamenta Storinga je još od 1989, a ministarka za lokalnu upravu i regionalni razvoj bila je od 2001. do 2005. i u tom periodu je sprovodila mere pooštravanja imigracione politike.

Aprila 2008. otkriveno je da je Solberg kao ministarka 2004. odbacila zahtev za azil bivšem izrealskom nuklearnom tehničaru i mirotvorcu Džonu Krosmanu (nepoželjnog u svojoj zemlji), iako je Direkcija za imigraciju bila spremna da ga odobri. Navnodno su Solbergova i Vlada smatrali da bi na taj način bilo ugroženo tradicionalno savezništvo Norveške i Izraela.

Solbergova je srednja od tri ćerke u porodici, a sa 16 joj je dijagnostikovana disleksija.

4. POLJSKA: Beata Šidlo (1963)

Ćerka rudara Beata Šidlo je u 35. postala gradonačelnica mesta od oko 20.000 stanovnika Gmina Brzešče 2004, pa potom i poslanica 2005. i potpredsednica stranke Pravo i pravda. Nije prva žena na čelu Sejma, a pre nje je poljski parlament vodila lekarka Eva Kopač.

Nakon skorašnjeg terorističkog napada u Mančesteru, medijima je odjeknuo vapaj Šidlove da se Evropa digne sa kolena, jer će u suprotnom ubuduće svakodnevno oplakivati svoju decu.

Neposredno posle toga kritikovana je zbog govora ispred Aušvica, za koji mnogi smatraju da je neprimeren. Beata je na svečanom obeležavanju 77 godina od prvog transporta poljskih zatvorenika u logor Aušvic, koji su nemački nacisti podigli na jugu okupirane Poljske, da tragedija logora mora da bude lekcija za današnje političare da moraju da brane po svaku cenu bezbednosti i živote građana.

Po obrazovanju je etnolog, a postdiplomske studije je završila na Varšavskoj ekonomskoj školi gde je dobila zvanje menadžera u kulturi. Mama je dvojice sinova.

5. SRBIJA: Ana Brnabić (1975)

Deset meseci pre nego što će postati premijerka, Beograđanka Ana Brnabić je imenovana za ministra državne uprave i lokalne samouprave. Posebno se javnost interesovala za njeno (homo)seksualno opredenjenje, a nešto manje za više od 10 godina iskustva rada sa međunarodnim organizacijama, stranim investitorima, lokalnim samoupravama i javnim sektorom u Srbiji.

Važnu fazu u njenoj poslovnoj biografiji predstavlja angažman u različitim američkim konsultantskim firmama koje su u Srbiji realizovale projekte finansirane od strane Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Bila je zamenik direktora Projekta za razvoj konkurentnosti Srbije, ekspert na Programu reforme lokalne samouprave u Srbiji i viši koordinator Programa za ekonomski razvoj opština.

Aktivno je učestvovala u osnivanju Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) 2006. Bila je član, a potom i predsednik Upravnog odbora NALED-a, koji dobija status najveće samostalne privatno-javne organizacije koja se zalaže za unapređenje privrednog ambijenta u Srbiji i koja je u tesnoj saradnji sa Vladom Republike Srbije doprinela jačanju konkurentnosti Srbije u međunarodnim okvirima i na Duing Biznis listi Svetske banke.

Zavirimo li malo u istorijska dokumenta i osvrnemo se na činjenicu da su žene dobile pravo glasa mahom u poslednjih 100 godina prisustvo nežnijeg pola u politici čak i u razvijenom svetu još uvek je neuobičajeno. Još je manje onih koje su u državnom vrhu.

Žene su u Jugoslaviji dobile pravo glasa nakon Drugog svetskog rata (1945), a još 37 godina do trenutka kada je učesnica Narodnooslobodilačke borbe Milka Paninc preuzela funkciju predsednika Saveznog izvršnog veća SFRJ. Tada je državno uređenje bilo drugačije, ali je u istoriji ostalo upisano da je Milka jedina žena koja je bila premijer(ka) jedne socijalističke zemlje.

Od 49 država u Evropi ukupno ih je pet u kojima su predsednice Vlade žene i preostale četiri su u Evropskoj uniji.

Krenimo redom, od najstarije. A primetićete da je Ana Brnabić poslednja na toj listi, odnosno najmlađa.

1. NEMAČKA: Angela Merkel (1954)

Ćerka luteranskoga sveštenika i učiteljice Angela Dorotea Kasner je još kao studentkinja stupila u omladinsku organizaciju FDJ. Uprkos tome što je doktorirala fizičku hemiju, sredinom osamdesetih je konkurisala za posao za posao u vladinoj kancelariji za odnose sa javnošću, ali je bila odbijena zbog visokog krvnog pritiska. Časopis Forbs ju je četvrt veka kasnije proglasio najmoćnijom ženom sveta!

Ozbiljnije je u politiku ušla sa 35, kao članica tek oformljenog udruženja za građanska prava, Demokratski pokret. Ubrzo je izabrana za zastupnicu u Bundestagu, a već 1991. je postala ministarka za žene i omladinu. Trenutnu političku poziciju drži još od 2005. kada je pobedila na izboru za nemačkog kancelara i postala prva žena na toj funkciji.

Voljena je koliko je i omražena, zbog politike štednje i solidarnosti. Ženama se sviđa njena ideja koja je vezana za otvaranje državnih vrtića kako bi se izašlo u susret zaposlenim majkama. Pošto je odrasla u Istočnoj Nemačkoj gde su i žene radile, nije joj blizak pojam tradicionalne porodice u kojoj majke ne rade, već samo brinu o deci.

2. VELIKA BRITANIJA: Terza Mej (1956)

Verovali ili ne i Tereza Mari Mej je ćerka (anglosaksonskog) sveštenika. Nakon što je Dejvid Kameron dao ostavku jula 2016. postala je druga žena premijerka Velike Britanije, posle Margaret Tačer, i logično prozvana Druga Čelična dama.

Radila je u finansijskom sektoru, uključujući banku Engleske, pre nego što je izabrana za poslanika 1997. Zalagala se za promenu lošeg imidža Konzervativne stranke, čija je sada predsednica, a nakon pobede te stranke ne izborima 2010. imenovana je za ministarku unutrašnjih poslova, što važi za najteži posao u Vladi.

Školovala se na Oksfordu, gde je upoznala i svog supruga Filipa. Venčali su se 1980. godine, ali nisu mogli da imaju decu.

3. NORVEŠKA: Erna Solberg (1961)

Erna je oktobra 2013. postala druga žena premijerka u istoriji Norveške, nakon Gro Harlem Brundtland. Članica norveškog parlamenta Storinga je još od 1989, a ministarka za lokalnu upravu i regionalni razvoj bila je od 2001. do 2005. i u tom periodu je sprovodila mere pooštravanja imigracione politike.

Aprila 2008. otkriveno je da je Solberg kao ministarka 2004. odbacila zahtev za azil bivšem izrealskom nuklearnom tehničaru i mirotvorcu Džonu Krosmanu (nepoželjnog u svojoj zemlji), iako je Direkcija za imigraciju bila spremna da ga odobri. Navnodno su Solbergova i Vlada smatrali da bi na taj način bilo ugroženo tradicionalno savezništvo Norveške i Izraela.

Solbergova je srednja od tri ćerke u porodici, a sa 16 joj je dijagnostikovana disleksija.

4. POLJSKA: Beata Šidlo (1963)

Ćerka rudara Beata Šidlo je u 35. postala gradonačelnica mesta od oko 20.000 stanovnika Gmina Brzešče 2004, pa potom i poslanica 2005. i potpredsednica stranke Pravo i pravda. Nije prva žena na čelu Sejma, a pre nje je poljski parlament vodila lekarka Eva Kopač.

Nakon skorašnjeg terorističkog napada u Mančesteru, medijima je odjeknuo vapaj Šidlove da se Evropa digne sa kolena, jer će u suprotnom ubuduće svakodnevno oplakivati svoju decu.

Neposredno posle toga kritikovana je zbog govora ispred Aušvica, za koji mnogi smatraju da je neprimeren. Beata je na svečanom obeležavanju 77 godina od prvog transporta poljskih zatvorenika u logor Aušvic, koji su nemački nacisti podigli na jugu okupirane Poljske, da tragedija logora mora da bude lekcija za današnje političare da moraju da brane po svaku cenu bezbednosti i živote građana.

Po obrazovanju je etnolog, a postdiplomske studije je završila na Varšavskoj ekonomskoj školi gde je dobila zvanje menadžera u kulturi. Mama je dvojice sinova.

5. SRBIJA: Ana Brnabić (1975)

Deset meseci pre nego što će postati premijerka, Beograđanka Ana Brnabić je imenovana za ministra državne uprave i lokalne samouprave. Posebno se javnost interesovala za njeno (homo)seksualno opredenjenje, a nešto manje za više od 10 godina iskustva rada sa međunarodnim organizacijama, stranim investitorima, lokalnim samoupravama i javnim sektorom u Srbiji.

Važnu fazu u njenoj poslovnoj biografiji predstavlja angažman u različitim američkim konsultantskim firmama koje su u Srbiji realizovale projekte finansirane od strane Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Bila je zamenik direktora Projekta za razvoj konkurentnosti Srbije, ekspert na Programu reforme lokalne samouprave u Srbiji i viši koordinator Programa za ekonomski razvoj opština.

Aktivno je učestvovala u osnivanju Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) 2006. Bila je član, a potom i predsednik Upravnog odbora NALED-a, koji dobija status najveće samostalne privatno-javne organizacije koja se zalaže za unapređenje privrednog ambijenta u Srbiji i koja je u tesnoj saradnji sa Vladom Republike Srbije doprinela jačanju konkurentnosti Srbije u međunarodnim okvirima i na Duing Biznis listi Svetske banke.