U sezoni Formule 1, koja je na izmaku, Sebastijan Fetel superiorno je odbranio titulu četiri trke pre kraja. Mladi Nemac, koji je na stazi u Nju Delhiju na Velikoj nagradi Indije, stigao do četvrtog trofeja u nizu, nije imao pravu konkurenciju. Bio je dominantan u bolidu Red Bula, zbog čega su mnogi ocenili da je Formula 1 izgubila draž. Fetel već godinama nema pravu konkurenciju, pa stoga ni trke nisu više interesantne kao ranije.
Ovo je priča o nekim prošlim danima i rivalima koji su obeležili epohe F1 svojim beskompomisnim vožnjama, "ratovima" na stazi i van nje i legendama zbog kojih su se trke gledale bez daha.
AJRTON SENA I ALEN PROST
Njihovo rivalstvo smatra se najvećim ne samo u Formuli 1 već u sportu uopšte.
Počelo je 1984. godine kada je Sena ušao u Formulu 1 i na trci u Monaku uspeo da pretekne velikog Prosta u 31. krugu iskoristivši neverovatnu sposobnost da gotovo besprekorno odradi posao po jakoj kiši (kasnije je dobio i nadimak Kišni čovek zbog velikoj broja pobeda po tim uslovima), ali ipak nije dobio tu trku, jer je prekinuta neposredno posle njegovog izbijanja na čelnu poziju, a po pravilima trijumf se pripisivao vozaču koji je vodio krug ranije, a to je bio Prost.
Ipak, Francuz je tada već shvatio da će sa momkom iz Brazila voditi mnogo žestokih bitaka u karijeri. Prost je kasnije pričao da je Sena želeo uvek i samo ne da pobedi njega, već da ga uništi.
Interesantno je da je upravo Prost krajem 1987. godine predložio Ronu Denisu, šefu Meklarena, da dovede Senu u ekipu. To je značilo objavu rata, koji je trajao sve do Senine smrti 1994. godine.
Već prve godine Sena je velikom Prostu dao do znanja da je došao u tim da pobeđuje. Kolizije je bilo i na stazi i van njene, a na trci u Eštorilu se zakuvalo nakon što ga je Brazilac sabio uz ogradu. Francuz je želo da ga obiđe, ali ga je Sena zatvorio i pribio u ćosak. Iako mu je Prost posle toga objasnio da je to bio opasan potez, Brazilac nije mnogo mario za njegovu priču i bas taj drčni stav omogućio mu je da te sezone osvoji prvu od tri šampionske titule. On je gledao sa vrha, dok mu je dvostruki svetski prvak disao za vratom.
Kako su se trke nizale, rivalstvo se rasplamsavalo. Več naredne sezone na trci u Imoli, uprkos dogovoru pre trke, Sena je iskoristio prvu šansu na stazi, prestigao svog timskog kolegu i trijumfovao sa dve sekunde prednosti. Tada su prestali da komuniciraju, a smešili su se samo jedan drugom kada su sponzori to tražili od njih.
Sezonu su okončali legendarnom trkom na Suzuki, u kojoj su se sudarili već u prvoj krivini i izleteli sa staze, ali se Sena za razliku od Prosta koji je odmah napustio bolid, vratio na pistu, nastavio da vozi i pobedio. Ipak, odlukom predsednika FIA, koji je, gle čuda, bio Francuz (Žan Mari Balestr) Prost je proglašen svetskim šampionom, a Sena je diskvalifikovan sa trke u Japanu, pa je okončao godinu na drugom mestu.
Posle takve odluke, Meklaren je napravio potez koji će zauvek ostati u analima, uprkos tome što je njihov vožač trijumfovao, uložio je žalbu na konačan plasman u šampionatu.
Prost je odmah posle toga napustio Meklaren i prešao u rivalski Ferari. I rat je nastavljen. Sena je 1990. osvojio titulu, ali tek pošto je velikom rivalu servirao hladnu osvetu.
Odluka je opet pala na poslednjoj trci sezone, u Japanu, a njih dvojica su se opet sudarila u prvom krugu. Telemetrija je kasnije pokazala da Sena uopšte nije kočio pre sudara, a kasnije je objasnio da je koristio baš istu, prljavu metodu rivala, kojom su ga godinama onemogućavali da časno i pošteno obavlja svoj posao.
Sena i Prost progovorili su tek 1993. godine, na oproštaju Francuza od Formule 1, a godinu dana kasnije legendarni Brazilac poginuo je na trci u Imoli.
Po odlasku Prosta Sena je izjavljivao da mu nedostaju njihovi žestoki okršaji, dok je Francuz više puta istakao da je Sena bio najbolji vozač protiv kojeg se takmičio i da je sigurno samo to da su, bez obzira na veliki rivalitet, uvek veoma poštovali jedan drugoga.
Prost je nakon smrti Sene dugo razmišljao da li da ode na njegovu sahranu iz straha da bi mu neko od temperamentnih Brazilaca mogao nauditi zbog dugogodišnjeg rivalstva, ali je ipak to učinio i kako tvrdi - da nije kajao bi se čitavog života.
NIKI LAUDA I DŽEJMS HANT
Prve varnice krenule su 1975. godine, kada je Hant kao vozač Hesket rejsinga uspeo da pobedi velikog favorita i kasnije šampiona za volanom Ferarija.
On je neočekivano pred start nove sezone dobo priliku da vozi za Meklaren. Emerson Fitipaldi rešio je da se povuče, pa je Hant dobio priliku da zauzme njegovo mesto kao jedan od vozača sa iskustvom koji u tom trenutku nije imao angažman, budući da su mu čelni ljudi Hasketa neposredno pre toga saopštili da više ne računaju na njega zbog bahatog ponašanja.
Bio je prek, nije umeo da kontroliše bes, pa se jednom pesnicama obračunao sa kolegom iz suparničke ekipe, govorilo se da je točio šampanjca isto koliko i goriva, pušio je po dve pakle cigareta dnevno, vodio raskalašan život, uvek je bio u društvu lepih žena, iako za izgled nije nimalo mario (često je nosio pocepane farmerke, a na prijeme je čak dolazio bos). To ga je na kraju koštalo života, jer je u 45. godini umro od posledica srčanog udara. Ali je bio iskren i svima sve govorio direktno u lice, zbog čega ga je Lauda, koji je bio sušta suprotnost - disciplinovan i revnosan vožač, voleo.
Te 1976. dva velika prijatelja vodila su žestoku bitku za vodeće mesto. Iako je Lauda odlično počeo sezonu, na Nirbugringu, desetoj trci sezone mu se desila velika nesreća, kada mu se zapalio bolid, a zbog opekotina mu je bio ugrožen život, pa je propustio dve naredne trke.
Hant, koji mu je prvi pritekao u pomoć na stazi, je u njegovom odsustvu upisao pobede, imao ih je ukupno pet, a onda je šampiona odlučila poslednja trka sezone, u Japanu. Hantu je bilo potrebno da osvoji treće mesto i on je učinio taman toliko, dok je Lauda odlučio da parkira svoj bolid pre zavšetka trke, jer nije mogao da se izbori sa kišom, koja je padala "kao iz kabla". Britanac je osvojio titulu svetskog šampiona sa samo bodom prednosti u odnosu na Austrijanca.
Niki Lauda je mnogo posle njihove legendarne trke na Suzuki izjavio da je Hant najharizmatičnija ličnost koja se ikada takmičila u Formuli 1, što je bio veliki kompliment za čoveka koji ga je za dlaku sprečio da veže tri titule zaredom u Formuli 1.
MIHAEL ŠUMAHER I DEJMON HIL
Šumaher je posle izletanja sa staze, i povratka želeo da prođe Hila, što mu ovaj nije dozvolio, pa je prilikom kontakta u krivini Nemac na dva točka ostao van piste bez plasmana, dok je Britanac takođe morao da odustane nešto kasnije zbog težeg oštećenja na bolidu. Šumaher je posle trke u Adelejdu, koja je izazvala mnogo polemike, slavio titulu sa samo bodom prednosti u odnosu na Hila. Bila je to njegova prva titula u bolidu Benetona od ukupno sedam u karijeri.
Njihova bitka nastavila se i naredne dve godine. Šumaher je prvo odbranio tron, a zatim je vozač Vilijamsa uspeo da stigne do svoje prve titule u karijeri 1996. godine, takođe posle žestoke bitke sa nemačkim asom. Hil je odmah posle toga napustio Vilijams, u F1 zadržao se još tri godine, vozeći za Erouz i Džordan, kojima je doneo prvu pobedu, a 1999. završio je karijeru.
Sa druge strane Šumaher je prelaskom u Ferari 1996. napravio istorijski potez i stigao do rekorda po broju osvojenih trofeja, a karijeru je okončao tek 2012. posle pauze od četiri godine između 2006. i 2010.
MIHAEL ŠUMAHER i MIKA HAKINEN
Te 1998. Hakinen je za volanom Meklarena odlično počeo sezonu sa četiri pobede u šest trka, ali je zvezda Ferarija u nastavku uspeo da nadoknadi zaostatak i dve trke pre kraja stigne do deobe prvog mesta. Ipak, u prelomnim trkama sezone, u Luksemburgu i Japanu, Finac je tehnički i taktički bolje odradio posao, upisao pobede i stigao do prve titule u karijeri.
I sledeće sezone uporni Nemac žestoko je pretio, ali je na sedmoj trci sezone na Silverstounu u Velikoj Britaniji polomio nogu zbog čega je morao na dužu pauzu. Vratio se u finišu sezone, bez šanse da sustigne finskog vožaca.
A onda je Šumi dočekao svojih pet minuta, koji su trajali pet godina. Kao i dve godine ranije opet su glavnu reč vodili hladni Finac i uporni Nemac i Ferarijev as konačno je uspeo da se dokopa trona. Te sezone posebno je ostala u sećanju trka na Spa Frankoršampu i maestralan Hakinenov obilazak najvećeg rivala i Rikarda Zonte.
I godinu dana kasnije Šumaher je ostao na čelu, a godinu dana kasnije Hakinen je objavio da se povlači na jednu sezonu, a nedugo posle toga saopštio je da završava karijeru u Formuli 1.
Šumaher, koji je još dugo vladao stazama, rekao je nakon povlačenja Hakinena da je to bio rival kojeg je najviše poštovao. Poznavaoci prilika u F1 tvrde da Finac nije imao takvo mišljenje o njemu.
FERNANDO ALONSO I LUIS HAMILTON
Borba je krenula 2007. godine kada se Alonsu, kao dvostrukom uzastopnom šampionu u ekipi Meklarena pridružio Luis Hamilton. Španac, kao najmlađi svetski šampion u istoriji držao je konce, ali je Hamilton vrlo brzo pokazao da je talentovan.
Na prvih devet trka završio je na pobedničkom postolju, dok je u Kanadi slavio. Držao se rame uz rame sa Alonsom i obojica su bili u konkurenciji za titulu do poslednje trke, kada ih je Kimi Raikonen nadmudrio i sa samo bodom više od njih dvojice stigao do šampionske titule za volanom Ferarija. Njih dvojica podelili su drugo mesto sa istim brojem bodova.
Alonso se vratio naredne godine u Reno, sa željom da ponovi uspeh iz 2005. i 2006, ali mu to ne polazi za rukom, već to čini Hamilton i to na trijumfalan način. Osvajio je trofej, kao najmlađi ikada, sa bodom ispred Felipea Mase.
Hamilton je posle toga izjavio da će Fernando zauvek biti njegov najveći rival i uporedio ih sa legenadarnim tandemom Prost - Sena.
"Fernando će uvek biti moj Prost", rekao je Britanac.
Njih dvojicu u drugi plan poslednje četiri sezone gurnuo je Sebastijan Fetel. Zajedno su postali, kao i svi ostali aktuelni vožaci, Fetelovi rivali. Ali sudeći prema onome što mladi Nemac radi u bolidu Red Bula ne nazire se da bi neko mogao uskoro da mu izađe "na crtu"...