Posle crveno-crnih i zeleno-belih, predstavljamo neke od poznatih timova, koji nastupaju u plavom i belom: Deportivo, Geteborg, Porto... Tu su i tri ex-YU kluba.
Na jednoj strani nebo i more, na drugoj nevinost i čistota.
Tim motivima su se najčešće rukovodili osnivači fudbalskih klubova, prilikom "vaganja" kako će izgledati njihovi timovi, kada istrče na teren i počnu da se bore za prestiž, pobede i pehare.
Neki su postajali plavo-beli bez konkretnog razloga. Ipak su to bazične, neutralne boje, koje lepo idu jedna uz drugu, ne umarajući oči.
Ali, to što plava i bela same po sebi ne proizvode uzbuđenje, ne mora da znači da iza tih klubova nema zanimljivih priča, bogate istorije i nadasve šarolike sadašnjosti.
ŠEFILD VEDNZDEJ FC
Zemlja: Engleska
Grad: Šefild
Osnovan: 4. septembra 1867. godine (146).
Trofeji: 4 titule prvaka Engleske, 3 FA kupa, 1 Liga kup, 1 Čeriti šild (Superkup Engleske).
Popularnost: lokalna.
Šta prvo napisati o Šefild Vednzdeju? Možda da je reč o klubu koji drugim delom svog imena predstavlja malu noćnu moru za sve ljubitelje fudbala van engleskog govornog područja?
Kod nas se pominje kao Šefild Vednzdej, Šefild Venzdej, Šefild Venzdi... I, verovali ili ne, nijedan od navedena tri izgovora nije pogrešan! Sreda, kao dan po kome je klub dobio ime još u drugoj polovini 19. veka, može da se kaže na sva tri načina, zavisno od toga koji rečnik držite u rukama.
Iako spada u red najstarijih engleskih klubova, koji su trenutno u profesionalnom statusu (stariji su samo Nots Kaunti, Stouk i Notingem Forest), Vednzdej za sve ove godine nije uspeo da ostavi dublji trag, u smislu osvojenih trofeja i uspeha na zelenom travnjaku.
Da nemaju Liga kup iz 1991, moglo bi se reći da je poslednje značajno parče metala uneto u njihove vitrine pre skoro osam decenija. Ipak, Engleska je kolevka fudbala, a Vednzdej njen najstariji klub plavo-belih boja, pa je bio red da se u ovoj listi nađe pre Čelsija, Kvins Park Rendžersa, Ipsviča, Blekburna...
Nastao je iz kriket kluba, čiji članovi su osetili potrebu da tokom zime održavaju kondiciju igranjem fudbala. Zašto Vednzdej? Pa, zato što su utakmice igrali sredom! Tek 1929. godine, imenu kluba je zvanično pridodat naziv grada - Šefilda.
Plavo-beli dresovi sa vertikalnim prugama su deo klupske istorije od samog osnivanja, mada, naravno, nisu baš uvek izgledali tako. Stariji navijači Vednzdeja često su loše rezultate u pojedinim sezonama pripisivali "maleru" zbog promene dizajna dresa, makar se ona ogledala samo u diskretnom proširivanju pruga.
Maskota kluba je sova, koja zauzima mesto na klupskom grbu, a od 1899. godine igraju na stadionu Hilsborou, koji je, nažalost, najpoznatiji po pogibiji 96 navijača Liverpula, uoči polufinalne FA kup utakmice protiv Notingem Foresta 15. aprila 1989.
Najintenzivnije rivalstvo neguju sa gradskim rivalom Šefild junajtedom, kome su prepustili svoj prvobitni nadimak - "sečiva" (blades). Njihovi okršaji nazivaju se "čeličnim derbijima", zbog lokalne industrije čelika.
Među "VIP" navijače ubrajaju se atletski olimpijski šampion Sebastijan Kou, štoper Čelsija Geri Kejhil, članovi benda "Arctic Monkeys", lider grupe "Pulp" Džarvis Koker...
Vednzdej je igrao Premijer ligu od njenog osnivanja 1992. godine, do ispadanja 2000, nakon čega je vreme uglavnom provodio u Čempionšipu.
Prvi Jugosloven u ovom klubu bio je "vezista" Anto Miročević, koji je 1980. doveden iz podgoričke (tada titogradske) Budućnosti. Promenio je klub, ali ne i boje! Krajem 1995, od Crvene zvezde su u paketu kupljeni Darko Kovačević i Dejan Stefanović, ali se ni jedan ni drugi nisu najbolje snašli.
Predsednik kluba trenutno je srpsko-američki biznismen Milan Mandarić.
OFK BEOGRAD
Zemlja: Srbija
Grad: Beograd
Osnovan: 25. marta 1945. godine (69).
Trofeji: 4 Kupa SFR Jugoslavije.
Popularnost: lokalna.
Bez dileme, OFK Beograd je posle Crvene zvezde i Partizana, najveći klub glavnog grada Srbije. Osnovan je krajem Drugog svetskog rata, pod imenom Metalac, potom se zvao BSK, da bi 26. novembra 1957. godine postao OFK Beograd, nakon fuzije sa Šumadijom.
Ekipa je do tada nastupala u kombinaciji tamno plave i svetlo plave, po ugledu na predratni BSK, čije velikane su mlađe generacije mogle da upoznaju putem filma "Montevideo, bog te video" i njegovog aktuelnog nastavka.
Oprema OFK Beograda odmah je promenjena u plavo-belu, po kojoj je postao prepoznatljiv u bivšoj Jugoslaviji, kao četvorostruki osvajač Kupa maršala Tita i dvostruki vicešampion države.
Klub je uz novo ime dobio i novu upravu, blisku obaveštajnoj službi (UDBA), koja je obezbedila selidbu na Omladinski stadion. Do tada je Crvenoj zvezdi plaćan zakup za korišćenje njenog terena.
Objekat ispod Bogoslovije, na staroj Karaburmi, Grad Beograd je 1957. ustupio OFK Beogradu na korišćenje, a taj aranžman aktuelan je i dan-danas! Pošto gradska vlast nije bila zainteresovana da uloži novac u renoviranje, a klub to nije mogao (želeo) da učini iz pozicije "podstanara", Omladinski stadion poslednjih godina se pretvorio u ruinu, što ne služi na čast ni Beogradu, ni klubu tako svetle tradicije.
Slavno doba OFK Beograda bile su šezdesete i sedamdesete, kada su slavu plavo-belog dresa pronosili golgeter Josip Skoblar (jednom "bronzana kopačka" Evrope), Spasoje Paja Samardžić, Dragan Gugleta, Ilija Petković, Slobodan Santrač...
Najveći trijumf u istoriji bila je pobeda od 6:2 nad zagrebačkim Dinamom, u finalu Kupa 1966, dve godine pošto je klub došao na korak od titule prvaka Jugoslavije (drugo mesto, sa tri boda manje od Zvezde).
Popularni "romantičari", tako nazvani zbog atraktivne i efikasne igre, u toj eri su na evropskoj sceni pobeđivali Napoli, Juventus, Fajnord i Panatinaikos, a 1963. su dogurali do polufinala Kupa pobednika kupova, gde ih je eliminisao Totenhem.
OFK Beograd se tokom 80-ih takmičio u tadašnjoj Drugoj ligi - grupa Istok, a raspadom SFR Jugoslavije vratio se u najviši rang i vremenom postao odlična odskočna daska za nastavak karijere u inostranstvu. Ukazaćemo samo na primere Branislava Ivanovića i Aleksandra Kolarova!
Klub sa Karaburme nema izraženih rivalstava, ali je zato pobratim sa Dinamom iz Moskve. Navijačka grupa "Plava unija" aktivna je od 1994. godine.
FK BUDUĆNOST
Zemlja: Crna Gora
Grad: Podgorica
Osnovana: 1925. godine (98).
Trofeji: 2 titule prvaka Crne Gore, 1 Kup Crne Gore.
Popularnost: nacionalna.
Prva fudbalska liga SFR Jugoslavije, koja je od 1968. godine pa do raspada države brojala 18 učesnika, imala je "veliku četvorku", koju su činili Crvena zvezda, Partizan, splitski Hajduk i zagrebački Dinamo, a pored njih značajan broj tzv. stabilnih prvoligaša - klubova koji se generalno nisu borili za trofeje, ali su zato i retko ispadali.
Jedan od takvih bila je titogradska Budućnost, koja je nakon ulaska u elitu 1975. godine, u njoj i ostala do samog kraja.
Fudbalski navijač na prostoru ex-YU danas može da se identifikuje sa klubom, ali ne može sa ekipom, pošto se igrači u proseku zadržavaju godinu-dve na jednom mestu i onda traže što brži izlaz, obično u inostranstvo.
Ranije je bilo potpuno drugačije, između ostalog i zbog propisa koji je nalagao sportistima da ostanu u Jugoslaviji do navršene 28. godine. Tako je i Budućnost bila prepoznatljiva po igračima kakvi su Anto Miročević, Dragan Vujović, Slavko Vlahović, Mojaš Radonjić, Momir Bakrač, Rade Vešović, Dragoljub Brnović...
Najveće talente Budućnost je iznedrila krajem 80-ih, ali, prirodno, nije uspela da ih dugo zadrži. Dejan Savićević prešao je u Crvenu zvezdu, a Predrag Mijatović u Partizan.
Mada je prva fudbalska lopta u Podgoricu donesena 1909. godine, Budućnost je osnovana nešto kasnije - 1925. Odmah posle rata postala je jugoslovenski prvoligaš i dobro organizovan klub, sa sopstvenom omladinskom školom, iz koje su stalno regrutovani novi prvotimci.
Najveći uspesi bila su učešća u finalima Kupa Jugoslavije. Budućnost je 1965. godine izgubila od Dinama 2:1, a 1977. od Hajduka 2:0, posle produžetaka.
Klub je u zajedničkoj državi Srbije i Crne Gore izgubio dosta od nekadašnjeg sjaja, pošto su se ratovi i sankcije Ujedinjenih nacija neminovno odrazile na kompletno društvo, pa tako i na sport. Poslednjih godina, u samostalnoj Crnoj Gori, Budućnost je među najboljima, ali ne i dominantna, sa dve osvojene titule i čak pet drugih mesta.
Počev od 2005, Budućnost je sedam puta izašla na evropsku scenu i uspela da eliminiše samo jednog protivnika. Bilo je to u Intertoto kupu 2005, kada je pala Valeta sa Malte, dok je u drugom kolu bolji bio slavni Deportivo, o kome takođe pišemo u ovoj rubrici.
Na Rijazoru je bilo 3:0 za Depor, a Pod Goricom 2:1 za "đetiće", koji su tom pobedom dobili nenadani navijački kult na Iberijskom poluostrvu. Preciznije, u gradiću San Sebastijan de los Rejes, pored Madrida, gde imaju zvanični klub sa preko 300 registrovanih fanova!
Razvitkom navijačke scene u SFRJ, tokom druge polovine 80-ih, u Titogradu je takođe oformljena grupa vatrenih pristalica Budućnosti, pod nazivom Varvari. Ispočetka su bili u dobrim odnosima sa Zvezdinim Delijama, međutim, to se kasnije promenilo. Na njihovom zvaničnom sajtu piše da su pobratimljeni sa niškim Meraklijama.
HNK HAJDUK
Zemlja: Hrvatska
Grad: Split
Osnovan: 13. februara 1911. godine (103).
Trofeji: 9 titula prvaka Kraljevine i SFR Jugoslavije, 9 Kupova SFR Jugoslavije, 6 titula prvaka Hrvatske, 6 Kupova Hrvatske.
Popularnost: nacionalna.
Splitski Hajduk bio je najstariji klub nekadašnje jugoslovenske "velike četvorke". Crvena zvezda, Dinamo i Partizan svi su osnovani 1945. godine, a Hajduk još 1911, tako da je do Drugog svetskog rata imao dve titule prvaka Kraljevine Jugoslavije i čitav niz trofeja lokalnog karaktera.
Dogovor o osnivanju kluba pao je daleko od Splita - u jednoj praškoj kafani. Postigla su ga četvorica splitskih studenata, nakon što su odgledali gradski derbi između Sparte i Slavije.
Predlog imena Hajduk dao je njihov profesor Josip Barač, koji je smatrao da ta reč simbolizuje "ono najbolje u našim ljudima - hrabrost, humanost, prijateljstvo, slobodoljubivost, opiranje sili i zaštitu slabih".
Klub je okupio prohrvatski orijentisane građane, nezadovoljne vladavinom Austrougara. Pošto im nije dozvoljeno da igraju u crveno-plavoj opremi, sa belim natpisom Hajduk (boje hrvatske zastave), opredelili su se za beli dres i plavi šorts, kao asocijaciju na bela jedra na plavom moru.
Otuda su igrači Hajduka popularno nazivani "bilima" (ikavskim narečjem), a kasnije je došao i nadimak "Majstor s mora".
Split je tokom Drugog svetskog rata bio pripojen Italiji, a klub je iz protesta prema okupaciji odbio da se pod nazivom AC Spalato priključi italijanskoj ligi, već je umesto toga "zamrznuo" svoje aktivnosti. Kasnije je Hajduk odbio da igra i Kup ustaške NDH, već su se njegovi igrači 1944. godine pridružili partizanima na ostrvu Vis i do kraja rata igrali prijateljske utakmice sa ekipama savezničkih vojski.
Hrvatsku šahovnicu u grbu Hajduka zamenila je crvena zvezda petokraka, a Josip Broz Tito je po završetku rata pozvao Splićane da se kolektivno presele u Beograd i postanu armijski klub. Oni su tu ponudu odbili, ali su ipak nagrađeni za svoje držanje tokom okupacije, tako što je Hajduk ostao jedini važan klub iz doba Kraljevine Jugoslavije, koji je izbegao gašenje od strane nove, komunističke vlasti.
"Bili" su 1950. osvojili svoju prvu titulu prvaka SFR Jugoslavije i do raspada zemlje ostali jedini kojima je to pošlo za rukom bez ijedne izgubljene utakmice.
Najviše uspeha imali su tokom 70-ih (četiri titule, pet Kupova), da bi u periodu političko-ekonomske krize i uoči građanskog rata, osvojili još tri Kupa, poslednji kada su 8. maja 1991. na stadionu JNA pobedili Crvenu zvezdu - 1:0 (strelac Alen Bokšić).
Svetlo ime Hajduka ukaljali su njegovi najvatreniji navijači, članovi ozloglašene Torcide, koji su septembra 1990. godine upadom u teren prekinuli utakmicu protiv Partizana i simbolično zapalili jugoslovensku zastavu.
A, na tom istom stadionu, Poljud, deset godina ranije su publika, fudbaleri Hajduka i Zvezde zagrljeni plakali, kada je tokom meča stigla vest da je preminuo maršal Tito...
Hajduk je u samostalnoj Hrvatskoj pao u senku Dinama. Mada ima naizgled respektabilnih šest titula i šest Kupova, Zagrepčani su ih osvojili daleko više - 15, odnosno 12. Zapažen uspeh Splićana u Evropi bilo je četvrtfinale Lige šampiona u sezoni 1994/95.
REAL KLUB DEPORTIVO LA KORUNJA
Zemlja: Španija
Grad: La Korunja
Osnovan: 2. marta 1906. godine (108).
Trofeji: 1 titula prvaka Španije, 2 Kupa kralja, 3 Superkupa Španije, 1 Intertoto kup.
Popularnost: lokalna.
Deportivo predstavlja zaista redak primer kluba iz male sredine (mada "kraljevskog", odlukom Alfonsa XIII iz 1907), koji se većim delom svog postojanja nije razlikovao od bilo kog španskog i evropskog kluba sličnog tipa, a onda doživeo neverovatan "bum".
Osnovan 1906, četiri godine pošto je student Hoze Marija Abalo iz Engleske doneo u La Korunju prvu fudbalsku loptu, Depor se od uspostavljanja nacionalne lige (sezona 1928/29) konstantno selio iz Primere u Segundu i nazad. Jedini zapažen uspeh bilo mu je drugo mesto u sezoni 1949/50.
"Kockice" sjajnih rezultata počele su da se sklapaju krajem 80-ih, dolaskom legendarnog Augusta Sezara Lendoira na poziciju predsednika. Za trenera je imenovan bivši igrač Deportiva Arsenio Iglesijas i ekipa se 1991, posle 18 godina, konačno vratila u Primeru.
Adaptacija na jaču konkurenciju trajala je samo jednu sezonu, da bi Deportivo od 1993. do 2004. postao nezaobilazan faktor u borbama za trofeje, čak ne samo u domaćim okvirima.
Bebeto, Rivaldo, Donato, Mauro Silva, Fran, Pako, Najbet, a kasnije Makaj, Tristan, Đalminja, Pauleta, Valeron, Pablo, Kapdevilja, Luke... bili su igrači koje je znao svaki klinac iole zainteresovan za evropski fudbal.
Naš Miroslav Đukić, koji je u La Korunju stigao iz Rada, sedam godina je bio stub odbrane Deportiva i jedan od najcenjenijih srpskih fudbalera svoje generacije u inostranstvu. Nažalost, za njegovo ime će ostati vezana ona nesrećna epizoda iz maja 1994, kada u poslednjem minutu utakmice poslednjeg kola protiv Valensije (0:0), nije iskoristio penal, koji bi klubu doneo prvu titulu prvaka Španije.
Deportivo će konačno ostvariti taj cilj u sezoni 1999/2000, pod vođstvom Havijera Irurete, a tih godina zabeležen je i niz od pet nastupa u Ligi šampiona, uključujući plasman u polufinale 2004, nakon nezaboravne pobede nad Milanom od 4:0.
To je bio i vrhunac kluba, koji se trenutno takmiči u drugoj španskoj ligi, a nedavno ga je, posle četvrt veka, napustio i Lendoiro...
Deportivo oduvek igra u plavo-belim dresovima, a zvanično je to klupska kombinacija od 1912. Na grbu je pored krune vidljiva svetloplava štrafta, preuzeta sa zastave pokrajine Galicije, a u boji dresa rivalske Selte iz Viga.
Navijačka grupa "Riazor Blues", nazvana po stadionu Deportiva (stari je "živeo" od 1906. do 1939, novi je sagrađen 1944), bila je privremeno rasformirana, nakon što je preuzela odgovornost za smrt jednog navijača, prilikom gostovanja u Komposteli, oktobra 2003. godine.
IFK GETEBORG
Zemlja: Švedska
Grad: Geteborg
Osnovan: 4. oktobra 1904. godine (109).
Trofeji: 18 titula prvaka Švedske, 6 kupova, 2 Kupa UEFA.
Popularnost: nacionalna.
Klupska fudbalska mapa Evrope doživela je tektonske (ah, kako to grandiozno zvuči) promene uvođenjem Bosmanovog pravila 1995. godine.
Malo poznati belgijski fudbaler Žan Mark Bosman na Evropskom sudu pravde je izdejstvovao da igrač bude slobodan da promeni sredinu nakon isteka ugovora i, što je još važnije, da u zemljama Evropske unije budu ukinuta ograničenja na broj igrača iz njenih članica.
Do tada su se klubovi, sa izuzetkom dva ili tri stranca, oslanjali isključivo na domaće snage, što je onemogućavalo bogate da koriste svoju finansijsku moć, kao što to rade u poslednjih 19 godina.
E, u takvom ambijentu je bilo moguće da prvaci Evrope postanu jedna Steaua i Crvena zvezda, a i preostala dva trofeja (Kup pobednika kupova i Kup UEFA) znala su da završe u zemljama, odnosno regijama, koje danas o tome mogu samo da maštaju.
Jedna od njih je Švedska, odnosno Skandinavija, koje su u plavo-belom IFK Geteborgu imale dvostrukog osvajača Kupa UEFA! Geteborg je u finalu 1982. slavio dvostruku pobedu nad Hamburger Šport Ferajnom (1:0, 3:0), dok je 1987. bio bolji od Dandi junajteda - 1:0, 1:1.
Popularni "anđeli" imaju 18 naslova šampiona Švedske (Malme je drugi na listi sa 17) i šest nacionalnih kupova, a vredna pomena su i dva plasmana u polufinale Kupa (1986), odnosno Lige šampiona (1993).
Priča o plavo-beloj boji je u njihovom slučaju dosta zanimljiva, a korene vuče iz samog nastanka kluba.
Geteborg je oktobra 1904. godine osnovan kao 39. član državnog Društva sportskih prijatelja (Idrottsföreningen Kamraterna), koje u Švedskoj okuplja veliki broj klubova, a svima su zajednički prefiks "IFK" i boje na dresu, koje simbolizuju lojalnost i čistotu. Neki klubovi vremenom su počeli da prave izuzetke, ali su za to morali da dobiju specijalno odobrenje centrale IFK.
Iako u novije vreme nije toliko uspešan, Geteborg smatraju članom švedske "velike trojke", zajedno sa Malmeom i AIK Stokholmom.
Domaćin je na legendarnom stadionu Ulevi, koji je srušen 2007, pa je na njegovom mestu dve godine kasnije zaživeo novi, istoimeni, na kome igraju i gradski rivali Ergrite i GAIS.
Navijači Geteborga ispočetka su poticali iz radničke klase, što je na utakmicama početkom 20. veka rezultiralo čestim tučama sa pristalicama Ergritea, koje su bile iz srednjeg staleža. U vreme kada je fudbal podrazumevao džentlmenstvo na svim nivoima, ta dva kluba su baš zbog navijača bila označena kao "dno" švedskog fudbala.
Geteborg je danas, po zvaničnim istraživanjima, najpopularniji klub u Švedskoj. U svom gradu uživa podršku 55 odsto ljubitelja fudbala, u Stokholmu je četvrti, iza tri tamošnja kluba (AIK, Đurgarden, Hamarbi), a u Malmeu drugi.
SS LACIO
Zemlja: Italija
Grad: Rim
Osnovan: 1910. godine (104).
Trofeji: 2 titule prvaka Italije, 6 Kupova Italije, 3 Superkupa Italije, 1 Kup pobednika kupova, 1 Superkup Evrope.
Popularnost: globalna.
Fudbalski klub Lacio osnovan je u okviru istoimenog sportskog društva (Societa Sportiva) i njegov je daleko najpopularniji član. Ime je dobio po regiji Lacio, u centralnom delu zemlje.
Kao zvanična godina "rođenja" vodi se 1910, iako je Lacio još 1902. odigrao prvi nezvanični rimski derbi, protiv Virtusa, a 1907. trijumfovao u gradskom šampionatu, pod pokroviteljstvom Fudbalskog saveza Italije.
Ključni događaj po kasnije gradsko rivalstvo Lacija i Rome ("Derbi della capitale") zbio se 1927. godine, kada je fašistički režim pokušao da ujedini sve rimske klubove u jedan. Tome se usprotivio general Đorđo Vakaro, veliki navijač Lacija. Njegov uticaj sačuvao je klub od utapanja u novoformiranu AS Romu, čiji je Lacio do danas ostao jedini dostojan protivnik u gradskim okvirima.
Oba kluba učestvovala su u prvom izdanju Serije A, u sezoni 1929/30, a zvezda Lacija tada je bio napadač Silvio Piola, koji je 1938. doprineo trijumfu Italije na Svetskom prvenstvu, održanom u Francuskoj. Čak i 75 godina kasnije, Piola je najbolji strelac u istoriji i "nebeskoplavih" i nacionalnog prvenstva.
Prvi od dva "skudeta" osvojen je 1974, ali je klub šest godina kasnije, zajedno sa Milanom, kažnjen selidbom u Seriju B. Razlog je bilo protivzakonito klađenje na sopstvene utakmice! Još šest godina kasnije, Lacio je kažnjen oduzimanjem bodova - opet zbog klađenja, sada u režiji samo jednog igrača - pa je pod tim teretom jedva izbegao ispadanje u Seriju C!
Krajem 80-ih usledio je povratak u Seriju A i stabilizacija, da bi klub dolaskom uspešnog biznismena Serđa Kranjotija 1992. godine počeo da privlači vrhunske igrače (Gaskojn, Vijeri, Salas, Veron, Krespo) i samim tim postao pretendent na najviši plasman.
Ekipa u kojoj su igrali Siniša Mihajlović i Dejan Stanković 1998. je osvojila poslednji Kup pobednika kupova, a 2000. "duplu krunu" - prvenstvo i Kup. Te godine je Lacio postao prvi italijanski klub čijim akcijama se moglo trgovati na berzi.
Međutim, finansijski slom Kranjotija i njegove kompanije "Ćirio" vratio je klub na zemlju i navijači od tada moraju da budu zadovoljni ponekim osvojenim Kupom ili plasmanom u Ligu šampiona.
Klupske boje - svetloplava i bela - pozajmljene su sa zastave Grčke, kao kolevke modernog sporta, s obzirom na to da Lacio ima klubove u više sportskih disciplina. Simbol Lacija je zlatni orao, što je takođe omaž grčkoj mitologiji, odnosno bogu neba, Zevsu.
Po broju navijača su šesti u Italiji i drugi u Rimu. Najvatreniji navijači, koji su dugo bili poistovećeni sa grupom "Irriducibili", poznati su po desničarskim stavovima, pa osim navijača Rome i Peskare, neguju rivalstvo sa levičarima, koji masovno čine "kop" Livorna i Atalante.
"Lacijali" su svojevremeno odali počast ubijenom Željku Ražnatoviću Arkanu, a napadač Paolo di Kanio našao se na meti javnosti zbog pozdrava upućenog navijačima, koji je mnoge podsetio na fašističko salutiranje.
FC PORTO
Zemlja: Portugal
Grad: Porto
Osnovan: 28. septembra 1893. godine (120).
Trofeji: 27 titula prvaka Portugala, 16 Kupova Portugala, 20 Superkupova Portugala, 2 Kupa/Lige šampiona, 1 Kup pobednika kupova, 2 Kupa UEFA/Lige Evrope, 1 Superkup Evrope, 2 Interkontinentalna kupa.
Popularnost: globalna.
Najtrofejniji plavo-beli klub dolazi sa juga Evrope. Dvostruki prvak kontinenta, dva puta najbolji u takmičenju koje je drugo po rejtingu, dva puta najbolji na svetu. Nacionalne trofeje nema smisla nabrajati.
Porto je uvek imao kvalitet da u velikim mečevima šokira favorita.
Rabah Mađer (petom) i Žuari napravili su preokret u finalu Kupa šampiona 1987. protiv Bajerna. Lacio je u polufinalu Kupa UEFA 2003. savladan sa 4:1. Koštinja je u 90. minutu revanš utakmice osmine finala "zaledio" Old Traford, nakon čega se tim Žozea Murinja preko Liona, Deportiva i Monaka domogao druge titule evropskog prvaka.
Klub je u poslednjih 10-15 godina postao model uspešnosti na sportskom i finansijskom polju, kupujući igrače relativno jeftino, a prodajući papreno skupo, pošto su mu isti ti igrači doneli pregršt pobeda i trofeja.
Pročitajte samo ta imena i prisetite se njihovih transfera: Hulk, Falkao, Mutinjo, Lisandro Lopez, Lučo Gonzales, Kvarežma, Maniš, Karvaljo, Deko, Fereira... Mnogi od njih otišli su i za više novca nego što su vredeli, bar se tako pokazalo u novim klubovima.
Naravno, Porto je i u 20. veku imao velike asove, poput Žardela, Kouta, Fernanda Gomeša, Futrea, a dubok trag na stadionu Dragao ostavio je i aktuelni v.d. selektora Srbije, Ljubinko Drulović, čiji centaršutevi su Žardela učinili jednim od najefikasnijih igrača Evrope tokom 90-ih.
Porto je 1893. godine osnovao trgovac vinom Antonio Nikolau de Almeida.
Zmaj, kao simbol, pozajmljen je sa grba Kraljevske kuće Portugala i na njemu je traka sa natpisom "Invicta", što znači "nepobediv", a tiče se opsade Porta, koja je tokom 1832. i 1833. godine trajala 14 meseci i iz koje je grad izašao kao pobednik.
Plava i bela boja odabrane su kao simboli čistote, smirenosti i čvrstine uma. To su u vreme osnivanja kluba bile i boje portugalske zastave, da bi tek svrgavanjem monarhije 1910. ona postala crveno-zelena, kakvu danas znamo.
Porto sa Benfikom i Sportingom čini "Tres Grandes" portugalskog fudbala i 1933. je bio među osnivačima nacionalne lige, iz koje nikada nije ispao.
Jedan je od malobrojnih klubova koji su istovremeno bili vlasnici kontinentalne i interkontinentalne titule, kao i kontinentalnog Superkupa. Porto drži i portugalski rekord sa pet uzastopnih titula, osvojenih od 1995. do 1999, svih pet uz učešće Drulovića!
FC ŠALKE 04
Zemlja: Nemačka
Grad: Gelzenkirhen
Osnovana: 4. maja 1904. godine (109).
Trofeji: 7 titula prvaka Nemačke, 5 Kupova Nemačke, 1 Superkup Nemačke, 1 Kup UEFA, 2 Intertoto kupa.
Popularnost: nacionalna.
Iako je iz grada koji zvanično ima tek oko 250.000 stanovnika, Šalke spada u najpopularnije fudbalske klubove u Nemačkoj, a njegov stadion kapaciteta oko 60.000 gledalaca redovno je pun.
Šalkeova popularnost nije u srazmeri sa brojem osvojenih trofeja, s obzirom na to da je samo jedna od ukupno sedam titula prvaka Nemačke osvojena nakon Drugog svetskog rata i to 1958. godine.
Kratkotrajan bljesak imali su početkom 70-ih, da bi trijumf u Kupu UEFA 1997, protiv Intera, na penale, označio početak uspona na sadašnje pozicije. Da nema Bajerna, sigurno je da bi i vitrine Veltins arene bile bar malo punije.
U 21. veku je klub uzeo tri Kupa Nemačke, četiri puta bio vicešampion države, a jednom se probio do polufinala Lige šampiona.
Osnovan kao Vestfalija Šalke, od strane grupe srednjoškolaca, isprva je imao crveno-žutu opremu i igrao u jednoj od "divljih" liga, kakvih je u Nemačkoj bilo mnogo početkom 20. veka. Dva puta su se fuzionisali i razdvajali od lokalnog gimnastičkog kluba, da bi 1924. opet postali striktno fudbalski klub, dali sebi ime Šalke 04 i promenili boju opreme u plavo-belu.
Već tada su nosili nadimak "rudari" ("die Knappen"), pošto su im i igrači i navijači u velikom procentu radili u rudnicima Rurske oblasti. Kasnije su po boji dresa dobili i drugi nadimak - "kraljevskoplavi" ("die Königsblauen").
Od 1934. do 1942. osvojili su čak šest titula prvaka Nemačke, tako da se period njihove dominacije poklopio sa vlašću Adolfa Hitlera i njegovim fašističkim režimom.
Šalke zato i danas mora da se bori protiv mišljenja da je "Firer" bio njihov navijač i da ih je protežirao. To nije preovlađujuće mišljenje, ni u Nemačkoj, ni u Evropi, ali nikome u klubu nije prijatno kada ta tema bilo kojim povodom ispliva na površinu.
"Niti smo u periodu od 1933. do 1945. imali Firerovu tribinu, niti je on ikada bio na našoj utakmici. Čak ni kada smo igrali finale državnog prvenstva na njegovom pragu, na Olimpijskom stadionu u Berlinu. Ako je i navijao za nas, bio je navijač iz fotelje. Ali, mi iskreno sumnjamo da ga je fudbal uopšte zanimao", bila je reakcija iz Gelzenkirhena na jedan tekst u britanskom "Tajmsu", objavljen krajem 2008.
"Ako ste zaključili da je Hitler navijao za Šalke, samo zato što smo tokom njegovog režima osvojili najviše titula, onda mora da je Margaret Tačer bila navijač Liverpula".
Šalke neguje rivalstvo sa Borusijom iz obližnjeg Dortmunda i njihovi mečevi se nazivaju "rurskim derbijima". Po mnogima je to najveći rivalitet u nemačkom fudbalu.
Klupski moto je "Mi te živimo".
FK DINAMO MOSKVA
Zemlja: Rusija
Grad: Moskva
Osnovan: 18. aprila 1923. godine (90).
Trofeji: 11 titula prvaka SSSR, 6 Kupova SSSR, 1 Kup Rusije, 1 Superkup SSSR.
Popularnost: nacionalna.
U zemljama komunističkog bloka najčešće je važilo jasno pravilo - jedan veliki klub (sportsko društvo) mora da bude pod patronatom vojske, a jedan pod patronatom policije. Kada je reč o Sovjetskom Savezu, to su bili CSKA i moskovski Dinamo.
Osnovan 1923, po čemu je najstariji u Rusiji, Dinamo je u komunizmu bio klub ministarstva unutrašnjih poslova i obaveštajne službe, famoznog KGB-a.
Jedini je ruski klub, pored ukrajinskog Dinama iz Kijeva, koji je uvek igrao prvu ligu SSSR, a posle raspada zemlje i prvu rusku ligu. Međutim, nikada nije uspeo da dođe do titule prvaka Rusije, ima samo Kup osvojen 1995. godine.
Dinamo vuče korene iz jednog fabričkog kluba, koji je zaživeo krajem 19. veka. Pod imenom OKS Moskva potom je osvajao gradska prvenstva u periodu od 1910. do 1914, da bi posle revolucije 1917. godine i promene državnog uređenja iz monarhije u republiku, potpao pod "šapu" tajne policije, zbog čega u mnogim gradovima nije bio rado viđen gost.
Ime Dinamo stupilo je na snagu 1923. godine, nakon čega je klub osvojio prva dva šampionata SSSR, zatim još dva i 1945. kao prvak države otputovao na "Turneju dobre volje" po Velikoj Britaniji. Moskovljani su tamo odigrali 3:3 sa Čelsijem, tukli Kardif sa 10:1, a potom savladali i Arsenal (4:3), pojačan legendarnim Stenlijem Metjusom.
Dominacija je potrajala još neko vreme, ali su po završetku 50-ih uspesi postajali sve ređi. Dinamo je četiri puta uzeo Kup SSSR i dva puta titulu (1963, 1976), dok je 1972. u finalu Kupa kupova izgubio od Glazgov Rendžersa na Nou Kampu - 3:2.
Bio je to prvi proboj ruskog kluba u finale bilo kog evrokupa, uspeh koji je tek 2005. ponovio i prevazišao CSKA, kada je osvojio Kup UEFA pobedivši Sporting iz Lisabona.
Dinamo Moskva danas je klasičan kapitalistički klub, koji se nalazi u vlasništvu VTB banke i ima igrače iz Argentine, Ekvadora, Nemačke, Australije, Ukrajine, Finske, pa i Srbije (Marko Lomić).
Gradi se novi stadion, VTB arena, kapaciteta 33.000 mesta, čije otvaranje je planirano za 2016. godinu. U međuvremenu, klub deli Himki arenu sa CSKA, koji takođe čeka završetak radova na izgradnji novog stadiona.
Dinamo je u periodu od 1935. do 1970. za ljutog neprijatelja imao moskovski Spartak, koji je važio za "klub naroda". Onda je ta priča počela da se razvodnjava, jer Dinamo više nije bio moćan kao pre. Spartak je morao da traži novog rivala i pronašao ga je u ekipi CSKA.
Klupski moto Dinama, "Snaga u pokretu", smislio je poznati književnik Maksim Gorki.
U ponedeljak i utorak objavili smo priču o crveno-crnima i zeleno-belima, a u četvrtak i petak očekuju vas priče o bojama koje će svakako izazvati najviše reakcija, komentara, pohvala i kritika: crveno-beli, pa crno-beli.
Ostanite uz MONDO.