Prins mu je pravo ime! Njegovi roditelji, Meti Šo i Džon Nelson, bili su iz sveta muzike, i tata mu je nastupao pod nadimkom Prins Rodžers.

Pošto porodica nije imala baš mnogo novca, Prins se u intervjuu "Roling Stounu" sredinom osamdesetih prisetio da je kao klinac bio na neobičnoj "dijeti".

"Nismo imali novca, pa sam, kad bih bio gladan, otišao ispred 'Mekdonaldsa' i mirisao hranu spolja. To sam smatrao večerom ili ručkom", otkrio je muzičar.

Prins retko daje intervjue, i tada ga užasno nerviraju dve stvari. Mrzi da mu novinari snimaju glas, iako im to znatno olakšava posao, jer tvrdi da je jednom neko pokušao da proda te snimke. Takođe, mrzi kada neko hvata beleške dok priča s njim, jer to smatra jednako nepristojnim kao i slanje SMS poruka dok razgovarate. Novinari, šta ćemo, oslonićemo se na memoriju...

Prins je, naročito osamdesetih, insistirao da njegova bude poslednja u kreativnim pitanjima. Iako većina njegovih spotova iz tog perioda ima "zvaničnog" režisera, pravi režiser bio je upravo muzičar lično. Izvori bliski Prinsu sećaju se da je Larija Vilijamsa, potpisanog kao režisera spota "When doves cry", pevač poslao napolje sa štosom časopisa i rekao mu da slobodno uživa u lakoj literaturi, dok on izrežira i snimi spot.

Kad smo već kod spotova iz osamdesetih, "Little red corvette" bio je tek drugi spot tamnoputog izvođača koji je MTV intenzivno "vrteo". Prvi je bio "Billie Jean" Majkla Džeksona. Na snimanju spota za "Korvetu" i "1999", Prins je insistirao da se u studiju pušta toliko veštačkog dima, da je većina članova ekipe dobila – proliv! Razlog je bila visoka koncentracija nivoa mineralnih ulja u vazduhu.

Iako je tokom devedesetih počeo znatno manje da zarađuje, svejedno je svoj kompleks u Pejzli Parku držao potpuno funkcionalnim tokom cele godine. Tamo je bilo kompletan tim za ketering, deset krojača i osoblje zaduženo za snimanje, ako Prinsu "dune" da svrati i snimi neku pesmu. To zadovoljstvo ga je koštalo pola miliona dolara godišnje.

Pevač se devedesetih pridružio redu Jehovinih svedoka, i nekoliko godina kasnije hteo je da se po njegovom albumu "Deca duge" snimi film. Album objavljen 2001. je konceptualni, i prati priču o društvenom pokretu koji teži tome da dostigne utopiju, dotičući se tema kao što su duhovnost, seksualna sloboda, rasizam..."Pikirao" je režisera Kevina Smita, poznatog po filmovima "Dogma", "Lud za Ejmi" i drugim, ali je Smit odustao kada je shvatio da Prins planira film da iskoristi kao promotivni materijal za regrutovanje novih Jehovinih svedoka. Film nikada nije snimljen.

Priča o upoznavanju i zaljubljivanju muzičara i njegove prve žene Majte Garsije prestravila bi svakog roditelja koji ima ćerku. Majte je svom idolu (takođe i idolu njene majke) slala video snimke sebe kako igra trbušni ples uz njegove pesme. Tada je bila maloletna, a Prins je, zainteresovan, nastavio dopisivanje sa njom dok nije napunila 18 godina. Dobro obavešteni izvori tvrde da je klinka Majte tako bila među prvima koji bi čuli njegove nove pesme, pošto ih je prvo slao njoj. Pogađate, a ona bi njemu "vratila" snimak sebe kako đuska uz tu pesmu... Kasnije je počela kod njega da radi kao prateći vokal i igračica, a venčali su se 1996. kada je Majte imala 23 godine. Iste godine dobili su sina, koji je umro nedelju dana nakon rođenja. Razveli su se tri godine kasnije.

Kada je snimio "The black album", Prins je doživeo spiritualnu krizu i zamolio izdavačku kuću da ne izdaje album, uveren da su sve pesme "delo Đavola". To je bilo krajem osamdesetih, ali je album ipak izdat 1994. Prins je u svoj spot "Alphabet street" sakrio poruku koja se vidi samo na sekund, a glasi "Ne kupujte 'Crni album'. Žao mi je".

Kasnije je priznao da je "spiritualna kriza" bila izazvana ekstazijem od kojeg je doživeo loše iskustvo.

Obožava seriju "Nova devojka", i lično je poslao glumici Zoi Dešanel email u kojem je napisao da na TV-u gleda samo dve stvari – vesti i njenu seriju. Uskoro su se dogovorili da Prins gostuje u nedavno emitovanoj epizodi, u kojoj Zoinom liku daje savete o duhovnosti kako bi prebrodila krizu sa dečkom.

Prins mu je pravo ime! Njegovi roditelji, Meti Šo i Džon Nelson, bili su iz sveta muzike, i tata mu je nastupao pod nadimkom Prins Rodžers.

Pošto porodica nije imala baš mnogo novca, Prins se u intervjuu "Roling Stounu" sredinom osamdesetih prisetio da je kao klinac bio na neobičnoj "dijeti".

"Nismo imali novca, pa sam, kad bih bio gladan, otišao ispred 'Mekdonaldsa' i mirisao hranu spolja. To sam smatrao večerom ili ručkom", otkrio je muzičar.

Prins retko daje intervjue, i tada ga užasno nerviraju dve stvari. Mrzi da mu novinari snimaju glas, iako im to znatno olakšava posao, jer tvrdi da je jednom neko pokušao da proda te snimke. Takođe, mrzi kada neko hvata beleške dok priča s njim, jer to smatra jednako nepristojnim kao i slanje SMS poruka dok razgovarate. Novinari, šta ćemo, oslonićemo se na memoriju...

Prins je, naročito osamdesetih, insistirao da njegova bude poslednja u kreativnim pitanjima. Iako većina njegovih spotova iz tog perioda ima "zvaničnog" režisera, pravi režiser bio je upravo muzičar lično. Izvori bliski Prinsu sećaju se da je Larija Vilijamsa, potpisanog kao režisera spota "When doves cry", pevač poslao napolje sa štosom časopisa i rekao mu da slobodno uživa u lakoj literaturi, dok on izrežira i snimi spot.

Kad smo već kod spotova iz osamdesetih, "Little red corvette" bio je tek drugi spot tamnoputog izvođača koji je MTV intenzivno "vrteo". Prvi je bio "Billie Jean" Majkla Džeksona. Na snimanju spota za "Korvetu" i "1999", Prins je insistirao da se u studiju pušta toliko veštačkog dima, da je većina članova ekipe dobila – proliv! Razlog je bila visoka koncentracija nivoa mineralnih ulja u vazduhu.

Iako je tokom devedesetih počeo znatno manje da zarađuje, svejedno je svoj kompleks u Pejzli Parku držao potpuno funkcionalnim tokom cele godine. Tamo je bilo kompletan tim za ketering, deset krojača i osoblje zaduženo za snimanje, ako Prinsu "dune" da svrati i snimi neku pesmu. To zadovoljstvo ga je koštalo pola miliona dolara godišnje.

Pevač se devedesetih pridružio redu Jehovinih svedoka, i nekoliko godina kasnije hteo je da se po njegovom albumu "Deca duge" snimi film. Album objavljen 2001. je konceptualni, i prati priču o društvenom pokretu koji teži tome da dostigne utopiju, dotičući se tema kao što su duhovnost, seksualna sloboda, rasizam..."Pikirao" je režisera Kevina Smita, poznatog po filmovima "Dogma", "Lud za Ejmi" i drugim, ali je Smit odustao kada je shvatio da Prins planira film da iskoristi kao promotivni materijal za regrutovanje novih Jehovinih svedoka. Film nikada nije snimljen.

Priča o upoznavanju i zaljubljivanju muzičara i njegove prve žene Majte Garsije prestravila bi svakog roditelja koji ima ćerku. Majte je svom idolu (takođe i idolu njene majke) slala video snimke sebe kako igra trbušni ples uz njegove pesme. Tada je bila maloletna, a Prins je, zainteresovan, nastavio dopisivanje sa njom dok nije napunila 18 godina. Dobro obavešteni izvori tvrde da je klinka Majte tako bila među prvima koji bi čuli njegove nove pesme, pošto ih je prvo slao njoj. Pogađate, a ona bi njemu "vratila" snimak sebe kako đuska uz tu pesmu... Kasnije je počela kod njega da radi kao prateći vokal i igračica, a venčali su se 1996. kada je Majte imala 23 godine. Iste godine dobili su sina, koji je umro nedelju dana nakon rođenja. Razveli su se tri godine kasnije.

Kada je snimio "The black album", Prins je doživeo spiritualnu krizu i zamolio izdavačku kuću da ne izdaje album, uveren da su sve pesme "delo Đavola". To je bilo krajem osamdesetih, ali je album ipak izdat 1994. Prins je u svoj spot "Alphabet street" sakrio poruku koja se vidi samo na sekund, a glasi "Ne kupujte 'Crni album'. Žao mi je".

Kasnije je priznao da je "spiritualna kriza" bila izazvana ekstazijem od kojeg je doživeo loše iskustvo.

Obožava seriju "Nova devojka", i lično je poslao glumici Zoi Dešanel email u kojem je napisao da na TV-u gleda samo dve stvari – vesti i njenu seriju. Uskoro su se dogovorili da Prins gostuje u nedavno emitovanoj epizodi, u kojoj Zoinom liku daje savete o duhovnosti kako bi prebrodila krizu sa dečkom.

Prins mu je pravo ime! Njegovi roditelji, Meti Šo i Džon Nelson, bili su iz sveta muzike, i tata mu je nastupao pod nadimkom Prins Rodžers.

Pošto porodica nije imala baš mnogo novca, Prins se u intervjuu "Roling Stounu" sredinom osamdesetih prisetio da je kao klinac bio na neobičnoj "dijeti".

"Nismo imali novca, pa sam, kad bih bio gladan, otišao ispred 'Mekdonaldsa' i mirisao hranu spolja. To sam smatrao večerom ili ručkom", otkrio je muzičar.

Prins retko daje intervjue, i tada ga užasno nerviraju dve stvari. Mrzi da mu novinari snimaju glas, iako im to znatno olakšava posao, jer tvrdi da je jednom neko pokušao da proda te snimke. Takođe, mrzi kada neko hvata beleške dok priča s njim, jer to smatra jednako nepristojnim kao i slanje SMS poruka dok razgovarate. Novinari, šta ćemo, oslonićemo se na memoriju...

Prins je, naročito osamdesetih, insistirao da njegova bude poslednja u kreativnim pitanjima. Iako većina njegovih spotova iz tog perioda ima "zvaničnog" režisera, pravi režiser bio je upravo muzičar lično. Izvori bliski Prinsu sećaju se da je Larija Vilijamsa, potpisanog kao režisera spota "When doves cry", pevač poslao napolje sa štosom časopisa i rekao mu da slobodno uživa u lakoj literaturi, dok on izrežira i snimi spot.

Kad smo već kod spotova iz osamdesetih, "Little red corvette" bio je tek drugi spot tamnoputog izvođača koji je MTV intenzivno "vrteo". Prvi je bio "Billie Jean" Majkla Džeksona. Na snimanju spota za "Korvetu" i "1999", Prins je insistirao da se u studiju pušta toliko veštačkog dima, da je većina članova ekipe dobila – proliv! Razlog je bila visoka koncentracija nivoa mineralnih ulja u vazduhu.

Iako je tokom devedesetih počeo znatno manje da zarađuje, svejedno je svoj kompleks u Pejzli Parku držao potpuno funkcionalnim tokom cele godine. Tamo je bilo kompletan tim za ketering, deset krojača i osoblje zaduženo za snimanje, ako Prinsu "dune" da svrati i snimi neku pesmu. To zadovoljstvo ga je koštalo pola miliona dolara godišnje.

Pevač se devedesetih pridružio redu Jehovinih svedoka, i nekoliko godina kasnije hteo je da se po njegovom albumu "Deca duge" snimi film. Album objavljen 2001. je konceptualni, i prati priču o društvenom pokretu koji teži tome da dostigne utopiju, dotičući se tema kao što su duhovnost, seksualna sloboda, rasizam..."Pikirao" je režisera Kevina Smita, poznatog po filmovima "Dogma", "Lud za Ejmi" i drugim, ali je Smit odustao kada je shvatio da Prins planira film da iskoristi kao promotivni materijal za regrutovanje novih Jehovinih svedoka. Film nikada nije snimljen.

Priča o upoznavanju i zaljubljivanju muzičara i njegove prve žene Majte Garsije prestravila bi svakog roditelja koji ima ćerku. Majte je svom idolu (takođe i idolu njene majke) slala video snimke sebe kako igra trbušni ples uz njegove pesme. Tada je bila maloletna, a Prins je, zainteresovan, nastavio dopisivanje sa njom dok nije napunila 18 godina. Dobro obavešteni izvori tvrde da je klinka Majte tako bila među prvima koji bi čuli njegove nove pesme, pošto ih je prvo slao njoj. Pogađate, a ona bi njemu "vratila" snimak sebe kako đuska uz tu pesmu... Kasnije je počela kod njega da radi kao prateći vokal i igračica, a venčali su se 1996. kada je Majte imala 23 godine. Iste godine dobili su sina, koji je umro nedelju dana nakon rođenja. Razveli su se tri godine kasnije.

Kada je snimio "The black album", Prins je doživeo spiritualnu krizu i zamolio izdavačku kuću da ne izdaje album, uveren da su sve pesme "delo Đavola". To je bilo krajem osamdesetih, ali je album ipak izdat 1994. Prins je u svoj spot "Alphabet street" sakrio poruku koja se vidi samo na sekund, a glasi "Ne kupujte 'Crni album'. Žao mi je".

Kasnije je priznao da je "spiritualna kriza" bila izazvana ekstazijem od kojeg je doživeo loše iskustvo.

Obožava seriju "Nova devojka", i lično je poslao glumici Zoi Dešanel email u kojem je napisao da na TV-u gleda samo dve stvari – vesti i njenu seriju. Uskoro su se dogovorili da Prins gostuje u nedavno emitovanoj epizodi, u kojoj Zoinom liku daje savete o duhovnosti kako bi prebrodila krizu sa dečkom.