1. Higijenski ulošci za žene
Materijal koji je bio mešavina pamuka i celuloze već je postojao pre rata, a proizvodila ga je mala američka kompanija Kimberli-Klark.
Šef za istraživanja te kompanije Ernsr Maler i njen potpredsednik Džejms Kimberli su prilikom obilaska proizvođača celuloze i papira u Nemačkoj, Austriji i Skandinaviji 1914. godine otkrili da materijal koji tu prave ima pet puta veću moć apsorpcije od pamuka, a koji je, kada se proizvodi masovno, duplo jetiniji.
Odneli su ga u SAD i zaštitili. Kada je Amerika ušla u rat 1917. godine počeli su da proizvode vatu koja je upotrebljavana za hirurške operacije.
Međutim, medicinske sestre koje su radile za Crveni krst vrlo brzo su uvidele da taj materijal može da im posluži za ličnu, higijensku upotrebu, a baš ta njegova namena kompaniji je donela pravo bogatstvo. Uz razne modifikacije, prvi pravi ulošci za žene na američkom tržištu se pojavljuju 1920. godine.
2. Papirne maramice
Prodati uloške u samom startu nije bilo nimalo lako, pogotovo ako su iza rafova bili muški prodavci. Onda je kompanija naredila prodavnicama da dozvole mušterijama da same uzimaju uloške i ostave novac u za, tu namenu, obezbeđene kutije.
Kupovina je rasla, ali ne toliko brzo da zadovolji apetite proizvođača. Zato su stručnjaci Kimberli-Klarka počeli da traže i njegove druge namene. Ranih 1920-tih došli su na ideju da se celulozni materijal ispegla. Tako su 1924. godine rođene prve papirnate maramice pod poznatim imenom "Klineks".
3. Solarijum
U zimu 1918. godine gotovo polovina dece u Berlinu patila je od rahitisa - stanja u kom kosti postaju mekane i deformisane.
U to vreme nije se znao pravi uzrok bolesti, iako se verovalo da ima veze sa siromaštvom.
Gradski lekar Kurt Huldčinski primetio je da su svi pacijenti bledi. Zato je odlučio da sprovede eksperiment na četvoro njih, uključujući i trogodišnjeg dečaka Artura. Svo četvoro ih je stavio ispod kvarcnih lampi koje emituju ultravioletno zračenje.
Tokom tretmana lekar je ustanovio da kosti mladih pacijenata postaju čvršće. Maja 1919, kada je počelo da se pojavljuje prolećno sunce, lekar je svoje pacijente izvodio na terasu da se sunčaju. Rezultati ekperimenta dočekani su sa euforijom širom zemlje. Deca širom Nemačke su izvođena na sunce. U Drezdenu su čak išli dotle da ukinu uličnu rasvetu i preusmere je na lečenje dece.
Istraživači su kasnije otkrili da je vitamin D neophodan za vezivanje kalcijuma u kostima, a da taj proces podstiče ultraljubičasto zračenje.
4. Pomeranje kazaljki na satu zbog uštede vremena
Ideja o pomeranju kazaljki napred u proleće i unazad na jesen nije bila nova kad je izbio Prvi svetski rat. Bendžamin Frenklin je još 1784. u pismu Pariskom žurnalu uputio takav predlog.
Naime, sveće su uludo trošene u letnjim noćima dok porodice ne odu na spavanje, dok su sunčana jutra prolazila dok su ljudi i dalje bili u postelji, napisao je tada Frenklin.
Slični predlozi su se pojavljivali i na Novom Zelandu 1895. i u Velikoj Britaniji 1909, ali bez konkretnih rezultata.
Njih je doneo baš Prvi svetski rat. Suočene sa akutnom nestašicom uglja, nemačke vlasti su naredile da od 30. aprila 1916 svi satovi moraju biti pomereni sa 23.00 na ponoć, da bi sledećeg dana dobili sat vremena više. Ta mera u Nemačkoj je uvedena kao način da se uštedi ugalj za grejanje i osvetljavanje, a brzo se proširila i na druge zemlje.
Tako je u Britaniji, ona zaživela tri nedelje kasnije - 21. maja 1916, a uskoro su to učinile i ostale evropske zemlje. Marta 1918. američki kongres uveo je vremenske zone, a pomeranje kazaljki počelo je 31. marta.
Kada se rat završio, odustalo se od štednje vremena - ali ideja je "zasejana" i kasnije se ponovo vratila.
5. Kesice čaja
Kesice čaja nisu izmišljene da bi bio rešen neki "ratni problem". U pitanju je izum američkog trgovca čajem koji je 1908. godine počeo da šalje čaj kupcima u malim vrećicama. Oni su, greškom, stavljali čaj u toplu vodu da sve kesicama, a ostalo je istorija...
A evo šta je "kopča" sa Prvim svestkim ratom - nemačka kompanija Teekanne, iskopirala je ideju tokom rata i razvila je - tako što je vojnicima na front slala čajeve upakovane na sličan način. Zvali su ih "bombe čaja".
6. Ručni satovi
Nije tačno da su izmišljeni specijalno za Prvi svetski rat, ali jeste da je njihova upotreba u to vreme poprimila dramatične razmere.
Do kraja 19. i početka 20. veka, muškarci koji su mogli da priušte časovnike nosili su ih u džepovima, privezane za lanac.
Žene su, iz nekog razloga bile pioniri novog načina nošenja časovnika - Elizabeta Prva, na primer, imala je mali sat koji je nosila na ruci.
Ali, pošto je vreme u ratu postajalo sve značajnije - da bi na primer akcije artiljerije bile sinhronizovane, proizvođači su stvorili satove zbog kojih su obe ruke mogle da budu slobodne u sred borbe.
I avijatičarima su "trebale obe ruke", pa su morali da okače o klin stare džepne satove.
Kompanija H Williamson koja je proizvodila satove u Koventriju zapisala je 1916. godine: "Priča se da svaki četvrti vojnik nosi ručni sat, a ostala trojica jedva čekaju da ga nabave".
7. Vegetarijanske kobasice
Možda se mislili da je kobasice od soje izumeo neki hipik šesdesetih godina prošlog veka, verovatno tamo negde u Kaliforiniji. E, pa nije! Kobasice od soje izmislio je Konrad Adenauer, prvi nemački kancelar posle Drugog svetskog rata.
On je tokom Prvog svetskog rata bio gradonačelnik Kelna i kada je počela britanska blokada Nemačke, grad je počeo da umire od gladi. Ali, Adenauer je imao genijalni um, inovatorski um...i počeo je da smišlja šta bi sve moglo da zameni meso i ostale prehrambene proizvode.
Počeo je tako što je koristio mešavinu pirinčanog brašna, ječma i rumunskog kukuruznog brašna za pravljenje hleba. To je funkcionisalo sve dok Rumunija nije ušla u rat, a zalihe kukuruznog brašna nestale.
Sa svog eksperimentalnog hleba, Adenauer se bacio na pravljenje novih kobasica a ključni njihov sastojak bila je soja.
Nemački zavod za patente odbio ga je kada je hteo da zaštiti svoju kobasicu. Za Nemce je to bilo ravno skandalu - da se promeni ključni sastojak jela - njihovog nacionalnog ponosa.
Čudno, ali Adenauer je imao više sreće s Britancima - tadašnjim neprijateljima Nemačke. Kralj Džordž Peti obezbedio je patent kobasicama od soje 26. juna 1918.
Adenauer je kasnije izmislio i električnu spravicu za ubijanje insekata, kao i svetlo koje se ugrađivalo u rerne. Ali nijedan od njegovih izuma nije ušao u masovnu proizvodnju.
Najveću popularnost ipak je doživela kobasica od soje.
8. Rajsferšlusi
Još od sredine 19. veka, razni ljudi isprobavali su razne načine da svoju odeću naprave što otpornijom na hladnoću.
Ali tek kad se pojavio on - Gideon Sandbek, američki emigrant švedskog porekla, stvar je dovedena do savršenstva. On je postao glavni dizajner Universal Fastener Company i uspeo je da razvije rajsferšlus bez kukica koji je uspevao da spoji dve strane metalnih zubaca. Američka vojska odmah je taj izum stavila na svoje uniforme i čizme, posebno u one za Mornaricu. Posle rata, i civili su počeli da ih koriste.
9. Nerđajući čelik
Svi bi trebalo da se zahvalimo Heriju Brerliju iz Šefilda za čelik koji ne rđa i ne korodira. Evo šta piše u njemu u gradskom arhivu: "Te 1913. heri Brerli od Šefilda razvio je ono što se u svetu kasnije naziva nerđajućim čelikom - proizvod koji je izazvao revoluciju u metalurgiji i postao glavna komponenta mnogih stvari u savremenom svetu".
Sve je počelo tako što je britanskoj vojsci bio potreban bolji materijal za oružje. Problem je bio što su se puščane cevi habale stalnim ispaljivanjem metaka. Brerlija, metalurga iz Šefildske firme pitali su za pomoć.
Ispitivao je kako će se materijal ponašati ako doda hrom u čelik, a pošto nije bio zadovoljan - taj materijal je završio odbačen na smetlištu. Tek kasnije, Brerli je uočio da na odbačenim stavrima nema rđe.
Tako je, gotovo slučajno, izumeo nerđajući, svetski poznati " stainless steel". Tokom rata upotrebljavan je i za avionske motore, ali je najveći uspeh postigao kada su od njega počeli da se prave noževi, viljuške, kašike, ali i medicinski instrumenti.
10. Avio-komunikacija
Pre Prvog svetskog rata piloti nisu mogli da kominiciraju međusobno, ali ni sa ljudima na zemlji.
Na početku rata, vojske su se oslanjale na kablovsku komunikaciju, ali ona je često prekidana dejstvom artiljerije ili tenkova.
Dešavalo se često i da Nemci uspeju da prisluškuju razgovore. Pokazali su se lošim i ostali načini širenja poruka preko glasnika, zastava, golubova pismonoša. Nešto je moralo da se učini...Rešenje je bilo u bežičnoj tehnologiji.
Radio tehnologija je postojala, ali bilo je neophodno usavršiti je. To se i dogodilo tokom Prvog svetskog rata.
Do kraja 1916, napravljeni su odlučujući koraci. Raniji pokušaji da se radio-telefoni ubace u avione bili su bezuspešni zbog buke koju je širio motor aviona, navode hroničari iz tog vremena.
Problem je rešen kada je napravljena kaciga u koju su ugrađeni mikrofon i slušalice, a buka motora time izolovana, navodi BBC.
