Vreme je za drugi deo Top liste fudbalera koji nikada nisu dobili "Ballon d'Or" ili "Golden Ball", a trebalo je.
U subotu, objavili smo prvi deo priče o petorici velikana svetskog fudbala, koji su svako u svoje vreme, ostali bez najvažnijeg individualnog priznanja u svetu fudbala, iz različitih razloga... Opravdanih, manje opravdanih i neopravdanih.
To su Ferenc Puškaš, Luiđi Riva, Keni Dalgliš, Frank Rajkard i Alan Širer, uz podsećanje da Pele, Dijego Maradona, Sokrates, Ziko, Mario Kempes i mnogi drugi velikani svetskog fudbala, sve do 90-ih, nisu bili u konkurenciji, jer je magazin "France Football" dodeljivao nagrade Evropljanima koji igraju u evropskim klubovima, a FIFA je počela ovom temom da se bavi 1991. godine.
Da je "France Football" dodeljivao "Ballon d'Or" pre 1956. godine, gotovo sigurno jedan od dobitnika bio bi Šveđanin Gunar Nordal, koji je u dresu Milana, na asistencije zemljaka Nilsa Lidholma, postizao 16, 35, 34, 26, 26, 23, 27 i 23 gola po sezoni, osvojio dve Serije A, pet puta bio "kapokanonjeri", odnosno najbolji strelac "kalča", uzeo i zlato na Olimpijskim igrama sa Švedskom. Ali, godine 1956. kada je oformljen Kup šampiona i izmišljen "Ballon d'Or", Nordal je već bio prešao u Romu u kojoj nije bio ni senka "onog igrača".
Drugi deo 50-ih pripao je Realu, koji je osvojio pet uzastopnih titula prvaka Evrope do 1960. godine i onda još jednu, 1966. U svakoj od tih finala igrao je...
FRANSISKO "PAKO" HENTO LOPEZ (ŠPANIJA)
Kada se govori o moćnom Real Madridu, koji nije imao konkurenciju u prvih pet godina Kupa šampiona, uglavnom su prve asocijacije: Alfredo Di Stefano i Rajmon Kopa, igrači koji su dobijali "Ballon d'Or" i Ferenc Puškaš, prema kojem je verovatno napravljena najveća nepravda u tom smislu.
Ali, malo ko pominje kapitena tog tima, jednog od najmoćnijih u istoriji fudbala.
"Pako" Hento počeo je karijeru 1952. u Rasingu iz Santandera i već sledeće sezone prešao je u Real, čiji je ubrzo postao kapiten i za koji je igrao do 1971. godine, kada je na sceni uveliko bio Johan Krojf. Hento je za to vreme osvojio 12 titula prvaka Španije i, što je još važnije, šest titula šampiona Evrope u osam finala.
Niko u istoriji evropskog fudbala, pa ni Di Stefano (5+3), ni kasnije Paolo Maldini (5+2), nije češće puta podizao "ušatog" od Henta, prvog zabeleženog sprintera u svetu fudbala, Bejla pre Bejla, Gigsa pre Gigsa... Hento je sa brojem "11" na leđima i loptom u nogama mogao da trči 100 metara za manje od 11 sekundi.
U to vreme slabo su se vodile evidencije o asistencijama, ali u analima Reala ostaje zapisano da je najveći procenat golova Di Stefanu, Puškašu i ostalima namestio upravo Hento, 178 golova za Real Madrid.
Više od brojki o njemu govori uloga na terenu. On je bio Real, kao što je kasnije, u eri prvig "Galaktikosa" Real Madrid bio Raul Gonzales, a ne dobitnici najvećih priznanja, Zinedin Zidan, Ronaldo Nazario Da Lima i Luis Figo. Tokom karijere Henta, najtrofejnijeg fudbalera u istoriji Kupa i Lige šampiona, "Ballon d'Or" dobijali su i Stenli Metjuz i Omar Sivori i Jozef Masopust i Lav Jašin i Denis Lo i Florijan Albert, itd.
Ono što "La Galerna del Cantábrico" nije imao jeste uspeh sa reprezentacijom Španije, koja u to vreme, za razliku od Reala, nije igrala veliku ulogu, ali ostaće zapisano da najtrofejniji igrač u istoriji KEŠ nije bio ni blizu da dobije "Ballon d'Or", iako bi u trci na 100 metara svakako prvi stigao do dragocenog trofeja.
GABRIJEL OMAR BATISTUTA (ARGENTINA)
Ako su Dijego Armando Maradona i Lionel Mesi najbolji argentinski fudbaleri svih vremena, onda je Batistuta najbolji centarfor Argentine svih vremena i jedan od najboljih napadača koji je ikada igrao u Seriji A.
Ali, Batistuta je tokom karijere po dva osnova bio žrtva u borbi za "Ballon d'Or". Prvo, do 1995. godine (a, njegova karijera je tada već bila u zenitu), nagrada je dodeljivana samo Evropljanima, drugo, Batistuta je najveći deo karijere proveo u klubu koji nije mogao da se ravnopravno bori za titulu ni u Italiji, u Fiorentini.
Za razliku od Rive, koji je od Kaljarija bar na jednu sezonu napravio šampionski tim, Batistuta je dovukao "Violu" samo do trećeg mesta. Međutim, svetsku klasu potvrdio je konačno 2000. godine, kada je u suzama napustio Firencu i pojačao Romu. Ispostavilo se da je "vučica", uprkos tome što je već par sezona imala fantastičan tim, tek sa Batigolom u napadu uspela da osvoji "skudeto" i to već u prvoj zajedničoj sezoni - 21 gol Argentinca i "Olimpiko" je treći put video šampione u bordo-narandžastom, prvi put od 1983. godine.
Igrajući za Fiorentinu, Batistuta je na vrhuncu snage davao i 29, 28, 27, 26 i 24 gola po sezonama, bio je i najbolji strelac i najbolji igrač Serije A, ali nikad najbolji igrač Evrope ili sveta. "France Football" ga nikada nije "fermao", dok ga je FIFA u svom izboru za igrača godine svrstala na treće mesto te 1999. iza Rivalda (Brazil, Barselona) i Dejvida Bekama (Engleska, Mančester junajted).
Hmmmm... Da li je mogao da bude ispred? Prema individualnim kvalitetima da, ali prema rezultatima bio je osuđen na trofej najboljeg igrača Toskane, Evropa i svet bili su rezervisani za igrače Barse, Junajteda, Reala i ostalih najvećih klubova.
Ukupno je u karijeri igrajući za Njuels, River Platu, Boku Juniors, Fiorentinu, Romu, Inter i Al-Arabi postigao 300 golova na 516 utakmica, plus 56 za reprezentaciju Argentine čiji je i danas najbolji strelac, a suvišno je podsećati ko je sve nosio plavo-beli dres kroz istoriju.
ĐANLUIĐI BUFON (ITALIJA)
Golmani su prokleti. Mnogo ih je bilo slavnih, mnogi su bili najzaslužniji za velike uspehe svojih klubova i reprezentacija, mnogi su zaustavljali presudne udarce sa penala u epskim mečevima, ali je samo jedan ikada proglašen za najboljeg na svetu - Rus Lav Jašin, koji je 1963. godine bio izabran za najboljeg ispred Đanija Rivere iz Milana i Džimija Grivsa iz Totenhema.
Ako postoji golman koji je, pored Jašina, mogao bar jednom da bude proglašen za najboljeg, to je onda Bufon.
Šampion Italije sa Juventusom. Vicešampion Evrope sa Juventusom. Šampion sveta sa Italijom.
Treba se naročito skoncentrisati na 2006. i trijumf Italijana na Mundijalu u Nemačkoj, u dramatičnom finalu sa Francuzima, kada su presudili penali. Međutim, kako u fudbalu uglavnom vlada uverenje da je igrač promašio penal, a ne da mu je golman odbranio, za najboljeg igrača sveta proglašen je štoper Italije, Kanavaro.
Bufon je bio drugi.
Juventus ga je 2001. platio Parmi 40 miliona evra, što ga čini najskuplje plaćenim čuvarom mreže svih vremena. U mnogim izborima proglašen je za najboljeg golmana u istoriji fudbala, branio je na pet svetskih prvenstava, ostao uz Juve i kada je ovaj klub izbačen u Seriju B, saigrači su ga proglasili za najuticajniju osobu u svlačionici, kada je u pitanju motivacija ili smirivnaje strasti, rekorder je po broju utakmica u Seriji A bez primljenog gola, bio je izabran u najbolji tim Evrope tri puta, u najbolji tim sveta dva puta, Zavod za fudbalsku statistiku IFFHS proglasio ga je za najboljeg golmana 21. veka, ali nikada nije bio indivudalno najbolji.
Branio je 145 puta za Italiju, 501 put za Juve i 225 puta za Parmu, što znači da u karijeri ima 871 takmičarski meč.
TIJERI ANRI (FRANCUSKA)
Zamolićemo vas odmah da Anrija ne posmatrate kroz sramno igranje rukom u baraž meču za plasman na SP 2010. godine između Francuske i Irske. Nemojte ga posmatrati ni kroz prilično nevažnu epizodu u Barseloni, ni kraj karijere u nekakvoj MLS ligi.
Govorimo o jednom od najopasnijih fudbalera Evrope i sveta u periodu od deset godina, koji je golovima i trofejima svake godine nabijao na nos čelnicima Juventusa što su ga oterali posle samo šest meseci. Govorimo o najboljem fudbaleru i strelcu u istoriji Arsenala, šampionu Evrope i sveta sa reprezentacijom Francuske, članu jedine postave koja je kroz Premijer ligu prošla neporažena i osvojila titulu nadmoćno.
Anri je bio klasa nikad priznata od strane "svog" "France Footballa", pa samim tim ni FIFA. Zašto?
On je, poput Novaka Đokovića na početku ATP putovanja, igrao u vreme nekih mnogo jakih fudbalera. Godine 2003. FIFA mu je dala "Srebrnu loptu" iza kolege iz reprezentacije Zidana, a naredne sezone Anri je ponovo bio drugi iza Ronaldinja.
Ono gde je Anriju, možda, načinjena nepravda jeste bio izbor "France Footballa" u 2003. godini, kada je "Ballon d'Or" otišao u ruke Pavelu Nedvedu iz Juventusa, a Anri i u tom izboru bio drugi. Tri godine kasnije, pre nego što će otići u Barsu, Anri je kao finalista Svetskog prvenstva u Nemačkoj morao da gleda u leđa šampionima sveta, Italijanima Fabiju Kanavaru (štoper) i Đanluiđiju Bufonu (golman).
Kroz istoriju, napadači su tradicionalno bili najpovlašćeniji u ovim izborima, najveći procenat laureata bili su centarforovi, ali je Anri svaki put gubio od vezista, na kraju i štopera. Sa Arsenalom je osvojio dve Premijer lige, tri FA kupa, igrao finale Lige šampiona, dok smo uspehe sa "petlovima" već nabrojali. Na "Hajberiju" i kratko na "Emirejtsu" stigao je do 226 golova za Arsenal, a imao je i sezone od 39, 33, 32, 32, 30 golova. Bio je i šampion Španije dva puta, u dresu Barse, ali tada su uveliko trofeji bili rezervisani isključivo za Mesija i Kristijana Ronalda.
ANDRES INIJESTA (ŠPANIJA)
Do poslednjeg minuta, kod nas, postojala je dilema da li u ovih deset uvrstiti Inijestu ili u svoje vreme mnogo popularnijeg Španca, Raula Gonzalesa. I svesni smo da će i ova naša odluka podeliti mišljenja, ali... Raul sa Realom ima titule prvaka Evrope, što ima i Inijesta sa Barsom.
Ali, ono što Raul nema, a Inijesta ima, jesu uspesi sa reprezentacijom Španije. Raul, živa legenda Reala i do pre par nedelja najbolji strelac u istoriji Lige šampiona, ima to prokletstvo da je reprezentacija Španije počela da osvaja velika takmičenja tek kada se on povukao iz tima. Tačnije, bio sklonjen...
I to je, nažalost, tačno.
Nova generacija "furije", u kojoj je Inijesta imao centralnu ulogu, uradila je nešto što nikad nikome u istoriji fudbala nije pošlo za rukom: Španija je 2008. osvojila EURO, 2010. Mundijal, pa 2012. odbranila titulu Evropskog šampiona. U svakom od tih pohoda, fantastični vezista Evrope i jedan od najboljih asistenata u svetu fudbala danas, bio je neizostavan.
Na kraju, ali ne i najmanje važno, Inijesta je dao gol u produžecima finala Svetskog prvenstva 2010. godine u Južnoj Africi, kada je Španija pobedila Holandiju i ušla u red besmrtnih timova. Raul nije bio ni blizu toga, jer je "furija" s njim stizala najdalje do četvrtfinala, a ispadala je i u grupi.
Ipak, koliko god da je Inijesta trofeja pokupio, sve individualne nagrade pripadale su njegovom saigraču Mesiju, a mnogi su smatrali do to nije trebalo da bude slučaj, pre svega te 2010. godine, kada je bio drugi iza Mesija (jednom je, 2012. bio i treći, iza Mesija i Ronalda). FIFA ga čak, te 2010, nije svrstala ni među trojicu najboljih igrača Mundijala (Dijego Forlan, Vesli Snajder, David Vilja).
Koliko Anri, kao ubojiti napadač, nije uspeo da se u svoje vreme izbori sa vanserijskim vezistima, tako ni Inijesta, vanserijski vezista, u svoje vreme nije uspeo da se izbori sa ubojitim napadačima. Zasluženo ili ne... Recite nam vi.
Evo i fotki...
