SAD, Bugarska, Turska, Belize, Portugal, Gabon, Češka, Slovačka, Australija, Letonija, Francuska, Meksiko, Argentina... Naravno i zemlje nastale raspadom SFR Jugoslavije.
Košarkaški klub Partizan dovodio je strance praktično iz svih delova Evrope, ali i sa različitih krajeva planete. Neki su u Pioniru bili samo na "probnom radu". Neki su potpisali ugovore, ali nisu dogurali do debija za prvi tim.
U konkurenciju za ovu Top listu ušlo je njih tridesetak - time što su bar nekoliko meseci nosili dres Partizana, odigrali bar jedan "večiti" derbi, evropsku utakmicu, osvojili bar jedan trofej...
Velika većina stranaca i danas ima svoje mesto u srcima Grobara, koji su ih čuvenim "časovima ljubavi" motivisali da pružaju sve od sebe, istovremeno ih darivajući osećajem emotivne ispunjenosti i uspomenama, kakve nisu mogli da ponesu sa nekih drugih stanica u svojim karijerama.
Najbolju desetoricu nije lako odrediti, još teže je rangirati ih od prvog do desetog mesta, a posle svega biti siguran da se o nekoga niste ogrešili - nemoguće. Ali, pokušali smo...
U komentarima ispod teksta možete ostaviti svojih Top 10, da vidimo koliko smo (ne)saglasni!
10. VONTIGO KAMINGS (Vonteego Cummings), 2006-2007
Prvi stranac koji je u Partizan doneo značajno NBA iskustvo. Odigrao je dve sezone za Golden Stejt i jednu za Filadelfiju, ali mu Partizan nije bio prvi klub u Srbiji, s obzirom na to da je u sezoni 2004/05 nastupao za Hemofarm.
Crno-beli su ga doveli februara 2006, nekoliko nedelja nakon rastanka sa Džeraldom Braunom, koji se na početku te sezone vratio u Partizan iz Albe, ali se pokazalo da više ne može da odgovori zahtevima trenera Duška Vujoševića.
Kamings je od samog početka ulivao poverenje - konstitucijom, lakoćom pokreta i košarkaškom elegancijom (pamti se i po uvek uglancanim belim patikama), a za sezonu i po u klubu bio je akter pet finala.
Pomogao je crno-belima da osvoje dve titule prvaka države (2006, 2007) i prvi trofej u Jadranskoj ligi (2007), ali sa ove tačke gledišta je možda najznačajniji poduhvat bio plasman u Top 16 fazu Evrolige, jer to Partizanu prethodno nije uspevalo pet sezona zaredom i svi su već bili na ivici strpljenja.
Na ukupno 20 mečeva Evrolige 2006/07 beležio je 12,9 poena i 3,4 asistencije. Dobre partije "naplatio" je prelaskom u Makabi, ispostavilo se u poslednji čas, jer je tamo, sa pune 32 godine, počeo da gubi priključak sa vrhunskom košarkom. Sa "ponosom Izraela" nastupio je i na Fajnal foru 2008.
9. FREDERIK HAUS (Frederick House), 2002-2004
Amerikanci koji su početkom veka dolazili u srpske klubove bili su u pravom smislu te reči - lutrija. I to sa malim šansama za dobitak. Međutim, Haus je bio igrač koji se Partizanu, uprkos očiglednoj tehničkoj nedorađenosti, itekako isplatio.
Doveden je iz razvojne lige (NBDL) u ranoj fazi sezone 2002/03, da zameni Bobana Savovića, koji nije ispunio očekivanja po dolasku sa univerziteta Ohajo Stejt.
Igrao je sa ogromnom energijom, gubio mnogo lopti, ali ih je još više osvajao. Selekcija šuta mu je uvek bila diskutabilna, u Evroligi je za dve sezone u Partizanu ubacio svega 20 odsto trojki.
Ipak, pokazivao je veliku želju za pobedom i posvećenost klubu i to ga je brzo učinilo ljubimcem navijača. Publika u Pioniru propisno je izvređala Duška Vujoševića, kada je Hausa jednom prilikom po kazni poslao u svlačionicu usred utakmice... scena kakva se pet ili 10 godina kasnije ne bi mogla ni zamisliti.
Dao je veliki doprinos osvajanju druge i treće uzastopne titule (2003. u finalu protiv FMP-a i 2004. protiv Hemofarma), čime su udareni temelji dugogodišnjoj dominaciji u domaćem prvenstvu.
Prešao je u Lijetuvos Ritas, sa kojim je 2005. osvojio ULEB kup, a potom igrao za Taukeramiku (sadašnju Laboral Kuću, bio učesnik Fajnal fora 2006) i Valensiju, tako da mu je Partizan - kao i mnogim strancima posle njega - poslužio kao odlična "odskočna daska".
8. DAVIS BERTANS, 2012-2014
Sjajni letonski šuter potpisao je za Partizan početkom 2012, a malo je poznato da ga je tadašnji šef stručnog štaba Vlade Jovanović tražio još leta 2010, nakon što je u meču za treće mesto na U-18 Evropskom prvenstvu ubacio srpskoj reprezentaciji 24 poena (trojke 6/9).
Crno-beli su ga dobili praktično na poklon, usled finansijske krize u Olimpiji, ali će ga leta 2014. i sami izgubiti pod sličnim okolnostima, bez naplate obeštećenja, zbog čega će Vujošević izjaviti kako su "neka deca Lovernj, a neka Bertans".
Popularni Berta je za dve i po sezone u Partizanu osvojio tri titule prvaka države, jedan Kup Koraća i jednu regionalnu titulu (2013. protiv Crvene zvezde u Laktašima).
Grobari ga najradije pamte po pobedonosnoj trojci u drugom meču finala plej-ofa 2013. godine. Nažalost, samo nekoliko dana kasnije, u četvrtoj utakmici te serije, doživeo je tešku povredu kolena, zbog koje je pauzirao devet meseci.
7. LORENS ROBERTS (Lawrence Roberts), 2009-2010
Dugo su u Partizanu vagali da li da Roberts bude zamena za Dejana Milojevića, koji je počeo pripreme za buduću "Fajnal for sezonu", ali je zbog hronične povrede kolena morao da odustane i završi karijeru.
Roberts je prethodne sezone bio u Crvenoj zvezdi, gde je i sam doživeo ozbiljnu povredu leđa prilikom pada na parket, pa su crno-beli u tom smislu imali određenih rezervi. Ipak, kada nije prošao u trening kampu Indijana Pejsersa, ponuđen mu je ugovor i Roberts je zaigrao već u drugom kolu Evrolige protiv Efesa.
Na putu do završnog turnira u Parizu i četvrtog mesta u Evropi, beležio je prosečno 9,0 poena, 7,4 skokova, 2,3 asistencije i 1,1 asistenciju.
Izgubljene lopte i slobodna bacanja ("Kecman mi je spasio dupe", izjavio je posle legendarnog finala Jadranske lige protiv Cibone) su uvek bili kritični, ali Roberts generalno nije bio igrač čiji značaj za ekipu se može sagledati pukim pogledom na statistiku.
Odličan defanzivac, dominantan skakač, bespoštedan borac, kome nikada nije bio problem da se baci na parket, ali i vrhunski profesionalac. Krasilo ga je gospodsko ophođenje prema saigračima i članovima stručnog štaba i Roberts zato spada u red onih stranaca, sa kojima u Partizanu nisu imali bukvalno nijednu kriznu situaciju.
Pre dolaska u Evropu igrao je za Memfis Grizlise, a posle Partizana ga je put vodio u Efes, Lijetuvos Ritas, Bajern...
6. STEFON LAZME (Stephane Lasme), 2008-2009
Partizan je leta 2008. ostao bez Nikole Pekovića, a kada je shvatio da za tako dominantnog centra nema ni približnu zamenu, Duško Vujošević odlučio je da napravi strateški zaokret. Centimetre i masu na niskom postu pokušaće da nadoknadi brzinom i eksplozivnošću!
Te sezone je Partizan trkački i atletski bio daleko bolje zaokružena ekipa nego ikada pre, a veliki deo zasluga za to pripada Stefonu Lazmeu, koji je doveden posle sezone provedene u NBDL i NBA (Majami Hit) i kao najbolji bloker šuteva u istoriji univerziteta Masačusets, gde je primat preuzeo od čuvenog NBA centra Markusa Kembija.
Lazme je sa Veličkovićem, Veselim, Žarkom Rakočevićem činio veoma pokretnu prednju liniju, a dopunjavao ih je svojim specifičnostima 229 cm visoki Vraneš. Iako je "po papirima" bio visok 203 cm, a u realnosti verovatno koji centimetar manje, na parketu je delovao kao da ima bar 210.
Zanimljivo je da je Lazme već na evroligaškom debiju za Partizan (poraz od Efesa 61:60 u Istanbulu) imao 14 skokova, od toga osam ofanzivnih i da su mu to do danas ostali lični rekordi u elitnom kontinentalnom takmičenju!
Sa crno-belima je osvojio "triplu krunu" (prvenstvo, Kup, Jadranska liga), dok su u Evroligi, gde je Gabonac uz 10,6 poena i 6,6 skokova imao i 1,5 blokadu po utakmici, dogurali do četvrtfinala plej-ofa. Tamo se isprečio branilac titule CSKA.
Iz Partizana je otišao u Makabi, par godina je malo "lutao", ali se od 2012. za dve sezone u Panatinaikosu ponovo nametnuo kao elitni igrač. Izabran je za najboljeg defanzivca Evrolige 2013, a onda i u drugu idealnu petorku takmičenja 2014.
5. MILTON PALASIO (Milton Sigmund Palacio), 2007-08
Partizan je prvim plasmanom u Top 16 fazu Evrolige dobio na težini kao klub i tog leta je na poziciji plejmejkera mogao da izabere solidnog NBA igrača - Milta Palasija.
Poreklom iz Belizea, male zemlje u Centralnoj Americi, rodom iz Los Anđelesa, Palasio je došao u Beograd sa sedam godina staža u najjačoj ligi sveta (Vankuver, Boston, Finiks, Klivlend, Toronto, Juta). Poslednje sezone u Juti imao je 6,2 poena i 2,7 asistencija po utakmici.
Iako Amerikanac, imao je evropsko shvatanje košarke i lako se uklopio u ekipu koja se "vrtela" oko dominantnog Nikole Pekovića. Za razliku od svog prethodnika, Kamingsa, Palasio je bio dosta korpulentnije građe, ali mu to nije smetalo da bude veoma agilan i brz sa loptom. Što je najvažnije, čovek je ZNAO da igra.
Prvi je stranac koji je sa Partizanom prošao Top 16 fazu Evrolige i plasirao se u četvrtfinale plej-ofa (1:2 protiv Taukeramike).
Impresivnim učinkom u vezanim pobedama nad Montepaskijem, Efesom i Panatinaikosom (tadašnji šampion Evrope eliminisan je u direktnom obračunu u Pioniru) postao je MVP Evrolige za mesec mart.
Nakon osvojene "triple krune" prešao je u Himki, da bi leta 2009. ponovo potpisao za Partizan, ali je ugovor sa njim raskinut pošto se nije priključio timu na američkoj turneji pred početak sezone.
4. BO MEKEJLEB (Lester Bo McCalebb), 2009-10
Ako se povreda Milojevića pokazala "srećom u nesreći", jer je rezultirala dovođenjem Robertsa, problem sa Palasiom bio je dar sa neba, jer je crno-bele vratio na tržište i odveo ih do vižljastog i vihornog Mekejleba.
Potpisan je za "smešan" novac posle dobre sezone u turskom Mersinu i već na prvoj utakmici, protiv Unikahe u Pioniru, nagovestio da će biti igrač koji pravi razliku.
Bio je atipično rešenje, u odnosu na sve prethodne Partizanove plejmejkere iz inostranstva, ali i enigma u svlačionici, sa dosta čudnih životnih navika. U prvo vreme je čak i Roberts, kao Amerikanac, teško pronalazio zajednički jezik sa momkom iz Nju Orleansa, a kamoli treneri.
Međutim, zajedničkim naporom je Mekejleb prilično brzo i efikasno uveden u Partizanov sistem, gde je brzinom i prodornošću donosio hrpu lakih poena, što svojom realizacijom, što asistencijama.
U prvoj fazi Evrolige je imao dvocifren učinak na svakoj utakmici, dok je u Top 16 fazi i plej-ofu imao i ne tako dobrih partija, ali je protiv Makabija u Areni "overio" odlazak na Fajnal for sa 18, odnosno 19 poena.
Munjevitom kontrom u završnici polufinala protiv Olimpijakosa doveo je Partizan na prag istorijskog trijumfa (67:65), ali crno-beli nisu sačuvali tu prednost u poslednjih desetak sekundi...
Izabran je tada u drugu idealnu petorku Evrolige. Osvojio je Jadransku ligu, Kup i prvenstvo Srbije (MVP finala protiv Hemofarma) i onda - logično - prešao u jedan od platežno najmoćnijih klubova tog vremena, Montepaski iz Sijene.
Igrao je posle u Fenerbahčeu i Bajernu, a poslednju zapaženu košarkašku aktivnost imao je jesenas u trening kampu Nju Orleans Pelikansa.
3. ALEKSANDAR ALEKS MARIĆ, 2009-10
Posle dužeg razmišljanja odlučili smo da se na ovom spisku nađe i Marić, iako je po krvi čist Srbin, koji se sticajem okolnosti rodio u Australiji i njen je državljanin.
Osim po genetskim predispozicijama, Marić je u svakom pogledu produkt drugog sportskog sistema i drugačije škole košarke, pa u tom smislu ne možemo da ga smatramo domaćim igračem.
Prve korake načinio je u Sidneju, bio je štićenik nacionalnog Instituta sporta u Kanberi, a potom su ga "oblikovali" Amerikanci - u srednjoj školi, pa na univerzitetu Nebraska.
Prvu profesionalnu sezonu odigrao je u Granadi, gde je slučaj hteo da mu saigrač bude Vlado Šćepanović. On je skrenuo pažnju crno-belima na snažnog i pametnog centra, skauting sektor dao je saglasnost i Marić je bez pompe postao član Partizana. Proseci od 4,6 poena i 3,5 skokova u dresu Granade, nisu mogli ni da nagoveste kakvu će "eksploziju" doživeti u Partizanu, praktično od prve utakmice u Evroligi.
Ubacivao je 19 i 34 poena Efesu, 23 Olimpijakosu, 18 i 20 Orleanu, 16 Lijetuvos Ritasu, tri puta bio MVP kola, jednom MVP meseca... U prvoj fazi Evrolige imao je prosek od 16,8 poena uz 72 odsto realizacije za dva poena, gde je profitirao na odličnoj timskoj igri, a pre svega na Mekejlebovom probijanju prve linije odbrane.
Usred sezone je imao pauzu zbog povrede ligamenta kolena, propustio je prvu polovinu Top 16 faze, ali je u četvrtfinalu protiv Makabija (12,8 poena) i pogotovo na Fajnal foru (17 protiv Olimpijakosa, 15 protiv CSKA) opet igrao na vrhunskom nivou.
Otišao je iz Partizana sa tri trofeja i MVP priznanjem iz finala Kupa Koraća protiv FMP-a. Sledeći klub bio mu je Panatinaikos, kod Željka Obradovića je postao šampion Evrope, ali sa 3,5 poena po utakmici u obe sezone sa "zelenima" nije bio ni blizu dominacije u crno-belom.
Igrao je nakon toga za Lokomotivu Kubanj, Makabi, Galatasaraj... Sada je u Budućnosti, sa kojom se bori za titulu prvaka ABA lige.
2. ŽOFRI LOVERNJ (Joffrey Lauvergne), 2012-2014
Kao i mnogi aktuelni reprezentativci Francuske, Lovernj je produkt nacionalnog Instituta sporta i fizičke kulture (INSEP). Profesionalnu karijeru počeo je u Elan Šalonu, dao određeni doprinos osvajanju dva Kupa i jedne titule prvaka, ali se krajem 2012. našao na "ulici", nakon tuče sa jednim saigračem.
Potpisao je za Valensiju na mesec dana, a onda ga je agent kao potpunog anonimusa na ovim prostorima dao u ruke Dušku Vujoševiću.
Iskusni stručnjak bio je svestan Lovernjovog potencijala, brzo mu je pronašao minute u dupke punoj unutrašnjoj liniji, ali je Francuz kao peti stranac bio prekobrojan na završnom turniru Kupa Koraća, a ne bi bio licenciran ni za Superligu Srbije, da Dru Gordon iznenada nije "digao sidro" zbog neisplaćenih zarada.
Lovernj je spremno uskočio na njegovo mesto i iskoristio šansu. Već u finalu ABA lige protiv Crvene zvezde u Laktašima igrao je 37 minuta, a na putu do trijumfa u domaćem prvenstvu (3:1 protiv "večitog" rivala) potpuno se oslobodio i na emotivnom planu, uspostavio vezu sa navijačima i počeo da se nameće kao jedan od najupečatljivijih igrača u novijoj istoriji Partizana.
U sezoni 2013/14 beležio je 10,8 poena i 7,3 skokova u ABA ligi, odnosno 11,4 poena i 8,1 skokova u Evroligi, gde je uprkos seriji povreda nosilaca igre ostvaren plasman u Top 16 fazu.
Partizan je šokantno izgubio polufinale ABA Fajnal fora od Cedevite, međutim, uspešna odbrana titule u negativnostima nabijenoj Superligi (opet je bilo 3:1 protiv Zvezde) iznedrila je Bogdanovića i Lovernja kao najnovije idole Grobara.
Bez plasmana u Evroligu nije bilo načina da Francuz ostane u klubu, ali se za pruženu šansu i ostvarenu afirmaciju odužio "jakim" obeštećenjem i oproštajem dugova.
Potpisao je dvogodišnji ugovor sa Himkijem, da bi posle samo osam meseci postao član Denver Nagitsa, gde trenutno igra rame uz rame sa Nikolom Jokićem. U svakoj prilici pominje Partizan kao klub koji mu je promenio karijeru.
1. JAN VESELI (Jan Vesely), 2008-2011
"Leteći Čeh" kao 18-godišnjak je došao iz Geoplin Slovana, koji je tih godina lansirao veliki broj aktuelnih evroligaških i NBA igrača, poput braće Dragić, Preldžića i Vidmara.
Tamo je odigrao svoju prvu sezonu u Jadranskoj ligi i aprila 2008. potpisao za crno-bele.
Doveden je kao krilni centar bez šuta, ali vanserijskih atletskih karakteristika, kojima se idealno uklapao u Vujoševićevu modifikovanu filozofiju košarke (vidi pod "Stefon Lazme").
Sezonu 2008/09 počeo je skromno, igrajući na "četvorci" između dva i 10 minuta, a onda mu se sticajem okolnosti (povreda Čedomira Vitkovca) otvorila šansa na poziciji niskog krila.
Počev od pobede u gostima nad Olimpijom i "tesno" izgubljene utakmice protiv CSKA u Pioniru, nekoliko dana kasnije - kada je odigrao maestralnu odbranu na Šiškauskasu - "trojka" je postala njegova osnovna pozicija, a samo problemi sa ličnim greškama mogli su da ga spreče da igra 20-30 minuta.
Tri sezone bio je jedan od ključnih igrača za odbranu, skok i igru u tranziciji, a zakucavanja i blokade postali su mu zaštitni znak.
Njegov boravak u Partizanu poklapa se sa periodom dominacije kluba iz Humske ulice Srbijom i regionom. Osvojio je svih devet raspoloživih "domaćih" trofeja (po tri prvenstva, Kupa i Jadranske lige), a u Evroligi igrao jedno četvrtfinale plej-ofa, jedan Fajnal for i jednu Top 16 fazu.
Leta 2011. postao je šesti pik na draftu i potpisao za Vašington Vizardse, a crno-belima je doneo jedno od najvećih - ako ne i najveće - obeštećenje u istoriji kluba.
Poslednje dve sezone je član Fenerbahčea, gde ga je Željko Obradović ponovo "izmislio" kao igrača, prebacivši ga na poziciju centra...
U KONKURENCIJI SU BILI I: Tarens Kinzi, Kurtis Džerels, Džejms Gist, Ejsi Lo, Nejtan Džavai, Leo Vesterman, Blejk Step, Džerald Braun...
