Dok čekamo (gledamo) četvrtfinalne mečeve Lige šampiona i pitamo se da li će Barselona, Bajern, Real... opravdati ulogu favorita, prisećamo se timova koji su u prethodnih petnaestak godina značajno prevazišli očekivanja i, u jednom slučaju, stigli čak i do titule prvaka Evrope.
Vežite se, polećemo...
5. BORUSIJA DORTMUND 2012/13, finale
Borusija se uspesima tokom 90-ih, prvenstveno osvajanjem evropske titule 1997, svrstala u red velikih klubova, ali tokom prve decenije 21. veka nije uspela da istraje na tom kursu.
Nakon 2003. su "milioneri" osam godina odsustvovali iz Lige šampiona, a kada su se 2011. konačno vratili, završili su na poslednjem mestu grupe sa Arsenalom, Olimpikom iz Marseja i Olimpijakosom.
Međutim, Jirgen Klop je strpljivo sprovodio u delo svoje zamisli i sa mnogo manje novca nego Otmar Hicfeld petnaestak godina ranije, uspeo da u sezoni 2012/13 ponovo učini Vestfalen neosvojivom evropskom tvrđavom.
Borusija je u taj ciklus ušla sa velikim samopouzdanjem, kao dvostruki uzastopni prvak Nemačke. To je došlo do izražaja već u grupnoj fazi, kada je sa četiri pobede i dva remija trijumfovala u konkurenciji Reala, Mančester sitija i Ajaksa. Da Baloteli u 90, a Ozil u 89. minutu nisu izjednačili na 1:1, odnosno 2:2, Borusija bi i sa Etihada i sa Santjago Bernabeua odnela po tri boda, umesto po jedan.
U osmini finala savladan je Šahtjor (2:2, 3:0), a u četvrtfinalu na neverovatan način Malaga, koja je posle 0:0 kod kuće, vodila u Dortmundu 2:1 posle 90 minuta igre. Rojs je u 91. minutu izjednačio - što nije bilo dovoljno za prolaz - ali je Santana u 93. "nokautirao" Manuela Pelegrinija i njegove izabranike.
U polufinalu je čekao moćni Real, međutim, Klop je već znao recept za "kraljeviće". Četiri gola Levandovskog u prvom meču donela su Borusiji senzacionalnu prednost (4:1), da bi u revanšu neiskustvo umalo došlo glave nemačkom timu, koji je posle nekoliko propuštenih šansi dozvolio Realu da u poslednjih 10 minuta povede sa 2:0 i dođe na korak od trijumfa.
Kada je došao red na finale protiv Bajerna na Vembliju, od početka je provejavao utisak da će Bavarci iskoristiti svoju veličinu u domaćim okvirima da se nametnu kao superiorna strana, što se na kraju i ostvarilo.
Ako se uoči utakmice zna da će jedan od najboljih igrača jednog tima (Gece) preći u redove protivnika, a o transferu drugog (Levandovski) se piše svaki dan, onda nema dileme ko će biti psihološki spremniji i stabilniji kada dođe vreme za okršaj.
Gece zbog povrede nije ni nastupio u tom finalu, Poljak jeste, ali njegova partija nije bila na očekivanom nivou.
"Milioneri" su svoju šansu propustili u prvih pola sata, kada je među stativama briljirao Nojer. Nakon vodećeg pogotka Mandžukića i izjednačenja sa "bele tačke" (Gundogan), Bajern je drugi put stigao do prednosti u 89. minutu, tako da za novi povratak ostane suviše malo vremena. Roben je matirao istrčalog Vajdenfelera za konačnih 2:1.
SASTAV: Vajdenfeler, Pišček, Subotić, Humels, Šmelcer, Bender (Šahin), Gundogan, Blaščikovski (Šiber), Groskrojc, Rojs, Levandovski.
4. ATLETIKO MADRID 2013/14, finale
Atletiko nije bio klasičan autsajder, ali teško da je na početku te sezone neko mogao da ga zamisli kao učesnika finalne utakmice (prethodno finale Kupa šampiona igrali su 40 godina ranije, što je najveći razmak u istoriji), pa još sa vođstvom od 1:0 po isteku 90. minuta.
Dijego Simeone preuzeo je "jorgandžije" na katolički Božić 2011, a šest meseci kasnije osvojio Ligu Evrope, potom i evropski Superkup. Manje-više sa istom grupom fudbalera (od nosilaca igre prodat je samo Falkao) vratio je Atletiko u Ligu šampiona posle tri godine i napravio "bum".
U grupi sa Portom, Zenitom i bečkom Austrijom ostvarili su pet pobeda i jedan remi, uz samo tri primljena gola.
Na početku "nokaut" faze očitali su lekciju Milanu (1:0 u gostima, 4:1 u revanšu), da bi u četvrtfinalu iskoristili probleme Barselone pod vođstvom Tate Martina i eliminisali najuspešniji evropski tim u poslednjih 10 godina - 1:1, 1:0.
U polufinalu je došlo do sudara sličnih fudbalskih filozofija: Atletiko - Čelsi, Simeone - Murinjo. Posle uspavanke na Visente Kalderonu (0:0), Atletiko je na Stamford Bridžu prvi primio gol, a onda preko Adrijana, Koste i Turana preokrenuo na 1:3 i srušio Murinjov san o osvajanju Lige šampiona sa "plavcima".
Finale protiv Reala na lisabonskom La Luzu spojilo je Atletiko sa gradskim rivalom, sa kojim je te sezone u Primeri imao pozitivan bilans (1:0, 2:2).
Godin je u 36. minutu glavom doveo crveno-bele u vođstvo, koje su uspešno branili sve do trećeg minuta sudijske nadoknade vremena. Ramos je iz Modrićevog kornera izjednačio i tako iz poslednje šanse odveo Real u produžetke.
Atletiko je u dodatnih 30 minuta ostao bez "goriva", dobrim delom i zbog prinudne izmene Dijega Koste na samom početku utakmice, tako da je golman Kurtoa ostavljen na milost i nemilost "predatorima" Ronaldu, Bejlu i Di Mariji. Real je od 110. do 120. minuta čak tri puta zatresao mrežu Belgijanca i slavio rezultatom 4:1.
Ništa manji uspeh od plasmana u ovo finale je to što se Atletiko sa Simeoneom stabilizovao među najboljim timovima Evrope. To potvrđuju njegovi ulasci u četvrtfinale Lige šampiona 2015. i ove godine.
SASTAV: Kurtoa, Huanfran, Miranda, Godin, Filipe Luis (Alderveireld), Tijago, Gabi, Raul Garsija (Sosa), Koke, Vilja, Dijego Kosta (Adrijan).
3. VILJAREAL 2005/06, polufinale
Retko se događa da grad sa manje od 100.000 stanovnika da polufinalistu Lige šampiona, ali to je 2006. godine uspelo Viljarealu.
Biznismen i milijarder Fernando Roig u susedstvu Valensije je preuzeo klub koji je debitovao u Primeri 1998. godine, a već 2003. se preko Intertoto kupa plasirao u Kup UEFA i odmah dogurao do polufinala.
Leta 2004. na klupu je doveden Čileanac Manuel Pelegrini i time je Roigov projekat prešao na viši nivo.
Pelegrini je u roku od godinu dana angažovao nekoliko odličnih južnoameričkih igrača (Rikelme, Forlan, Sorin, Penja), kao i Takinardija iz Juventusa. Oni su uz starosedeoce Senu i Aruabarenu činili bazu čvrste i beskompromisne ekipe, koja je na skučenom El Madrigalu mogla svakome da napravi "pakao".
Viljareal je za mesto u grupnoj fazi Ligi šampiona morao da eliminiše Everton u kvalifikacijama (2:1, 2:1), a onda je nadmašio Mančester junajted, Benfiku i Lil, u grupi u kojoj niko nije imao više od dve pobede.
"Žuta podmornica" napravila je razliku tako što nije doživela nijedan poraz!
Pobede od po 1:0 nad Benfikom u gostima i Lilom kod kuće, uz tri remija od po 0:0 i samo protiv Benfike 1:1, u zbiru su doneli 10 bodova i prvo mesto, samim tim povlašćeni statusna žrebu osmine finala.
Viljareal je izvukao Glazgov Rendžers i prošao zahvaljujući pravilu gola u gostima - 2:2, 1:1.
Manćinijev Inter bio je protivnik po meri u četvrtfinalu. Gol Forlana u prvom minutu meča na "Meaci" neutralisao je Adrijano u sedmom minutu, a na 2:1 preokrenuo je Martins. U revanšu je Viljarealu bila dovoljna minimalna pobeda i nju su i ostvarili. Kao protiv Rendžersa, strelac odlučujućeg pogotka bio je levi bek Aruabarena.
U konkurenciji za "ušati" trofej ostali su tada veoma jaki Milan (Ševčenko, Kaka, Nesta), Barselona sa Ronaldinjom i Etom, Arsenal sa jednom od najkvalitetnijih ekipa u Vengerovoj eri i - Viljareal.
U oba dvomeča viđen je samo po jedan pogodak i to u prvim susretima.
Arsenal je na evropskom oproštaju od stadiona Hajberi pobedio Viljareal golom Kolo Turea u 41. minutu, da bi u revanšu zahvaljujući sjajnom golmanu Lemanu sačuvao svoju mrežu - deseti put zaredom u tom ciklusu Lige šampiona.
"Tobdžije" prethodno nisu primile gol u 180 minuta nadmetanja sa Juventusom i Realom, a na El Madrigalu ih je Leman spasio produžetaka, kada je u 90. minutu odbranio Rikelmeov penal.
Viljareal je dominirao tokom cele utakmice, dok se Arsenal branio i zabeležio samo jedan šut ka golu. Ipak, problem neefikasnosti konačno se osvetio Pelegrinijevom timu kada se suočio sa podjednako dobro organizovanim rivalom. Arsenal se kroz "iglene uši" provukao do finala protiv Barse na stadionu Francuska...
SASTAV: Vijera (Marijano), Havi Venta, Penja, Alvarez, Aruabarena, Sena, Hosiko, Takinardi (Sorin), Rikelme, Forlan, Franko (Hoze Mari).
2. APOEL, četvrtfinale 2011/12
APOEL nije prvi kiparski klub koji se plasirao u grupnu fazu Lige šampiona - učinio je to Anortozis 2008. godine - ali je vrlo brzo uspeo da ode dva koraka dalje od Anortozisa i plasmanom u četvrtfinale ostvari blago je reći fascinantan rezultat za prvaka zemlje od svega 1,1 miliona stanovnika.
Srpskoj fudbalskoj javnosti je pažnja na APOEL skrenuta verovatno pre svih ostalih u Evropi, pošto je taj tim u kvalifikacijama za Kup UEFA 2008. na penale eliminisao Crvenu zvezdu. Tada smo mislili da je to Zvezdina blamaža, a ustvari nismo bili svesni da se ljudi "tamo negde" ozbiljno bave fudbalom, pametno ulažu i studiozno rade.
APOEL je pod vođstvom našeg trenera Ivana Jovanovića ušao u Ligu šampiona 2009, između ostalih preko Partizana (2:0, 0:1) - što je u Srbiji opet komentarisano kao nedopustiv kiks - a isti uspeh ostvaren je 2011, kada su u kvalifikacijama pali Skenderbeg, Slovan iz Bratislave i Visla (Platini, hvala na reformama!).
Žreb je smestio Kiprane (glavne poluge tima bili su Brazilci i Portugalci) u ne toliko atraktivnu, ali svakako jaku grupu, sa Portom, Šahtjorom i Zenitom.
Utakmice su uglavnom bile "tvrde", kako Apoelu i odgovara. Dve pobede, uz tri remija i samo jedan poraz (od Šahtjora u Nikoziji, u poslednjem kolu), bile su dovoljne za osvajanje prvog mesta, na osnovu boljeg međusobnog bilansa u susretima sa drugoplasiranim Zenitom (2:1, 0:0).
Gol-razlika 6:6 ukazuje da je APOEL prošao u osminu finala na "mala vrata", međutim i Arsenal je te jeseni trijumfovao u svojoj grupi uz gotovo identičnu gol-razliku 7:6...
Jovanović je za svakako vanserijski domet proglašen trenerom godine u izboru Fudbalskog saveza Srbije, ali nije stao na tome.
Rival u osmini finala bio je Lion. Oba tima slavila su kod kuće rezultatom 1:0, a Kipar je 7. marta 2012. kasno uveče slavio plasman u četvrtfinale svog tima, boljim izvođenjem jedanaesteraca. U četvrtoj seriji pogodio je nekadašnji napadač Zvezde Ivan Tričkovski, dok je golman Kiotis odbranio poslednja dva šuta igrača Liona, Lakazeta i Bastosa.
APOEL u četvrtfinalu protiv Reala objektivno nije imao šta da traži, ali Ronaldu i drugovima nije bilo toliko lako, kao što sugeriše ukupan rezultat 8:2.
U Nikoziji je do 74. minuta bilo 0:0 (kraj 0:3), dok je revanš doneo rasterećenu igru i počasne pogotke Apoela (Manduka 2:1, Solari 4:2) na jednom od najznačajnijih stadiona svetskog fudbala.
Tim Ivana Jovanovića bio je sastavljen uglavnom od vrlo iskusnih fudbalera, pa zato posle ove sezone za istoriju, nije bilo zvučnih transfera u bogate evropske klubove. Štaviše, neki su se u Apoelu zadržali do kraja karijere, a neki se preselili u manje klubove Kipra, Grčke, Portugala...
Jovanović je leta 2013, posle neulaska u grupnu fazu Lige Evrope i četvrte titule prvaka države sa Apoelom, preuzeo Al Nasr iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
SASTAV: Kiotis, Pursaitidis, Žorž, Marselo, Boaventura, Haralambides (Marsinjo), Moraiš, Elder (Aleksandru), Manduka, Solari (Tričkovski), Ailton.
1. PORTO, MONAKO, DEPORTIVO 2003/04
Finale Porto - Monako, nakon eliminacije Deportiva iz La Korunje i Čelsija u polufinalu. Sezona Lige šampiona 2003/04 iz ove perspektive deluje gotovo nestvarno, mada se mora priznati da su svi učesnici završnih borbi pre toga imali određene uspehe.
Porto je sezonu ranije osvojio Kup UEFA, Deportivo je 2001. i 2002. bio četvrtfinalista Lige šampiona, a Monako polufinalista 1994. i 1998.
Međutim, svako od njih je 2003/04 eliminisao nekog sa zvučnijim imenom, a tri pojedinačno "umerena" iznenađenja zajedno su dala jedno veliko i sezonu koja će se dugo pamtiti kao najčudnija u 21. veku, što se tiče elitnog takmičenja.
Zanimljivo je da su se Monako i Deportivo u sveže uvedenu "nokaut" fazu od 16 timova - pre toga su se igrale dve grupne faze, pa četvrtfinale - plasirali iz iste grupe, u kojoj su se takmičili još PSV Ajndhoven i AEK.
Na stadionu Luj Drugi u Monaku odigrali su spektakularan meč, u kome je Monako pobedio rezultatom 8:3 (5:2), pri čemu je konačan rezultat postavljen 25 minuta pre kraja, a Dado Pršo bio četvorostruki strelac.
Deportivo se potom provukao u osminu finala zahvaljujući boljem međusobnom skoru od PSV-a (2:0, 2:3).
Sezona 2003/04 ostaće u sećanju i po definitivnoj afirmaciji Žozea Murinja.
"Specijalni" je sa Portom izvukao Real Madrid, Olimpik Marsej i Partizan, kao prvi srpski klub u grupnoj fazi Lige šampiona. "Zmajevi" su izgubili samo jedan meč (od Reala kao domaćini, 1:3) i komotno zauzeli drugo mesto iza Zidana, Ronalda, Figa, Raula, Bekama i ostalih "galaktikosa".
Situacija se potom razvijala tako da je Porto na putu do titule morao da napravi samo jedno iznenađenje - u osmini finala protiv Mančester junajteda.
Na Dragau je posle preokreta bilo 2:1, a Junajted je u revanšu na Old Trafordu bio na putu ka četvrtfinalu, pošto je golom Skolsa od 32. minuta vodio 1:0. Igrao se poslednji minut, kada je Koštinja prihvatio odbitak i smestio loptu u mrežu. Muk na "Teatru snova" i prvo čuveno Murinjovo slavlje kraj aut-linije, 1:1.
Monako je uz dosta muke nadmašio moskovsku Lokomotivu (1:2, 1:0), a Deportivo sa dva puta po 1:0 "izbacio" Lipijev Juventus, za koji su igrali Del Pjero, Nedved, Bufon...
U četvrtfinalu je Porto takoreći rutinski otpisao odlični Lion (2:0, 2:2), ali su zato Monako i Deportivo napravili istinske podvige.
"Kneževi" su se sastali sa Realom, "na papiru" glavnim favoritom Lige šampiona, kome je posle titula 1998, 2000. i 2002. bio "red" da se opet popne na krov Evrope. Međutim, jubilarni, deseti naslov, nije stigao te 2004, nego tek 10 godina kasnije, u opisanom finalu protiv Atletika.
U prvom meču protiv Monaka rezultat se kretao ovako - 0:1, 4:1, 4:2. Real je preko Raula poveo u revanšu i stekao ukupno tri gola prednosti, ali mu to nije bilo dovoljno. Dvostruki strelac Žili i nekadašnji Realov centarfor Morijentes postarali su se da portugalski trener Karlos Keiroš napravi krupan korak ka otkazu, koji će mu biti uručen mesec i po dana kasnije.
Šta je tek uradio Deportivo... Uprkos vođstvu, izgubio je od Milana na San Siru 4:1, ali je dve nedelje kasnije na Rijazoru slavio još ubedljiviju pobedu i plasman u polufinale - 4:0.
Pandijani, Valeron i Luke do poluvremena su smestili tri lopte iza leđa Dide, a odlučio je tada 35-godišnji Fran Gonzales u 76. minutu.
Da je Murinjo u to vreme bio na klupi Čelsija, a ne Klaudio Ranijeri, Čelsi bi možda već 2004. ispisao istoriju. Ovako, Monako je u finišu prvog susreta od 1:1 stigao do obećavajućih 3:1, a na Stamford Bridžu Čelsi nije uspeo da sačuva željenih 2:0. Opet je sudbinu favorita zapečatio Morijentes - 2:2.
Dvomeč Porta i Deportiva odlučen je "murinjovski", jednim golom i to iz penala. Derlei je posle 0:0 na Dragau utišao Rijazor preciznim šutom sa 11 metara u 60. minutu druge utakmice. Deportivo je za finale morao da savlada Baiju dva puta, ali čudo poput onog protiv Milana se nije dogodilo.
Finale na stadionu Šalkea nije bilo na nivou pređašnjih uzbuđenja u toj sezoni, pošto je Porto nadigrao i ubedljivo pobedio Monako - 3:0, golovima Karlosa Alberta u 39, Deka u 71. i Aleničeva u 75. minutu.
Povreda Žilija sredinom prvog poluvremena bila je nenadoknadiv gubitak za četu Didijea Dešana, samim tim je i publika ostala uskraćena za vrhunski ugođaj.
Murinjo je posle toga preuzeo Čelsi i poveo sa sobom Karvalja i Fereiru, a prva zvezda ekipe Deko prešao je u Barselonu, sa kojom je osvojio još jednu Ligu šampiona (2006). Kasnije se i on obreo u Čelsiju, ali tada već na Bridžu nije bilo Murinja, već ga je dočekao zemljak Luis Felipe Skolari...
SASTAVI
PORTO: Baija, Fereira, Košta, Karvaljo, Valente, Koštinja, Maniš, Mendeš, Deko (Pedro Emanuel), Karlos Alberto (Aleničev), Derlei (Mekarti).
MONAKO: Roma, Ibara, Rodrigez, Žive (Skilaći), Evra, Zikos, Bernardi, Eduard Sise (Nonda), Roten, Žili (Pršo), Morijentes.
DEPORTIVO: Molina, Pablo, Najbet, Sezar, Romero, Serhio (Dijego Tristan), Dušer, Valeron, Viktor (Skaloni), Luke (Fran), Pandijani.
