Bio je to peti april 2014. godine kada sam sa drugaricama, iz Beograda krenula na svadbu tadašnje koleginice iz jednog vojvođanskog gradića. Nisam imala nikakva očekivanja od tog puta i svadbe, bila sam apsolvent, dugo bez dečka, a rešena da me ništa ne dekoncentriše kako bih sredila svoj život i završila faks. Cilj je bio da ispratimo drugaricu u neko novo poglavlje života, da se dobro zabavimo i da to sve zalijemo nekim dobrim banatskim vinom. Nisam imala pojma da će mi odlazak u taj mali grad promeniti život.

Svadba se održavala u lokalnom hotelu, prijatnog ambijenta. Veselje je bilo ko i obično, pljuštali su aplauzi, čestitanja i naravno učestalo nazdravljanje sa kolegama sa faksa. Drugarica se možda i rano upustila u brak ali videvši je u venčanici tako lepu prosto je sijala i svaka od nas je to veče poželela da i ona što pre ponese belu haljinu. To mi je raznežilo i navelo da maštam o svom venčanju. U svom tom sanjanju prišao mi je visok crni momak sa željom da se upozna sa mnom. Nosio je tirkiznu košulju i imao je prugastu kravatu. Pogled mu je odražavao samopouzdanje i bio je veoma razborit... Kada sam poželela da ga upoznam sa drugaricama on mi je samouvereno rekao da je ovde došao samo zbog mene i da ne želi nikakva upoznavanja i da gubi vreme na druge devojke. Svidela mi se ta njegova želja i upornost. U njegovim težnjama osetila sam se vrednom i poštovanom. Rekao mi je da je rođeni meštanin ali da već od srednje škole živi u Zemunu, a da sada radi i živi u Beogradu. Momak je bio izuzetno šarmantan i prijala mi je sva ta njegova pažnja i laskanje.

U tom trenutku u pozadini SARS, i pesma "Lutka", specijalno naručena za mladoženju ali pravi trenutak za naš stiskavac. Naravno, on me poziva na ples, a ja koristim taj trenutak da ispipam mog "rešenog" mladića. Tada bivam prijatno iznenađena i sve više uzbuđena... ali primetila sam da ni on nije ostao imun na moje dodire, kao i da je i on imao u vidu te male "zle" namere. Košulja je skrivala mišićeva ramena, dok su njegove čvrste grudi polako priljubljivale moje, a njegove ruke nežno kretale po mom struku.

Našla sam se u prijatnom zagrljaju dok mi je on prošaputao da se savršeno uklapam u taj zagrljaj i da je on pravi kalup za moje divno telo. Tada me je pomilovao po kosi, požudno pogledao i nežno poljubio.

Više nisam primećivala koja je pesma u pozadini bila sam totalno osvojena i skoncentrisana samo na poljupce. U tom istom ritmu smo nastavili ne obraćajući pažnju na okolinu. Vreme u njegovom zagrljaju brzo je prošlo i ljudi su polako odlazili sa svadbe.

Tada se on obratio mojim drugaricama i pitao nas da produžimo slavlje u lokalnom kafiću. Drugarice nisu mogle da ne pristanu i da kvare moje zadovoljstvo, i tada smo se uputili ka lokalnom pozorištu u kome se kafić nalazio. Posle popijenih par pića, on me je uhvatio za ruku i poveo sa sobom. Krenuli smo hodnikom koji je vodio do toaleta, međutim on se uhvatio za tapacirana vrata u hodniku i otvorio ih. To je bila sala pozorišta, koja su nekim čudom bila otvorena. U prostoriji je bio mrkli mrak, ali svetla mobilnih osvetljavala su nam put do glavne scene do "dasaka koje život znače". Osećaj na bini neverovatan, moj rešeni mladić i ja na glavnoj sceni. I simbolično svi pogledi upreti ka nama... to je izazivalo dodatno uzbuđenje. Mogućnost da budemo provaljeni od strane trećeg lica, u našem nezakonitom ulasku u pozorište izazivao je pomalo strah i jezu. Ali on se nije odvajao od mene, držao me za ruku i tako mi ulivao sigurnost... ali me poveo da mi pokaže i ostatak prostorije.

Ušli smo u garderobu, bili su tu razni kostimi, perike, maske... koje smo probali u svom tom mraku. Tada je on uključio lampu za čitanje koju je našao na stolu, a ta svetlost osvetlila divan klavir koji je stajao preko puta stola. Pošto sam kao mala išla u muzičku školu i svirala klavir poželela sam da probam... i počela da sviram. Prigušeno svetlo u totalno nepoznatoj prostoriji, moja muzika i njegovo prisustvo učinili su da atmosfera bude veoma romantična. Bilo je sve to kao iz neke priče o kojoj sam oduvek maštala i razmišljala. Nedugo zatim on mi se približio, prišao iza leđa, a ja nisam imala kud. Zažmurila sam, a u glavi je i dalje igralo i plesalo, alkohol je prenaglašavao svaki osećaj… on je nastavio da šapuće, a u meni "KLIK" i osmeh u stranu… Nastavio je da šapuće strastvene stvari, tada me je obuzela jeza, kretala se kičmenim stubom jednako sa njegovim milovanjem... prijalo mi je sve to i nisam mogla razumno da razmišljam. Dodirivao me je i ljubio po vratu... i sve više podizao moj minić. Njegove ruke našle su se u mom međunožju, u mom grudnjaku bile su svuda... Nisam mogla ništa da mu branim, bila sam osvojena i veoma uzubđena.

U svoj toj tami i tišini pozorišta mogli su se čuti samo naši uzdisaji koji su oživeli pozorište. Tada mi je skinuo gaćice i vodili smo ljubav... Posle početnog uzbuđenja preovladao je strah. Pomislila sam: "O, Bože, šta ja to radim, zašto srljam", i zamolila ga da prestane... Osetila sam se uplašeno, ali onaj njegov zagrljaj ulivao mi je nadu da nisam pogrešila. Njegov smiren govor uspeo je da iskontroliše moj strah. Rekao mi je da sam hrabra i da će me od sad zvati "Sila", kako bi me uvek dodatno ohrabrio i dao sigurnost. Kada me je umirio rešili smo da se vratimo u kafić.

Drugarice su me gledale zabrinuto i pitale gde sam do sada ali ja sam se samo nasmejala i rekla da sam uživala sa mojim rešenim mladićem. A on i ja smo se pogledali i nasmejali jedan drugome, a taj osmeh bio je dovoljan da se razumemo, da će sve ovo ostati naša mala tajna. I dan danas, posle deset meseci, mi se i dalje gledamo i razumemo, trudimo se da budemo maštoviti, kreativni i hrabri kao prvog dana. Želimo da ostanemo anonimni ali ne možemo da dozvolimo da ova priča ne živi, da posluži nekim drugim parovima. A dok se to ne desi mi bismo da se okušamo u ulogama Ane i Kristijana, jer nam sva ova gluma stvarno odlično ide.

(Autor: Sila)