Moja generacija jedna je od poslednjih "pionirskih". Rođena sam (daleke) '78. godine i u vreme kad sam išla u školu važila su pravila drugačija od današnjih. Ne čak ni pravila… pogled na svet bio je drugačiji. I ne bih sad ulazila u to da li je bio potpuno pogrešan ili najbolji mogući, jer i jedno i drugo je sasvim tačno. To je bio najbolji mogući od svih svetova. I najgori mogući, pretpostavljam, u zavisnosti od perspektive.

Ali moja generacija rasla je lepo i mirno. Bar u tim ranim godinama. Polazak u prvi razred bio je veliki događaj. Polaganje pionirske zakletve 29. novembra te iste godine možda i veći, u malim glavama đaka prvaka. I mislim da skoro svako ko je tih godina ili koju godinu pre bio prvak, a danas kaže da mu pionirska marama nije značila ništa - ne govori baš samu istinu. Iz ovih ili onih razloga.

Učiteljici koja nas je vodila bili smo poslednja generacija. Što znači da je već tada bila u ozbiljnim godinama… što znači da je posle rata bila dovoljno mlada da iskreno veruje u ideale. Narodnooslobodilačke borbe, bratstva i jedinstva i svega što uz to ide. I što (naravno) znači da je bila dovoljno stara da u vreme kad je primila svoju poslednju generaciju prvaka nastavi da idealizuje jedno vreme i jednu ideju, iako je tada već možda i moglo da se nasluti šta će se posle iz toga izroditi.

Jedna od važnih tekovina tog doba bio je i Dan žena. I mi smo svake godine posvećeno spremali priredbu za majke, tetke i bake. Crtali srećne, nasmejane mame u najlepšim haljinama, koje drže za ruke istu takvu srećnu, nasmejanu decu.

Pažljivo smo danima unapred u produženom boravku (to je ono kad se časovi završe, a deca ostanu tu da rade domaći dok neko - mama, tata, baba ili deda ne dođu da ih pokupe u tri i petnaest, da ih vode kući) lepili zrna kukuruza na papir, tako da prave cvet i sunce, pa ih bojili temperama… Pravili kolaže srećnih porodica i buketa cveća… Koliko je samo cveća bilo tih dana… Ah, da… i one ogrlice od testa. Kuglice, nevešto probušene čačkalicom, ili makarone nanizane na konac, pa onda obojene vodenim bojama.

Do drugog razreda, svi već znaju da pišu, pa se onda celom tom kolažno-makaronsko-cvetnom paketu pridruži i čestitka, ispisana najlepšim slovima koja uspemo da izvedemo.

I onda dođe 8. mart, a niko od nas ne može da dočeka da mami uruči taj brižljivo spremani poklon. I da na priredbi odrecituje svoju strofu.

To je trajalo do četvrtog razreda, sigurno. Istrajavali smo u tome i mi i učiteljica Anica.

E sad… ne mogu tačno da se setim kad je to prestalo. Kao kroz maglu, čini mi se da sam sledećih godina kupovala nekakvo cveće kod Narodnog pozorišta u Beogradu i nosila ga kući, mami i babi.

A onda sam počela da odrastam. Jedna od prvih stvari koje sam "precrtala" bio je 8. mart. I priznajem, bila sam bahata i arogantna, prezrivo odmahivala rukom na pomen Dana žena i (da izvinete) baljez**** o nekakvim "pravima i poštovanju" koje treba… bla-bla… "svakog dana u godini"… Kako samo mladost ume da bude glupa, u svojoj silini.

Moja baba nastavila je da kupuje meni - jagorčevine. Kao i svake godine pre toga. Čak i kad ja više njoj nisam kupovala cveće, ona ga je kupovala meni.

Bez obzira na moje proteste, ubeđivanja, svađe čak (da, stidim se zbog toga sada, kad više nisam tako mlada i ohola), postojano je ignorisala čak i moje demonstrativno vraćanje činijice sa jagorčevinama u njenu sobu. Rekla bi samo "ti kako ti hoćeš, ja kako ja hoću". (To joj je inače bio pristup životu i svetu. Nije bila tip koji će nešto da se meša i komentariše tuđe odluke.)

I dok je bila živa držala se tog "ti kako ti hoćeš, ja kako ja hoću" principa po svim pitanjima, uključujući i Dan žena.

Kad je umrla, svi u kući nastavili smo da ignorišemo 8. mart. I moram priznati, godinama nisam uopšte ni registrovala taj dan, niti sam razmišljala o Danu žena.

Deceniju i po, dve.

A onda prošle godine… nemam predstavu koji je datum i pojma nemam da je Dan žena. Odem po D. u vrtić, zvonim, otvara mi vaspitačica, a on istrčava pred mene i predaje mi "najlepšu ogrlicu koju sam ikada videla" (ispostaviće se kasnije).

Okice mu sijaju, vidim da ne može da dočeka da je stavim i u jednom dahu mi objašnjava da su "to pravili ceeeele nedelje", ali da im je Sanja (vaspitačica) rekla da je to "veliko iznenađenje" i da "ne smeju da pisnu ništa" i "da li si ponosna na mene" i da li je to "najlepša ogrlica koju si ikada videla" i da li ću je "uvek nositi i nikad je neću skinuti"… Ima četiri godine. I grli me i smeje se i oči mu se smeju.

I shvatim da sam se raspilavila kao… ne znam ni ja šta. Shvatim i da su mi oči pune suza. I shvatim da je 8. mart super dan. I da je OK da se slavi. Bilo šta što toliko obraduje decu, a sasvim malu decu malo šta obraduje kao ideja o tome da će uraditi nešto lepo za mamu (ili tatu, ali ovo je o Danu žena, pa ćemo se držati mama), je najbolja stvar na svetu. I to važi i za 8. mart.

Tako da… emancipacija može da se vežba i na drugim temama. Ženska prava takođe. Osmi mart je sasvim dobar dan u godini.

P. S. Nedeljama sam išla svuda s tom ogrlicom. Na posao, u prodavnicu, kod frizera, u parkić. A ako bi se slučajno desilo da zaboravim da je stavim, D. bi mi ljubazno skrenuo pažnju da sam "nešto zaboravila".

Ta srca od testa obojenog u crveno, nanizana na žutu traku za pakovanje poklona su stvarno najlepša ogrlica koju sam ikada imala. Zato što iza nje stoji "volim te do kraja svemira, mama"… a onda i "a svemir nema kraj, znaš, mama", ozbiljnim glasom, ozbiljnog pogleda.

P. P. S. Sinoć me je D. značajno pitao "da li znam koji je sutra dan". Rekla sam nehajno "petak". On je zadovoljno nastavio da boji nešto, samo mu se omakao malecki zaverenički osmeh. Nisam htela da mu pokvarim planove.

Praviću se da je danas samo "petak" dok ne odem po njega u vrtić. I moje srce biće ispunjeno ponosom, danas popodne, kakvo god da me veliko iznenađenje čeka za 8. mart ove godine. Jer, šta god da je u pitanju, isijavaće iz njega "volim te do kraja svemira, mama". A onda i jedno ozbiljno i neopozivo "a svemir nema kraj".