Plejboj: "Poklonjena godina"
Kada mi je prošlog leta moja bivša žena sa kojom imam jednu, sada desetogodišnju ćerku, rekla da je dobila ponudu koju je jako teško odbiti (profesionalnu, u stvari akademsku) i da postoji realna mogućnost da napusti zemlju na godinu dana, nisam ni bio svestan kakvih se 12 meseci nalazi ispred mene.
Iskreno, sve i da sam znao moj odgovor ne bi bio drugačiji, štaviše, ali svejedno, u tom trenutku sam instinktivno odmah i pristao i pružio punu podršku svojoj eks. Ona odlazi na godinu dana iz zemlje, a ja ostajem sa J.
I do tada, A. i ja smo imali sjajan post-bračni odnos, naročito u onoj oblasti koja se ticala naše ćerke. Čak smo imali sistem za koji su nam svi tvrdili da je nerealan i loš, bez ikakve šanse na uspeh, retko zabeležen u istoriji ove civilizacije - naš je plan, naime, bio da oba roditelja imaju apsolutno podjednak udeo u brizi oko deteta. I prava i obaveze.
Pa iako je sud bio propisao standardnu meru po kojoj otac ima pravo na dva vikenda mesečno sa detetom, bez obzira na skepsu i odrično klimanje glavom svih poznatih i nepoznatih ljudi oko nas na sam pomen ovog plana i uprkos neverici i opštem konsenzusu da takav plan bilo gde na ovoj planeti može da funkcioniše, a kamoli kod nas, naš dogovor je bio čvrst kao stena: J. pola nedelje provodi kod majke, a pola kod oca. I tačka.
Vrlo brzo, dete je već uveliko bilo naviknuto da ima najmanje dve kuće (mada ovim roditeljskim treba dodati i kuće roditelja od roditelja) i uopšte na sve blagodeti koje donosi život u ovakvim okolnostima: dva doma, dva različita seta ponašanja, dupli pokloni za rođendan, više Deda Mrazova, dvostruki (usklađeni, ali ipak dvostruki) aršini pri vaspitanju, dva odlaska na more i, konačno, totalna manipulacija roditeljskim osećanjima - nešto što deca i inače vrlo vešto sprovode tokom svog detinjstva.
Ukratko, i pre nego što je A. i definitivno otputovala preko jednog od okeana, J. je već bila doktorirala ovaj vrlo važan životni predmet. Sa čistom peticom.
Rastanak na aerodromu je bio tužan i bolan, za majku skoro devastirajući, ali sve je to moglo da se predvidi. Ja sam, onako amaterski, bio prilično miran i spokojan: imam još punih mesec dana do početka škole, taman dovoljno vremena da se oboje aklimatizujemo na nove uslove.
Kakva zabluda! Avgust je brzo prošao, išlo se i na more i sve je bilo divno i krasno. A onda je stigao 1. septembar.
Fucking hell!
Iskreno, sve i da sam znao moj odgovor ne bi bio drugačiji, štaviše, ali svejedno, u tom trenutku sam instinktivno odmah i pristao i pružio punu podršku svojoj eks. Ona odlazi na godinu dana iz zemlje, a ja ostajem sa J.
I do tada, A. i ja smo imali sjajan post-bračni odnos, naročito u onoj oblasti koja se ticala naše ćerke. Čak smo imali sistem za koji su nam svi tvrdili da je nerealan i loš, bez ikakve šanse na uspeh, retko zabeležen u istoriji ove civilizacije - naš je plan, naime, bio da oba roditelja imaju apsolutno podjednak udeo u brizi oko deteta. I prava i obaveze.
Pa iako je sud bio propisao standardnu meru po kojoj otac ima pravo na dva vikenda mesečno sa detetom, bez obzira na skepsu i odrično klimanje glavom svih poznatih i nepoznatih ljudi oko nas na sam pomen ovog plana i uprkos neverici i opštem konsenzusu da takav plan bilo gde na ovoj planeti može da funkcioniše, a kamoli kod nas, naš dogovor je bio čvrst kao stena: J. pola nedelje provodi kod majke, a pola kod oca. I tačka.
Vrlo brzo, dete je već uveliko bilo naviknuto da ima najmanje dve kuće (mada ovim roditeljskim treba dodati i kuće roditelja od roditelja) i uopšte na sve blagodeti koje donosi život u ovakvim okolnostima: dva doma, dva različita seta ponašanja, dupli pokloni za rođendan, više Deda Mrazova, dvostruki (usklađeni, ali ipak dvostruki) aršini pri vaspitanju, dva odlaska na more i, konačno, totalna manipulacija roditeljskim osećanjima - nešto što deca i inače vrlo vešto sprovode tokom svog detinjstva.
Ukratko, i pre nego što je A. i definitivno otputovala preko jednog od okeana, J. je već bila doktorirala ovaj vrlo važan životni predmet. Sa čistom peticom.
Rastanak na aerodromu je bio tužan i bolan, za majku skoro devastirajući, ali sve je to moglo da se predvidi. Ja sam, onako amaterski, bio prilično miran i spokojan: imam još punih mesec dana do početka škole, taman dovoljno vremena da se oboje aklimatizujemo na nove uslove.
Kakva zabluda! Avgust je brzo prošao, išlo se i na more i sve je bilo divno i krasno. A onda je stigao 1. septembar.
Fucking hell!
Škola
Iako sam bio solidno pripremljen za početak nove školske godine i iskusno i na vreme kupio sve udžbenike, sveske, patike za fizičko, opremu za likovno, novu đačku torbu, bojice, olovke i tempere iz inostranstva i ostale potrepštine i konačno, iako sam se u cilju efikasnijeg i udobnijeg života čak i preselio ne bi li škola bila samo na pet minuta hoda za đaka trećaka, prvi dani septembra su doneli pravi mali kolaps u funkcionisanju kako deteta, tako i nesrećnog oca.
Bez obzira na precizne planove, onog trenutka kada su maltene istog dana grunuli i škola i vanškolske aktivnosti, kada su termini plivanja, engleskog i škole crtanja počeli da se preklapaju sa domaćim zadacima i dopunskim časovima, shvatio sam da će neke stvari morati da prođu ozbiljnu organizacionu i strukturalnu analizu. I opet sam bio naivan, ponovo su stvari bile mnogo ozbiljnije nego što se to činilo na prvi pogled.
Samo par nedelja po početku novog životnog poretka naše male zajednice, stigli su i novi momenti – dnevna fizikalna terapija (na najudaljenjoj tački grada u odnosu na našu bazu) za uobičajeni davež koji deca ponekada trpe zbog svojih krivih kičmica, ali i sve glasnije negodovanje baka i deka zbog minimalnog vremena koje oni provode sa jedinom unukom. Revizija odnosa je dakle morala da se izvede što pre.
U međuvremenu, pala mi je na pamet još jedna sitnica o kojoj do tada skoro da nisam ni razmišljao - JA! A kada i kako ću ja da radim? Kada ću moći da se vratim na normalne radne sate i normalno zarađivanje za život? Kada ću moći ponovo u bioskop, na stadion? Da izađem uveče? Sa nekim? Gde je nestao moj privatni život? Zašto se on pretvorio u odlaske pred školu i na roditeljske sastanke?
Upomoć!!!
Bez obzira na precizne planove, onog trenutka kada su maltene istog dana grunuli i škola i vanškolske aktivnosti, kada su termini plivanja, engleskog i škole crtanja počeli da se preklapaju sa domaćim zadacima i dopunskim časovima, shvatio sam da će neke stvari morati da prođu ozbiljnu organizacionu i strukturalnu analizu. I opet sam bio naivan, ponovo su stvari bile mnogo ozbiljnije nego što se to činilo na prvi pogled.
Samo par nedelja po početku novog životnog poretka naše male zajednice, stigli su i novi momenti – dnevna fizikalna terapija (na najudaljenjoj tački grada u odnosu na našu bazu) za uobičajeni davež koji deca ponekada trpe zbog svojih krivih kičmica, ali i sve glasnije negodovanje baka i deka zbog minimalnog vremena koje oni provode sa jedinom unukom. Revizija odnosa je dakle morala da se izvede što pre.
U međuvremenu, pala mi je na pamet još jedna sitnica o kojoj do tada skoro da nisam ni razmišljao - JA! A kada i kako ću ja da radim? Kada ću moći da se vratim na normalne radne sate i normalno zarađivanje za život? Kada ću moći ponovo u bioskop, na stadion? Da izađem uveče? Sa nekim? Gde je nestao moj privatni život? Zašto se on pretvorio u odlaske pred školu i na roditeljske sastanke?
Upomoć!!!
Stari poredak
Očigledno je bilo, morao sam da okrenem list. No za one koji možda i dalje ne shvataju ovu situaciju preozbiljnom, evo malo pomoći. Evo jednog uobičajenog radnog dana u nedelji. Recimo da je sreda i da se ove nedelje u školu ide prepodne:
(06.45)
Buđenje! Znate već - jesen, sivo nebo, kiša, hladno. Prva nedelja je prošla sa dosta kašnjenja u školu. Ne velika kašnjenja, možda po par minuta, ali dovoljno da učiteljica skrene pažnju. Zbog toga odmah po isteku trećeg snuza (snooze - odloženo buđenje, jedan od najvećih izuma XX veka), skačem na noge, puštam glasnu hip-hop muziku i od ranog jutra krećem da lažem dete: "Ajde mala, ustaj, kasnimo i to žestoko, brzo na umivanje, GO, GO, GO!" U američkim filmovima koji se dešavaju u kasarnama, sa marincima ovo obično funkcioniše. U realnom svetu, J. se samo okreće na drugu stranu i pokriva preko glave. Istog trenutka zaboravljam na opresivne metode i prelazim na back-up plan: "Ajde ljubavi molim te, ajde da opet ne zakasnimo, molim te darling. Ajde, doručak je spreman (opet laž), počeo je i Samuraj Džek na TV-u, ajde ljubi te tata...molim te... "
(07.20)
Zubi oprani (njeni), lice umiveno, kosa očešljana (ali ne uspevam da se snađem sa šnalama i gumicama). Gore sve u redu, dole pidžama. Ipak, sedimo i doručkujemo. Već sam u fazi da sam shvatio da se najbrža ne-džank hrana krije pod imenom cerealije, kornfleks, cini-mini (sa cimetom, mmmm!) ili čokoladne kuglice. Za pripremanje ovakvog obroka potrebni su minimum svesti i razuma i nekoliko sekundi vremena. Tanjir, šaka kuglica i jogurt da pokrije čoko-loptice. Dok ona mrljavi i gunđa, ja spremam sendvič. ''Neće moje dete da jede smrznuta danska lisnata testa'' - pa u sendvič stavljam malo slanog putera, neku finu italijansku salamu, salatu, listić svežeg korijandera i malo kari sosa. Zamišljam da sam napravio najzdraviji sendvič u istoriji, ali za svaki slučaj dodajem još jedan list salate. Operacija doručak/užina je završena. Iza mene u kuhinji ostaje svinjac.
(07.41)
Dok ja poslednji put proveravam da li su sve knjige spakovane i da li je u vrećici za fizičko čista majca, J. je i dalje u donjem delu pidžame, zakucana u Sunđer Boba ili već neku sličnu zverku. Nervoza već ozbiljno radi i moj pristup je ponovo sve bliži onom s početka jutra, kada sam bio narednik Šulc. Na kraju uzimam daljinski i nasilno prekidam obračun Planktona sa Kebom Krabom. Prostreljen sam pogledom, ali i konačno u poslednjoj pripremnoj fazi - pertlanje starki! Dug i mukotrpan proces tokom kojeg se ne usuđujem da ponudim svoju pomoć (znate one savete da dete mora samostalno da obavlja ovakve radnje), ali zato histerično skrećem pogled s pertle na sat na pertlu na sat...
(07.52)
Leva patika je bila ipak delo mojih brzih prstiju. Ubrzanim korakom (mojim, njenim letećim), ipak se na vreme približavamo školi uz moje konstantno gunđanje i pretnje: ''Sutra ćeš, vala, u pola šest da mi ustaneš, pa možeš da pertlaš patike do mile volje!''
Na ulazu u dvorište izvlači svoju ruku iz moje, ja joj tovarim torbu (i sebi ostavljam mentalnu zabelešku da joj sutra uz doručak serviram i malo steroida da bi mogla da se izbori sa tašnom), a ona nekako uspeva da se izmigolji bez poljubca. Treći razred, već je blam da te roditelj poljubi pred početak časova. Okej, šta da se radi.
(08.10)
Vratio sam se. Nesposoban za bilo kakav smislen mentalni rad, ali i za povratak u krevet. Součavam se sa kuhinjom i sudoperom i polako se budim. Overavam raspored časova i shvatam da imam samo 3 sata do povratka deteta. Grozničavo sedam za kompjuter i telefon i pokušavam da uradim nešto korisno.
(06.45)
Buđenje! Znate već - jesen, sivo nebo, kiša, hladno. Prva nedelja je prošla sa dosta kašnjenja u školu. Ne velika kašnjenja, možda po par minuta, ali dovoljno da učiteljica skrene pažnju. Zbog toga odmah po isteku trećeg snuza (snooze - odloženo buđenje, jedan od najvećih izuma XX veka), skačem na noge, puštam glasnu hip-hop muziku i od ranog jutra krećem da lažem dete: "Ajde mala, ustaj, kasnimo i to žestoko, brzo na umivanje, GO, GO, GO!" U američkim filmovima koji se dešavaju u kasarnama, sa marincima ovo obično funkcioniše. U realnom svetu, J. se samo okreće na drugu stranu i pokriva preko glave. Istog trenutka zaboravljam na opresivne metode i prelazim na back-up plan: "Ajde ljubavi molim te, ajde da opet ne zakasnimo, molim te darling. Ajde, doručak je spreman (opet laž), počeo je i Samuraj Džek na TV-u, ajde ljubi te tata...molim te... "
(07.20)
Zubi oprani (njeni), lice umiveno, kosa očešljana (ali ne uspevam da se snađem sa šnalama i gumicama). Gore sve u redu, dole pidžama. Ipak, sedimo i doručkujemo. Već sam u fazi da sam shvatio da se najbrža ne-džank hrana krije pod imenom cerealije, kornfleks, cini-mini (sa cimetom, mmmm!) ili čokoladne kuglice. Za pripremanje ovakvog obroka potrebni su minimum svesti i razuma i nekoliko sekundi vremena. Tanjir, šaka kuglica i jogurt da pokrije čoko-loptice. Dok ona mrljavi i gunđa, ja spremam sendvič. ''Neće moje dete da jede smrznuta danska lisnata testa'' - pa u sendvič stavljam malo slanog putera, neku finu italijansku salamu, salatu, listić svežeg korijandera i malo kari sosa. Zamišljam da sam napravio najzdraviji sendvič u istoriji, ali za svaki slučaj dodajem još jedan list salate. Operacija doručak/užina je završena. Iza mene u kuhinji ostaje svinjac.
(07.41)
Dok ja poslednji put proveravam da li su sve knjige spakovane i da li je u vrećici za fizičko čista majca, J. je i dalje u donjem delu pidžame, zakucana u Sunđer Boba ili već neku sličnu zverku. Nervoza već ozbiljno radi i moj pristup je ponovo sve bliži onom s početka jutra, kada sam bio narednik Šulc. Na kraju uzimam daljinski i nasilno prekidam obračun Planktona sa Kebom Krabom. Prostreljen sam pogledom, ali i konačno u poslednjoj pripremnoj fazi - pertlanje starki! Dug i mukotrpan proces tokom kojeg se ne usuđujem da ponudim svoju pomoć (znate one savete da dete mora samostalno da obavlja ovakve radnje), ali zato histerično skrećem pogled s pertle na sat na pertlu na sat...
(07.52)
Leva patika je bila ipak delo mojih brzih prstiju. Ubrzanim korakom (mojim, njenim letećim), ipak se na vreme približavamo školi uz moje konstantno gunđanje i pretnje: ''Sutra ćeš, vala, u pola šest da mi ustaneš, pa možeš da pertlaš patike do mile volje!''
Na ulazu u dvorište izvlači svoju ruku iz moje, ja joj tovarim torbu (i sebi ostavljam mentalnu zabelešku da joj sutra uz doručak serviram i malo steroida da bi mogla da se izbori sa tašnom), a ona nekako uspeva da se izmigolji bez poljubca. Treći razred, već je blam da te roditelj poljubi pred početak časova. Okej, šta da se radi.
(08.10)
Vratio sam se. Nesposoban za bilo kakav smislen mentalni rad, ali i za povratak u krevet. Součavam se sa kuhinjom i sudoperom i polako se budim. Overavam raspored časova i shvatam da imam samo 3 sata do povratka deteta. Grozničavo sedam za kompjuter i telefon i pokušavam da uradim nešto korisno.
(11.30)
Jurim pred školu, stižem. Vraćamo se kući raspoloženi i gladni. I dalje sam tvrd u stavu da džank fud može da se konzumira samo periodično. U kuhunji se dogovaramo i ja predlažem ambiciozan ručak koji podrazumeva i supicu i još kojekakve đakonije. Sećate se scene iz Kramera protiv Kramera, kada Dastin Hofman prvo jutro pokušava da napravi prženice? E pa kod nas nije bilo tako. Nisam nikakav kulinarski mag, ali nisam ni preterano trapav pred šporetom. Relativno brzo radimo u kuhinji: ja na ručku, ona na domaćim zadacima.
Kuvanje je boza, domaći me razara: Tata, koje je prvo mesto kada krenete na jugozapad iz mesta svog stanovanja? (Svet oko nas) Tata, u jedan kontejner je natovareno 8000 kg grožđa, u drugi za 1260 kg manje nego u prvi, a u treći za 785 kg manje nego u drugi. Tata, koliko je grožđa natovareno u treći kontejner? (Matematika) I tata, šta je to kontejner? Tata, kakva je po sastavu rečenica 'Rajko ore na njivi'? U kom je glagolskom vremenu to ore? (Srpski). Tata, koje narodne igre potiču iz našeg kraja? Tata, gde da nađem glinušu i humus? Tata, šta je to gej? (Školsko dvorište)
Uh, što bih voleo da mogu da kažem: ''Idi pitaj majku''.
(13.00)
Ručak je serviran. Konačno divan deo dana. Sedimo i ćaskamo, ogovaramo devojčice iz III/1, duvamo u supu, slušamo muziku. (J. je već u naprednoj fazi, u isto vreme voli i novi album The Roots, The Best of The Beatles, Becka, The Felice Brothers. Stvarno, ne izmišljam ništa. Upornim radom sve se može postići. Na dečijim rođendanima kada se čuje domaći pop ili folk, sama pokriva uši i pravi grimase. Tata ponosan.)
(13.30)
Ručak zvanično proglašavam završenim. Ubrzavam stvari i sprečavam paljenje televizora. Jurimo na bazen. Vrlo naporan deo dana. Na starom DIF-u, milion dece i roditelja u sićušnoj svlačionici. Velika borba se vodi za parče klupe i čiviluk. Iskusni smo i manju decu i neiskusne roditelje istiskujemo. J. se gega u svom bade mantilu prema bazenu, a ja imam 45 minuta fore za sebe. Vatam se za telefon: ''Ej brate, izvini, stvarno nisam stigao da ti završim ono, imao sam neku gužvu...''
(14.45)
Izlazi sa bazena, sledi tuširanje i horor zvani češljanje i sušenje kose fenom. Agonija u redu za fen. Svaki drugi roditelj se fizički obračunava sa svojim detetom, ostali samo urlaju na svoje izdanke. Roditelji pod stresom su veliko zlo. No, navikli smo oboje, pa se lagano izvlačimo iz tog haosa. Pravac Banjica, na vežbice.
(15.00)
Saobraćaj je jeziv. U kolima opet slušamo muziku i pevamo, da ne bismo zlo mislili. A svuda oko nas pravo zlo - Beograđani za volanom. Jezivo.
(15.45)
Ipak stižemo na vreme, ja opet na 45' čekanja. Zaboravio sam knjigu, pa ko poslednja budala, čitam dnevne novine.
Jurim pred školu, stižem. Vraćamo se kući raspoloženi i gladni. I dalje sam tvrd u stavu da džank fud može da se konzumira samo periodično. U kuhunji se dogovaramo i ja predlažem ambiciozan ručak koji podrazumeva i supicu i još kojekakve đakonije. Sećate se scene iz Kramera protiv Kramera, kada Dastin Hofman prvo jutro pokušava da napravi prženice? E pa kod nas nije bilo tako. Nisam nikakav kulinarski mag, ali nisam ni preterano trapav pred šporetom. Relativno brzo radimo u kuhinji: ja na ručku, ona na domaćim zadacima.
Kuvanje je boza, domaći me razara: Tata, koje je prvo mesto kada krenete na jugozapad iz mesta svog stanovanja? (Svet oko nas) Tata, u jedan kontejner je natovareno 8000 kg grožđa, u drugi za 1260 kg manje nego u prvi, a u treći za 785 kg manje nego u drugi. Tata, koliko je grožđa natovareno u treći kontejner? (Matematika) I tata, šta je to kontejner? Tata, kakva je po sastavu rečenica 'Rajko ore na njivi'? U kom je glagolskom vremenu to ore? (Srpski). Tata, koje narodne igre potiču iz našeg kraja? Tata, gde da nađem glinušu i humus? Tata, šta je to gej? (Školsko dvorište)
Uh, što bih voleo da mogu da kažem: ''Idi pitaj majku''.
(13.00)
Ručak je serviran. Konačno divan deo dana. Sedimo i ćaskamo, ogovaramo devojčice iz III/1, duvamo u supu, slušamo muziku. (J. je već u naprednoj fazi, u isto vreme voli i novi album The Roots, The Best of The Beatles, Becka, The Felice Brothers. Stvarno, ne izmišljam ništa. Upornim radom sve se može postići. Na dečijim rođendanima kada se čuje domaći pop ili folk, sama pokriva uši i pravi grimase. Tata ponosan.)
(13.30)
Ručak zvanično proglašavam završenim. Ubrzavam stvari i sprečavam paljenje televizora. Jurimo na bazen. Vrlo naporan deo dana. Na starom DIF-u, milion dece i roditelja u sićušnoj svlačionici. Velika borba se vodi za parče klupe i čiviluk. Iskusni smo i manju decu i neiskusne roditelje istiskujemo. J. se gega u svom bade mantilu prema bazenu, a ja imam 45 minuta fore za sebe. Vatam se za telefon: ''Ej brate, izvini, stvarno nisam stigao da ti završim ono, imao sam neku gužvu...''
(14.45)
Izlazi sa bazena, sledi tuširanje i horor zvani češljanje i sušenje kose fenom. Agonija u redu za fen. Svaki drugi roditelj se fizički obračunava sa svojim detetom, ostali samo urlaju na svoje izdanke. Roditelji pod stresom su veliko zlo. No, navikli smo oboje, pa se lagano izvlačimo iz tog haosa. Pravac Banjica, na vežbice.
(15.00)
Saobraćaj je jeziv. U kolima opet slušamo muziku i pevamo, da ne bismo zlo mislili. A svuda oko nas pravo zlo - Beograđani za volanom. Jezivo.
(15.45)
Ipak stižemo na vreme, ja opet na 45' čekanja. Zaboravio sam knjigu, pa ko poslednja budala, čitam dnevne novine.
(17.15)
Vratili smo se kući, konačno. Opet kuhinja i preslišavanje za sutrašnji školski dan. Pravim gvakamoli u kuhinji nepospremljenoj još od ručka. Avokado sam već doktorirao, pa je obrok vrlo brzo stavljen u funkciju. Klopamo ovog puta opušteno, ispred TV-a. Umačemo kukuruzne tortilje. Totalno sam kul što joj to dozvoljavam, vidim to po njoj, pa rastem ko kvasac. Samozadovoljan, vraćam se u kuhinju da napravim red.
(19.00)
Taman perem i poslednji tiganj, kada se J. stidljivo pojavljuje na vratima kuhinje. ''Tata, ja sam malo gladna, šta ima da se jede?'' Počinjem da se tresem.
(19.30)
Njoke sa crvenim pestom servirane, ali ovom prilikom iz teglice. Instant. Ovog puta samo J. jede. Ovo desetogodišnje dete definitivno jede više od mene. Kako je to moguće? Gde joj sve to stane? Dokle više tako? Da li će se pretvoriti u bloba? Da li je ovo poslednji obrok za danas?
(20.15)
Ponovo sam, gle čuda, u kuhinji i perem sudove. Paralelno perem i veš, pa ga i kačim. Žešće zaludan i dosadan posao. Pretvaram se u ženu, definitivno. Proveravam se u ogledalu. Maksimalno sam nezadovoljan licem sa podočnjacima i pogledom ludaka. Nešto mora da se menja u ovoj kući.
(21.15)
Skajp. Dnevni susret sa majkom. Bogu hvala na modernoj tehnologiji pa dete i majka mogu i u ovakvim ekstremnim situacijama da budu zajedno. Skajp je čudo. Ne samo da J. i A. mogu svakog dana da pričaju neograničeno i to za džabe (kako je to uopšte moguće?), nego se i gledaju zajedno, pričaju viceve jedna drugoj, vole se, svađaju se, jedna drugoj pokazuju ocene sa testova i rezultate šopinga. I ta Skajp usluga za džabe, samo te košta kamerica. Fantastično i, zaista, sve bi bilo drugačije i mnogo teže da nije bilo ovog vida vizuelne i verbalne komunikacije. Ovako, ni vremenska razlika kao da više ne postoji.
(23.00)
Znam, mora ranije da se ode u krevet kada se ide prepodne u školu. Ali opet sam pogrešio i popustio pred molbom za slatkišima. A lepo su mi pametniji objasnili da deci posle 19 časova NIKAKO ne bi trebalo davati slatkiše ili koka-kolu. Ipak, nekako sklapa oči. Ja uspevam da odem do kompjutera. Trebalo bi nešto da se radi, poslovi i obaveze se gomilaju. Otprilike mi jedan minut treba da shvatim da sam sposoban samo za buljenje u TV. A i tu samo sadržaji za koje ti je potrebno samo par promila moždanih aktivnosti. Gledam vesti, SOS kanal, zadržavam se čak i na nekoj reprizi telenovele. Tako znači ova zemlja funkcioniše.
Da i ja gutnem neki bensedin sada?
Vratili smo se kući, konačno. Opet kuhinja i preslišavanje za sutrašnji školski dan. Pravim gvakamoli u kuhinji nepospremljenoj još od ručka. Avokado sam već doktorirao, pa je obrok vrlo brzo stavljen u funkciju. Klopamo ovog puta opušteno, ispred TV-a. Umačemo kukuruzne tortilje. Totalno sam kul što joj to dozvoljavam, vidim to po njoj, pa rastem ko kvasac. Samozadovoljan, vraćam se u kuhinju da napravim red.
(19.00)
Taman perem i poslednji tiganj, kada se J. stidljivo pojavljuje na vratima kuhinje. ''Tata, ja sam malo gladna, šta ima da se jede?'' Počinjem da se tresem.
(19.30)
Njoke sa crvenim pestom servirane, ali ovom prilikom iz teglice. Instant. Ovog puta samo J. jede. Ovo desetogodišnje dete definitivno jede više od mene. Kako je to moguće? Gde joj sve to stane? Dokle više tako? Da li će se pretvoriti u bloba? Da li je ovo poslednji obrok za danas?
(20.15)
Ponovo sam, gle čuda, u kuhinji i perem sudove. Paralelno perem i veš, pa ga i kačim. Žešće zaludan i dosadan posao. Pretvaram se u ženu, definitivno. Proveravam se u ogledalu. Maksimalno sam nezadovoljan licem sa podočnjacima i pogledom ludaka. Nešto mora da se menja u ovoj kući.
(21.15)
Skajp. Dnevni susret sa majkom. Bogu hvala na modernoj tehnologiji pa dete i majka mogu i u ovakvim ekstremnim situacijama da budu zajedno. Skajp je čudo. Ne samo da J. i A. mogu svakog dana da pričaju neograničeno i to za džabe (kako je to uopšte moguće?), nego se i gledaju zajedno, pričaju viceve jedna drugoj, vole se, svađaju se, jedna drugoj pokazuju ocene sa testova i rezultate šopinga. I ta Skajp usluga za džabe, samo te košta kamerica. Fantastično i, zaista, sve bi bilo drugačije i mnogo teže da nije bilo ovog vida vizuelne i verbalne komunikacije. Ovako, ni vremenska razlika kao da više ne postoji.
(23.00)
Znam, mora ranije da se ode u krevet kada se ide prepodne u školu. Ali opet sam pogrešio i popustio pred molbom za slatkišima. A lepo su mi pametniji objasnili da deci posle 19 časova NIKAKO ne bi trebalo davati slatkiše ili koka-kolu. Ipak, nekako sklapa oči. Ja uspevam da odem do kompjutera. Trebalo bi nešto da se radi, poslovi i obaveze se gomilaju. Otprilike mi jedan minut treba da shvatim da sam sposoban samo za buljenje u TV. A i tu samo sadržaji za koje ti je potrebno samo par promila moždanih aktivnosti. Gledam vesti, SOS kanal, zadržavam se čak i na nekoj reprizi telenovele. Tako znači ova zemlja funkcioniše.
Da i ja gutnem neki bensedin sada?
Novi poredak
Novi list, kao što rekoh. Prvo, uvodimo privatni dnevni boravak (pošto škola nema svoj!?) koji će da košta milione. Pravim ozbiljan dogovor sa bakom, bakom, dekom, dekom, tetkom, drugarima, drugim roditeljima - pravi mali bataljon ljudi je organizovan u službi deteta. Svako dobija svoje zadatke po danima i satima.
Mekdonaldsi i ostali ozloglašeni objekti sa brzom hranom dobijaju nešto češće posete. Može ponekad i neko lisnato iz pekare za vreme velikog odmora. Ili parče onog debelog masnog testa sa galonima kečapa i još nekim, navodno jestivim komadima hrane, koje Srbi nazivaju pizzom.
Kupujem veliku količinu onih japanskih nudli koje su kompromis između brze i zdrave hrane, a J. ih usput obožava. Uspostavljam ritualne odlaske u kafane, pronalazim ženu za peglanje i ostale kućne poslove, dva puta mesečno. Budžet sve tanji.
Subota na nedelju se ide u posetu sa spavanjem kod baka. Domaći zadaci se ne rade više u kuhinji. Organizacija, red, disciplina.
I zaista, oktobar je već lepši i lakši. Prvobitne kilave četvorke, pa čak i trojke se lagano pretvaraju u petice i moja panika da ću se obrukati na tom planu, polako počinje da nestaje. Konačno, i ja sam dobio malo slobodnog vremena.
Mitovi i legende
I kada sam konačno rešio organizacioni košmar od sopstvenog života, suočio sam se sa novim problemom i razočaranjem. Opet zaveden američkim filmovima i literaturom, očekivao sam da mi se neka vrata sama otvore.
Znate već onu situaciju kada ste u parku ili u supermarketu sa ovako slatkom curicom, pa vam majke same prilaze? Ili situacije na roditeljskim sastancima kada ste jedan od retkih muškaraca? Dečiji rođendani - tu muškaraca praktično i nema!
Ništa, apsolutno mi se NIKAD i NIŠTA nije desilo na tom planu. Poneki glavoklim pun razumevanja, hrabrenje od strane učiteljice i vaspitačice, podrška roditelja, konstantne pohvale od svoje bivše, ali za punih godinu dana ništa više od toga. Ni na bazenu, ni na engleskom, ni na crtanju, ni u tržnom centru.
Ali zato postajem ekspert za snalaženje u tim lavirintima zvanim šoping molovi, suvereno vladam različitim brendovima, u bioskopu me već prepoznaju. Veliki sam stručnjak i za igračke - bajonikle, zmajeve, lego kocke i društvene igre (srećom J. prezire Barbike i lutke uopšte, roze boju i slične simbole koji na žalost definišu devojčice). Nisam loš ni u GTA igrici.
Baratam neograničenim brojem dečijih viceva (Šta kaže Terminator svojoj ženi kada završi ručak? Astal da blista, bejbi!). Fantastično znam da kupim čarapice, suknjice, balzame za kosu i dodatnu opremu. Pročitao sam SVE Garfilde. J. sam upoznao sa mutantima i superherojima, ona se zaljubila u Vulverina i Sajklopa.
Genijalno uklapam boju majce uz suknjicu u kojoj se ide na rođiš, besprekorno pakujem kofere za rekreativnu. Naučio sam šta je glinuša i gde je jugozapad.
Ali ono čemu sam se potajno nadao - TRUBA. Ništa.
Mekdonaldsi i ostali ozloglašeni objekti sa brzom hranom dobijaju nešto češće posete. Može ponekad i neko lisnato iz pekare za vreme velikog odmora. Ili parče onog debelog masnog testa sa galonima kečapa i još nekim, navodno jestivim komadima hrane, koje Srbi nazivaju pizzom.
Kupujem veliku količinu onih japanskih nudli koje su kompromis između brze i zdrave hrane, a J. ih usput obožava. Uspostavljam ritualne odlaske u kafane, pronalazim ženu za peglanje i ostale kućne poslove, dva puta mesečno. Budžet sve tanji.
Subota na nedelju se ide u posetu sa spavanjem kod baka. Domaći zadaci se ne rade više u kuhinji. Organizacija, red, disciplina.
I zaista, oktobar je već lepši i lakši. Prvobitne kilave četvorke, pa čak i trojke se lagano pretvaraju u petice i moja panika da ću se obrukati na tom planu, polako počinje da nestaje. Konačno, i ja sam dobio malo slobodnog vremena.
Mitovi i legende
I kada sam konačno rešio organizacioni košmar od sopstvenog života, suočio sam se sa novim problemom i razočaranjem. Opet zaveden američkim filmovima i literaturom, očekivao sam da mi se neka vrata sama otvore.
Znate već onu situaciju kada ste u parku ili u supermarketu sa ovako slatkom curicom, pa vam majke same prilaze? Ili situacije na roditeljskim sastancima kada ste jedan od retkih muškaraca? Dečiji rođendani - tu muškaraca praktično i nema!
Ništa, apsolutno mi se NIKAD i NIŠTA nije desilo na tom planu. Poneki glavoklim pun razumevanja, hrabrenje od strane učiteljice i vaspitačice, podrška roditelja, konstantne pohvale od svoje bivše, ali za punih godinu dana ništa više od toga. Ni na bazenu, ni na engleskom, ni na crtanju, ni u tržnom centru.
Ali zato postajem ekspert za snalaženje u tim lavirintima zvanim šoping molovi, suvereno vladam različitim brendovima, u bioskopu me već prepoznaju. Veliki sam stručnjak i za igračke - bajonikle, zmajeve, lego kocke i društvene igre (srećom J. prezire Barbike i lutke uopšte, roze boju i slične simbole koji na žalost definišu devojčice). Nisam loš ni u GTA igrici.
Baratam neograničenim brojem dečijih viceva (Šta kaže Terminator svojoj ženi kada završi ručak? Astal da blista, bejbi!). Fantastično znam da kupim čarapice, suknjice, balzame za kosu i dodatnu opremu. Pročitao sam SVE Garfilde. J. sam upoznao sa mutantima i superherojima, ona se zaljubila u Vulverina i Sajklopa.
Genijalno uklapam boju majce uz suknjicu u kojoj se ide na rođiš, besprekorno pakujem kofere za rekreativnu. Naučio sam šta je glinuša i gde je jugozapad.
Ali ono čemu sam se potajno nadao - TRUBA. Ništa.
Zatvoreni krug
Naravno, roman se može napisati o dogodovštinama iz III/3, ali ništa specijalno novo se nije dogodilo ni u narednim mesecima. Kada smo ušli u neki normalniji ritam, stidljivo su se pojavili i određeni trenuci koji se mogu nazvati slobodnim vremenom, čak. I J. je malo porasla, pa smo u bioskopu mogli da gledamo i igrane filmove.
Za zimski raspust se išlo kod majke u posetu (kakva prekookenaska avantura!), bilo je i rekreativne nastave, nekih izleta, puno pismenih zadataka i, kako se maj približavao, sve više i petica. Na kraju, sve same petice.
Sredinom leta, sve se vratilo na svoje i J. je ponovo krenula da menja kuće. Od subote do utorka je moja. Ovih dana spavam nešto duže, može mi se. Više nisam samohrani otac.
I priznajem, malo drugačije sada gledam na majke, naročito na one koje same jurcaju kroz život.
Kada sam jednoj svojoj poznanici koju nisam video nekoliko godina, pre neki dan prepričavao svoj život iz poslednjih 12 meseci, rekla mi je da sam ja jedan veliki srećković i da mi je cela godina u stvari bila poklonjena, a da toga nisam ni bio svestan. Čini se da nije mogla da bude bliža istini.
Kakva je ovo fantastična godina bila!
Za zimski raspust se išlo kod majke u posetu (kakva prekookenaska avantura!), bilo je i rekreativne nastave, nekih izleta, puno pismenih zadataka i, kako se maj približavao, sve više i petica. Na kraju, sve same petice.
Sredinom leta, sve se vratilo na svoje i J. je ponovo krenula da menja kuće. Od subote do utorka je moja. Ovih dana spavam nešto duže, može mi se. Više nisam samohrani otac.
I priznajem, malo drugačije sada gledam na majke, naročito na one koje same jurcaju kroz život.
Kada sam jednoj svojoj poznanici koju nisam video nekoliko godina, pre neki dan prepričavao svoj život iz poslednjih 12 meseci, rekla mi je da sam ja jedan veliki srećković i da mi je cela godina u stvari bila poklonjena, a da toga nisam ni bio svestan. Čini se da nije mogla da bude bliža istini.
Kakva je ovo fantastična godina bila!
Pet krucijlanih kozmetičkih saveta:
- Ako vam ćerka ima dugačku kosu, NIKADA ne kupujte one sprejeve za raščešljavanje kose - ništa ne pomažu, a usput su i odvratnog mirisa (jagoda, jabuka). Ali zato postoje šamponi SA tim sredstvom koje ume da odmrsi kosu. Umršena kosa je pakao.
- Pedikirsko-manikirski radovi NISU za nas muškarce. Obično se ta akcija završi ili vrištanjem i plačem, ili se i ne završi. Dakle dva su rešenja: ili da ih baka secka ili da dete samo gricka nokte. Znam da ovo poslednje i nije baš najbistrije, ali sve je bolje od malih makazica i minijaturnih noktiju.
- Ono mazanje celog tela posle tuširanja nekim kao hranljivim kremama – apsolutno je nepotrebno. Nikada to nisam koristio, a J. ima i dalje sjajnu kožu. Znam da je i ovo ignorantski stav, ali štedi se njime i na vremenu i na novcu.
- Za tuširanje obavezno korsititi shower gel ili neki sličan proizvod, nikako sapun. Deca ne vole sapune, klizavi su, teško se pravi pena i uopšte su smor. Uz gel za tuširanje, otvorite se i na moru ili u fensi radnjama kupite pravi morski sunđer (ne pominjite Sunđer Boba). Em je zabava u kadi, em se dete bolje opere.
- Za šminku, lak za nokte i slične stvari sprovesti prohibiciju. Inače su devojčice mnogo lepše bez tih pomagala. Baš kao i žene.
- Pedikirsko-manikirski radovi NISU za nas muškarce. Obično se ta akcija završi ili vrištanjem i plačem, ili se i ne završi. Dakle dva su rešenja: ili da ih baka secka ili da dete samo gricka nokte. Znam da ovo poslednje i nije baš najbistrije, ali sve je bolje od malih makazica i minijaturnih noktiju.
- Ono mazanje celog tela posle tuširanja nekim kao hranljivim kremama – apsolutno je nepotrebno. Nikada to nisam koristio, a J. ima i dalje sjajnu kožu. Znam da je i ovo ignorantski stav, ali štedi se njime i na vremenu i na novcu.
- Za tuširanje obavezno korsititi shower gel ili neki sličan proizvod, nikako sapun. Deca ne vole sapune, klizavi su, teško se pravi pena i uopšte su smor. Uz gel za tuširanje, otvorite se i na moru ili u fensi radnjama kupite pravi morski sunđer (ne pominjite Sunđer Boba). Em je zabava u kadi, em se dete bolje opere.
- Za šminku, lak za nokte i slične stvari sprovesti prohibiciju. Inače su devojčice mnogo lepše bez tih pomagala. Baš kao i žene.
Crtaći, filmovi, igrice u kojima uživaju i tate:
Crtaći:
- Bilo koji Pixar proizvod
- Samuraj Džek
- Ed, Edd and Eddy
- Sunđer Bob
- Simpsonovi
Filmovi:
- "The Incredibles" (najbolji crtani film svih vremena)
- Bilo koji Mijazakijev film
- Bilo koji Džim Keri
- Garfild filmovi
- "Matilda" Denija de Vita. Ultimativni film za devojčice.
Igrice:
- Sonic The Hedgehog (apsolutno nenadmašno)
- Sims (malo sick i weird, ali...)
- Madagascar
(MONDO)
- Bilo koji Pixar proizvod
- Samuraj Džek
- Ed, Edd and Eddy
- Sunđer Bob
- Simpsonovi
Filmovi:
- "The Incredibles" (najbolji crtani film svih vremena)
- Bilo koji Mijazakijev film
- Bilo koji Džim Keri
- Garfild filmovi
- "Matilda" Denija de Vita. Ultimativni film za devojčice.
Igrice:
- Sonic The Hedgehog (apsolutno nenadmašno)
- Sims (malo sick i weird, ali...)
- Madagascar
(MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.