Zašto u Srbiji imamo talas samoubistava skokom sa zgrade? Psihijatar Radosavljević za MONDO otkriva problem

U poslednjih nekoliko nedelja Srbiju potresaju vesti o samoubistvima skokom sa zgrade, među kojima su, nažalost, i veoma mladi ljudi - studentkinja Filozofskog fakulteta, žena koja je skočila sa četvrtog sprata, mladić iz čačanskog naselja Ljubić... Gotovo da ne prođe par dana bez novog tragičnog događaja.

"Dovoljno je da napravim jednu startnu ogradu, da je suicidologija, kao deo psihijatrije, jedna večita tema i jedna i dan-danas nedovoljno istražena tema. Bezbroj je motiva, razloga, preduslova koji će prethoditi činu pokušaja suicida i samo u jednom, vrlo ograničenom segmentu, mi možemo da predvidimo eventualni događaj. Ipak, u mnogo situacija, to je teško preduprediti", rekao je za MONDO dr Radosavljević.

Iz kliničkog iskustva, kako je otkrio, video je sve - od situacija u kojima je jasno da je moglo da se reaguje na vreme, do onih u kojima sve deluje kao šok bez ikakve najave.

"Video sam da su neke stvari mogle da se preduprede, jer neki ljudi jednostavno apeluju za pomoć, sami traže pomoć, članovi porodice, prijatelji nam ukažu na to da je neko depresivan, da neko, opet s druge strane, može da ima i kod nekih drugih duševnih psihotičnih oboljenja, recimo, imperativne halucinacije da uradi nešto sebi. To su stvari koje se mogu rešiti ili ambulantnim davanjem lekovima ili hospitalizacijom, zavisi opet od procene psihijatra kod koga se dođe. Postoji gomila situacija gde nas čovek jednostavno iznenadi", istakao je dr Radosavljević.

"Ljudi ponekad sve nose u sebi"

Posebno su bolne situacije u kojima porodica i prijatelji ni posle tragedije ne umeju da objasne šta se desilo.

"Više puta smo bili u situacijama da razgovaramo. Recimo, nama dođu kao klijenti članovi porodice nekoga ko je izvršio suicid, i kako god mi ispitivali, članovi porodice će reći isto: 'Mi nismo imali nikakvu najavu da taj neko ima problem, da ima nešto nerešeno. Mi i dalje ne znamo, ne shvatamo. Očigledno nije hteo da nam se otvori'. Znači, ponekad, jednostavno, neki ljudi budu zatvoreni, trpe u sebi, guraju u sebe razna nezadovoljstva, razna očajanja, razne neke, da kažemo, emocionalne doživljaje. I ako je neko jednostavno i suviše zatvoren, to je jako, jako teško predvideti da će se nešto desiti", objasnio je psihijatar.

Upravo zato, prema rečima dr Radosavljevića, prevencija počinje u svakodnevici, u porodici i među prijateljima.

"Rešenje je u načelu u prevenciji. Pokušati biti, pre svega, unutar porodice što komunikativniji, što otvoreniji i da se neguje jedna vrsta razgovora unutar porodice, unutar prijateljskih grupa - jer što se više razgovara, više će se čovek vremenom i otvoriti. Što se više otvori, logično, manje toga će ostati sakriveno. Ali to je, da kažem, jedna vrsta smernice, jedna vrsta preporuke. Jasno je koliko je sve do ličnosti i koliko, jednostavno, postoje karakteri koje je stvarno teško otvoriti. To je od kad je sveta i veka tako", napomenuo je dr Radosavljević.

Dodao je i da savremeno doba dodatno komplikuje stvari.

"Sada možda možemo da kažemo da sa razvojem modernih tehnologija, jedan nivo otuđenosti biva veći i da je možda to dodatni problem što ljudi sve više idu u neku virtuelnu stvarnost. Možda se u današnje vreme, moderno vreme, za nijansu više otuđuju od drugih ljudi, što ovaj problem čini većim", istakao je psihijatar.

Suicid - impulsivna odluka ili ona koja dugo sazreva?

Na pitanje da li se ovakve odluke donose "preko noći" ili dugo sazrevaju, dr Radosavljević odgovara da oba scenarija postoje.

"Postoje pokušaji suicida iz impulsa, kad ljudi jednostavno u trenutku naprasno donesu neku takvu odluku i to se stvarno ne može predvideti. U nekim slučajevima može, a to je kad, recimo, znamo da je neko impulsivan po karakteru, pa ima impulsivnu odluku da se napije i da se pobije. Taj neko iz čistog impulsa može i da donese odluku: 'Ja ću sad da se obesim. Ja ću sada da progutam tablete'. Tu svakako, kod ljudi sklonih impulsivnim događanjima, treba možda biti na povišenom oprezu", savetovao je doktor.

Ipak, ni tu ne postoji jednostavna formula, naglasio je.

"Opet, i tu ljudi, ako neko konkretno nije pokušao suicid, nego je ovako malo impulsivan, češće će da kažu: 'Pusti, on je takav', nego što će da razmišljaju o suicidu. O suicidu se, nažalost, uglavnom razmišlja kad se u boljoj varijanti pokušaj suicida desi, a u tragičnoj varijanti kad pokušaj suicida bude i de facto izvršenje suicida", rekao je psihijatar.

"Čak i nas, profesionalce, iznenade"

Ni stručnjaci nisu svemoćni.

"Nažalost, opet dolazimo do toga da je u mnogo situacija izuzetno teško to predvideti. Čak i kod nas profesionalaca se, moram da priznam, dešava da nas, nažalost, u nekom broju slučajeva iznenade pacijenti. Izvrše suicid koji, zaista ni po čemu, nismo očekivali. Čak i nakon dosta razgovora, oni uspeju da prikriju neke svoje težnje u tom smislu. I obrnuto, neki za koje se stalno brinemo, godinama nam deluju suicidalno, pa nikad ne pokušaju, nego nekako pričaju o tome, pa valjda i kroz tu priču oni uspevaju da drže pod kontrolom i nikad se ne desi ni pokušaj", otkrio je dr Radosavljević i dodao:

"Jednostavno, čovek je kompleksan, svaka stvar mora da se posmatra individualno, svako je za sebe. I to je ono što mi, bar u našoj bolnici, pa i u drugim bolnicama, zovemo individualni plan lečenja. Moramo da upoznamo čoveka koji nam je klijent, prilagodimo tretman konkretnom čoveku i procenimo sve parametre tog čoveka strogo individualno, pa i tu suicidalnu potencijalnu ideaciju moramo da procenimo individualno za svakoga".

Šta porodice moraju da znaju?

Posebno bolna pitanja za porodice je: "Kako nismo primetili?" i "Jesmo li mi krivi?". Dr Radosavljević je istakao da se sa tim osećajem krivice često susreće u terapiji.

"Bar ono što mogu iz svog iskustva da kažem, kada se bavim psihoterapijom ljudi koji su imali tu vrstu gubitka i kad krive sebe, mi pokušavamo da zajedno sa tim klijentima dođemo do zaključka da, jednostavno, niko od nas nije od Boga dat da zna sve. Jednostavno, ponekad je teško znati. Ponekad ljudi jednostavno veoma, veoma dobro prikriju svoje ideje, namere, osećanja. Neki imaju ideje da neće da opterećuju druge. Nekima je odavno sve besmisleno, ali zamaskiraju te svoje stvarne namere koje idu iz nekih veoma loših osećanja. I jednostavno, ako ti neko ne da da mu priđeš, ti mu ne možeš prići. Kako važi to i za nas profesionalce, to važi i za rodbinu", objasnio je doktor.

Postoje, naravno, i slučajevi u kojima porodična dinamika jeste deo problema.

"Naravno da ima i drugačijih slučajeva, da ima slučajeva gde ljudi nisu svesni sopstvenih narušenih porodičnih odnosa i gde iz jedne veoma loše porodične dinamike, koja može biti i hladna, može biti da ljudi nemaju kapaciteta za primanje i davanje. Postoje porodice gde je to sve slabo, a gde najslabija karika strada - neko ko je, da kažemo, ovako laički, malo emotivniji i slabiji će tu da, recimo, nešto uradi", istakao je psihijatar.

Ipak, čak i tada, cilj nije da porodica "sudi" sama sebi.

"Onda će se ostali članovi porodice pitati: 'Pa, sve je bilo dobro'. Pa, nije bilo dobro, nego vi ljudi jednostavno, recimo, nemate možda emocionalni senzibilitet kakav je imala ta najemocionalnija karika u porodici. A opet, pošto ste, da kažemo, drugačijih senzibiliteta, ne možemo ni vas da krivimo što niste to mogli da prepoznate. Jednostavno, vi ste na jednoj frekvenciji te emocionalnosti, a vaš tragično izgubljeni srodnik je na nekoj drugoj frekvenciji. Opet, tu niko nije kriv. Stvari su takve kakve su. Niste mogli jednostavno da to prepoznate, niste imali aparaturu da to uradite. I uvek negde u terapiji kod tih porodica idemo na deeskalaciju te ideje krivice. Jednostavno, nekada se stvari ne mogu sprečiti i pokušavamo da objasnimo da niko nije kriv", rekao je dr Radosavljević

"Suicidalnost ni danas nije do kraja istražena"

Na kraju, dr Radosavljević je ponovio da, uprkos napretku nauke, samoubistvo ostaje jedan od najtežih fenomena za razumevanje.

"Naravno da ćemo uvek uraditi da sprečimo koliko je moguće, ali moram da ostanem pri tome da je suicidalnost, kao fenomen, nešto što i dan-danas jednostavno ne može biti do kraja istraženo. Nije do kraja istraženo", zaključio je dr Igor Radosavljević za MONDO.

U moru crnih naslova, poruka psihijatra ima dve strane. S jedne - ne možemo sve da znamo i kontrolišemo, pa ni uvek da sprečimo. S druge - ono što možemo, to je da razgovaramo više, budemo prisutniji jedni za druge i da pomoć tražimo na vreme. I kod najbližih i kod stručnjaka.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

Vaše mišljenje nam je važno - ostavite komentar, nije potrebna registracija!

BONUS VIDEO:

(MONDO)