Kada je veza kratkotrajna i vanbračna, onda ponašanje prema potomcima u izvesnim slučajevima biva dovedeno u pitanje. Razume se, sličnih primera ima i među onima koji su se zakleli i pred božjim posrednikom ili državnim službenikom.

Zaboravljaju, a trebalo bi da imaju u vidu, ono što je napisao Sigmund Frojd, začetnik psihoanalize: "Ne mogu da se setim nijedne veće potrebe u detinjstvu koja je toliko snažna kao potreba da nas otac zaštiti".

Ma kako značajna njegova uloga bila, moglo bi da se kaže da je tokom jednog velikog razdoblja naše civilizacije otac u značajnoj meri bio isključen iz najranijeg detinjstva sopstvenog deteta. Običaji su nalagali da trudnica bude "ostavljena na miru". Beba je po rođenju retko pružana u ruke ocu. Briga o novo rođenčetu predstavljala je isključivo ženski posao. Bliski odnos zapravo je počinjao onda kada su sinovi i kćerke već bili na početku puberteta, piše "Politikin Zabavnik".

U patrijarhalnim društvima, gde se presto prenosi sa oca na sina, pravi se vertikalna analogija između Boga, oca, ljudi, kralja oca i muškarca, oca porodice i gazde u svojoj kući po božanskom pravu. Takav je pater familias u starom Rimu, simbol apslutnog autoriteta koji ima pravo da odlučuje o životu i smrti svoje dece.

"Sin poštuje oca i sluša gospodara svojega", kaže Biblija koja očinstvu posvećuje značajno mesto. Simbol je prvenstva koje ističe pisanje reči otac na hebrejskom, Av, sačinjeno od prvih slova alfabeta, alef i bet. Dok majka ima telesnu, zemaljsku i hraniteljsku ukorenjenost, otac je onaj koji je simbol autoriteta i prevlasti, ali i vrline.

Odnos s ocem za dete je često vremo težak i složen. Vrednost te veze mnogi otkrivaju tek kad postanu zreli ljudi. Ili možda počinju nešto da naslućuju u trenutku kada i sami postanu roditelji. Pojedini psiholozi tvrde da poteškoće u odnosu s očevima nastaju upravo u tim prvim danima, u vreme kada su bili (tokom mnogih vekova) izopšteni iz brige oko novorođenčeta. Takav stav bio je posledica izvesnih društvenih i kulturoloških načela, ali su psihološke potrebe svakako bile zanemarene.

Bez obzira na to šta nam običaji nalažu, psihološka istraživanja pokazuju da očinski život (posao) počinje u vreme kada pupčana vrpca bebice još nije isečena, kad se dete još nije ni rodilo. Najnovija naučna dela iz oblasti prenatalne medicine pokazuju da se odnosi sa roditeljima uspostavljaju još dok je beba u majčinom stomaku. Fetus je pametan i osetljiv.

U svakom slučaju, očevi su se tokom poslednjih nekoliko decenija značajno "približili" trudničkom stomaku. Zaronjen u plodovoj vodici, fetus čuje zvukove i prihvata ih kao zvučne nadražaje, a ujedno i kao dodir. Zvuci šalju vibracije, a vibracije ih na izvestan način masiraju, maze, ljuljuškaju. Brojna istraživanja pokazala su da upravo očev glas deluje smirujuće na fetus, baš kao da ga je pomazio. U najvećem broj slučajeva, kad otac dodirne stomak trudne žene, fetus koji se čas pre toga ritao, prestane da se pomera. Umiri se i kao da čeka. Kao da oseća i prepoznaje dodir te ruke. To je možda prvi "razgovor" koji dete uspostavlja sa ocem.

Nauka je u značajnoj meri pomogla da danas reši i skine s muškog lica tvrdu, neosetljivu masku. Naučno je dokazano da, kad dobiju dete, kod muškaraca opada nivo testosterona, a povećava se nivo oksitocina, zaduženog za osećanje zadovoljstva, nežnosti i privrženosti. To je jedan od dokaza što očevi odmah počinju da osećaju neodoljivu slabost prema malim naslednicima. Posebno ukoliko ga uzmu u naručje.

Tokom detinjstva otac je najčešći uzor, model ponašanja, posebno za dečake. U njega gledaju, s njim se odmeravaju. Često preuzimaju očev posao. Počinju da se bave sličnim zanatima ili upisuju slične škole.  U skladnim porodicama otac za svoje kćerke ostaje neprevaziđeni heroj. On je taj koji je u stanju da reši sve. Zadatak oca i jeste da pomogne deteteu da uđe u društvo, što manje ozleđeno od drugih. Da mu pomogne da izađe iz prvobitne porodice i nađe načina da jednoga dana stekne i svoju. Tata uči dete koje su granice i pravila ponašanja kako bi odraslo i postalo uvaženi član društva. U najznačajnijoj meri doprinosi samouverenosti svojih naslednika.

Otac je taj koji drugi put seče pupčanu vrpcu i pomaže detetu da stupi u svet odraslih. Jer, ako bi se čekalo da to majke učine - one uvek svoju zaštitničku ruku stavljaju između deteta i sveta.

Primera za to je dosta.  "Bolje je da još ne voziš bicikl. Tricikl ti je bezbedniji!" Mama usporava, tata ubrzava, kratko rečeno.

Nažalost, između pojedinih roditelja i dece, posebno očeva, tokom detinjstva i puberteta dolazi do sukoba koji zauvek ostaju nerešeni. Ti sukobi se pretvaraju u bolnu tačku i onda kada je dete već odavno odrastao čovek. Ništa ne biva bolje ni kada roditelj umre. Lakše je oprostiti se od oca sa kojim je bio uspostavljen odnos ljubavi negoli sa tatom sa kojim je dete bilo u sukobu.

Gubitak oca, prema Frojdu, predstavlja toliko snažno osećanje bola da se dete tada oseća kao da je na izvestan način iskorenjeno. Najveći broj odraslih koji su imali različite psihičke probleme u zrelom dobu nekada su bili deca koja su prerano ostala bez oca. Jer, dete koje raste bez oca zaštitnika često razmišlja o tome da se čitav svet ustremio protiv njega. Gotovo nikada nema poverenja ni u koga, osim u sebe samog. To su osobe koje ne žele da im se iko drugi meša u rešavanje bilo kakvih nevolja i prepreka. Oni nikada ne traže pomoć.

Posle svega, nameće se zaključak: mama je uvek mama, a današnji tata – tata, a ponekad i mama.To dokazuju i svetske statistike. Čak 87 odsto današnjih (mladih) majki tvrdi da, za razliku od onih u prošlosti, današnji muškarci savršeno mogu da zamene majku u svim majčinskim obavezama.