Potrebno je da roditelji poznaju psihologiju malog deteta da bi mogli da ga razumeju, da mu objasne stvari na onaj način na koje ono može da razume, da predvide njegovu moguću reakciju, i naravno, da što bolje utiču na njegov razvoj.

Mala deca veruju svom telu, odnosno onome što osećaju u telu. Na primer, kada telo pošalje signal "žeđ" dete intuitivno zna da je tada potrebno piti vodu ili drugu tekućinu. I dok ovaj sistem sasvim dobro funkcioniše kada je u pitanju zadovoljavanje detetovih potreba, problem nastaje onda kada su u pitanju detetove želje i drugi motivi. Jedan od načina da se razlikuju potrebe od želja je da kada dete ima neko htenje da se zapitamo da li će njegov život biti na bilo koji način ugrožen ako mu uskratimo ono što hoće. Ako je odgovor da, reč je o potrebi, a ako je odgovor ne, o želji.

Upravo zato što veruje svom telu, dete želi da radi samo ono što mu donosi prijatno osećanje u telu, a izbegava sve one aktivnosti koje mu donose neprijatnost. Ovaj sistem motivacije je prirodan i zato karakterističan za životinje. Njega je opisao još Sigmund Frojd i nazvao ga je princip zadovoljstva.

Zadatak roditelja je da utiču na dete tako da ono izgradi jedan drukčiji sistem motivacije koje je Frojd nazvao princip realnosti. A to jednostavno znači da dete prestane da se isključivo oslanja na ono što oseća, već da počne i da uvažava svoj razum i procenu da li je nešto korisno ili štetno. Kako dete nije u stanju da kontroliše sebe i svoje želje, moraju ga kontrolisati roditelji tako što ga usmeravaju u određenom pravcu, a zabranjuju neka ponašanja. Cilj je da dete shvati ono što mu je ranije bilo neshvatljivo, a to je da postoje prijatnosti koje su štetne, i neprijatnosti koje su korisne.

Pranje zuba, pospremanje igračaka i slične aktivnosti su detetu svakako neprijatne. To se naravno odnosi i na učenje i izradu domaćih zadataka,  piše psihoterapeut Zoran Milivojević za "Detinjarije".

Ma koliko neki roditelj voleo da radi, on treba da zna da je rad svakom detetu pa i njemu kada je bio dete bio neprijatan. Kako onda nastanu radne navike? Pa tako što roditelji prisiljavaju dete da redovno izvršava neku aktivnost. Bez tog spoljašnjeg pritiska dete jednostavno neće razviti radnu naviku.

Postoji više vrsta ovog vaspitnog pritiskanja, a ono što je za sve karatkeristično je da su detetu neprijatni. Kada neprijatnost ovog spoljšnjeg pritiska postane veća od neprijatnosti one aktivnosti koju roditelj zahteva od deteta, ono popusti i počne da se ponaša na zahtevani način. Objašnjavanje koristi novog ponašanja je obavezno, ali nedovoljno da bi dete počelo da se ponaša. Pri tome je važno da nema nikakvog popuštanja, jer ako se jednom popusti, dete će svaki sledeći put misliti da je to možda onaj put kada ne mora da uradi ono što je zahtevano.

Prednost koju donosi radna navika je upravo u tome što kada ona nastane tada određena aktivnost detetu više nije ni neprijatna ni odbojna. Ono jednostavno uradi ono što treba. Čak nastane obrnuti mehanizam, detetu je neprijatno ako ne uradi ono što na šta je naviklo. To se onda odnosi kako na higijenske navike i navike pospremanja, tako i na naviku učenja koja je posebno važna za školsku decu.

Kada kažem da rad nije neprijatan, ne mislim ni da je prijatan. Zadovoljstvo u radu može doći kasnije, kada neko postane majstor u onome što radi i počne da uživa u tome.

Mala dece misle da kada im ne dozvoljavate da rade ono što žele, da ih ne volite. Ovo je sasvim normalna faza jer dete ne razlikuje sebe od svojih želja tako da kada odbacite neku njegovu želju ono misli da da ste odbacili njega. A kada ste malo dete, najvažnija stvar u vašem životu je da vas voli mama (i tata). I zato, iako neka deca reguju dramatično kada ih roditelji teraju da rade nešto što im je neprijatno, roditelj treba da istraju. Može da pokaže ljubav, ali i dalje mora da insistira da dete uradi ono što je potrebno.

Dete će zahvaljujući ponašanju roditelja koji istrajava i koji mu poručuje: "Baš zato što te volim, zahtevam da to redovno radiš", kasnije naučiti da zahtevanje neprijatnog ne isključuje ljubav.

Mnogi roditelji se snalaze tako što neprijatni zadatak pokušavaju da pretvore u zabavu i igru. I ovakva "mekana prisila" je dobar način ukoliko ne oduzima mnogo energije i vremena. Kako će u budućem životu deteta ipak doći trenutak kada će morati da radi nešto što mu je neprijatno, a što ne može da se stavi u kontekst zabave, ono će ipak morati da se suoči sa zadatkom tipa korisne neprijatnosti.