Možda vam pomogne. Možda se prepoznate i započnete svoj put ka isceljenju. Možda prepoznate nekoga koga volite i naučite kako da pomognete...

Nasilje je opasno, prikrada se tiho, neprimetno i može biti tako suptilno da je i ženi koja mu je izložena ponekad teško da ga prepozna i imenuje, što stvari čini samo još težim.

Dovede vas u stanje stalne strepnje i preispitivanja: zašto sam "ništa" u njegovim očima, gde grešim, šta je trebalo da uradim, šta sam mogla da uradim... A suština problema nikad nije tu. Uvek je u onoj drugoj strani. U čoveku koji drugo ljudsko biće dovede do toga da posumnja u sve što jeste, u sve što je ikada bilo. I u sve što bi moglo biti.

Vređanje, kontrola, pretnje...

O psihološkom i emotivnom nasilju, o nasilju "u rukavicama" koje ne ostavlja tragove osim onih na duši, razgovarali smo sa Tanjom Ignjatović, psihološkinjom Autonomnog ženskog centra u Beogradu.

"Emotivno nasilje ispoljava se na različite načine. Ono može da podrazumeva omalovažavanje, vređanje, ignorisanje, korišćenje privilegija, ismevanje, podrugivanje, prigovaranje, pretnje, prinude, zastrašivanje, kontrolu, izolaciju, prezir... Dakle, čitav niz različitih ponašanja koja ne moraju da se jave odjednom u svakom slučaju, koja mogu da se javljaju postepeno, jedno po jedno, mogu da se menjaju, ali mogu da budu i istovremeno prisutna."

U kojoj formi će se javiti u određenoj partnerskoj zajednici, zavisi od osobina i onoga ko čini nasilje, ali i onoga ko nasilje trpi, kao i od okolnosti. Ali, bez obzira na pojavni oblik, svako nasilje ima samo jedan cilj - uspostavljanje potpune kontrole nad žrtvom.

"Nasilnik želi da uspostavi kontrolu nad svakim aspektom života svoje žrtve. On će koristiti različite mehanizme da to postigne i ne mora nikada da iskoristi fizičko nasilje. A kad se jednom postigne ta poslušnost, onda je lako stvoriti i utisak da žena dobrovoljno ostaje u partnerskom odnosu. Stvar je u tome da će većina nasilnika vešto kombinovati nasilna ponašanja i odnos u kojem nema nasilja, u kojem on pokazuje ljubav, moli za oproštaj i izvinjava se za ono što je učinio", objašnjava Tanja Ignjatović.

"Ja nikad ne bih, ALI ti si me naterala..."

Ono što je ključno je što se i u tim nenasilnim epizodama uz izvinjenja i opravdanja provlači potka ženine krivice: "žao mi je ALI... da ti nisi to i to, ja ne bih...", "neću nikad više AKO ti ne budeš...".

 I to je ujedno i prvi signal za uzbunu. Ako niste sigurni šta vam se dešava, ako imate sumnje, a ne biste da se ogrešite i nešto što je uobičajena svađa, do kakvih dolazi i među onima koji se najviše vole, proglasite za emotivno zlostavljanje, poslušajte šta vam govori... Taj čovek kojeg toliko volite... Taj čovek čiju ljubav toliko želite... Ako kaže "ti znaš da te ja volim, ja nikad ne bih to uradio, ali TI si me NATERALA..." skupljajte snagu. Trebaće vam.

Ima li tu ljubavi?

"Partnerski odnos uvek počinje kao ljubavni odnos. Žena se zaista zaljubi, zavoli partnera. I on nju zavoli. Ali voli je na jedan posesivan način, voli je tako da može da je kontroliše, tako da njeno ponašanje zavisi od njegovih želja i očekivanja. A ako ona na njih ne odgovori na način na koji je on zamislio, to njemu 'daje za pravo' da ponovi nasilje, bilo emotivno, bilo fizičko."

Ljubav je dakle važna na početku, jer žena zavoli onaj deo partnera koji je brižan i nežan, koji ume da voli. I upravo svest o tome da postoji i ta druga strana njegove ličnosti zadržaće ženu u takvom odnosu, nekad i godinama, tokom kojih će ona menjati sebe, ne bi li prizvala ono za šta veruje da je njegova "prava" priroda.

Problem je u tome što kad jednom dospete na kolosek "ja sam kriva nije trebalo da.../trebalo je da..." tome nema kraja.

"Ne postoji određeni broj zahteva. On na jedan hiroviti način menja pravila, menja zahteve, stalno dodaje nešto ili nešto menja, zbog čega ona ni na koji način ne može da predvidi koja njena ponašanja, ako ijedno, zapravo izaziva nasilnu reakciju. To za posledicu ima da je žena sve vreme u jednom stanju zbunjenosti, ako uradi možda je pogrešila, ako ne uradi, možda je opet pogrešila. Vrlo je lako zapravo svako njeno ponašanje proglasiti neodgovarajućim i uzrokom za njegovu burnu rekaciju koja se pretvori možda i u fizičko nasilje ili neki šamar", kaže Tanja Ignjatović.

Kako se prepoznaje šta je samo svađa (u kojoj nekad izlete i teške reči, jer ljudi smo, a ljudi greše) a šta je emotivno nasilje?

"Kad je svađa u pitanju, vi imate reciprocitet. Obe strane učestvuju. I nijednoj strani nije prijatno zbog toga, jer, ko voli da se svađa? Ali, ključno je da obe strane tu prihvataju odgovornost. Kad se strasti smire, oboje, i muškarac i žena, svesni su svog 'doprinosa'. Kod nasilja toga nema, ne postoji reciprocitet. U nasilju je uvek jedan dominantan i on postavlja sva pravila, dakle možete se vi čak i braniti verbalnom agresijom, ali u nekom trenutku kad jedna osoba kontroliše ceo sistem, onaj ko ima dominaciju, ko ima moć onda pojača svoje nasilje, on zapreti, on stane tako da vas natera da se preplašite za sebe i da se zaustavite. Jer sada postoji ozbiljna pretnja da će vas on udariti, gurnuti..."

Čak i ako se to nikad nije desilo?

"Da, čak i ako muškarac nikada nije udario partnerku, ali ako ju je gurao, unosio joj se u lice sa izrazom koji može da zastraši, sa stavom tela koji se nadvija nad njom, onda ona ima jasnu poruku da on kontroliše situaciju, da on može da je prebije ako hoće. Dakle, vi nasilje razlikujete po tome što žrtva, čak i ako se brani, nikad nije u ravnopravnoj poziciji jer je moć nasillnika disproporcionalna njenoj. I drugo, ona je zastrašena, ona ima strah od posledica koje mogu da je snađu."

"Je l' hoćeš šamar?!"

I ovde dolazimo do ključne stvari. 'Je l' hoćeš šamar' emotivno i psihološki može da ima gotovo istu težinu kao šamar. Žene obično kažu "on je i ovakav i onakav, i svađamo se i volimo se, ali kad bi me udario, to bi bio kraj". Šamar je često ta imaginarna granica, dokle je žena spremna da ide.

A šta se desi ako i kad padne taj šamar?

"Ono što je vrlo važno za sve žene je da ako on kaže 'je l' hoćeš šamar', ili ako udari šamar jednom, da se zapitaju da li će se zaustaviti na tome. Ako se to desi, ona kaže 'sad si me udario i nikada više'. 'Ovo si sad uradio i nikada više'. On se, naravno, izvinjava. Ali, ključno je ono što govori. Postoje muškarci koji se zaustave na tom jednom šamaru. Ali to su uvek i samo oni koji posle tog incidenta kažu 'ovo što sam uradio je strašno i neprihvatljivo, ne znam šta mi je bilo, neću nikada više, pogrešio sam'. Ako on izvinjavajući se kaže 'ne znam šta mi je bilo, ovo je strašno, žao mi je, ja te volim ALI, ja nikada to ne bih uradio da ti nisi...', onda je izvesno da će se desiti i drugi šamar. A ono što mi vidimo radeći sa ženama je da ako se desi i taj drugi šamar, nasilje će se ponavljati i vrlo često eskaliraće i u više od šamara. To je gotovo stopostotno pravilo", kaže Tanja Ignjatović.

Ono što dodatno otežava situaciju žena koje trpe emotivno nasilje je što se često dešava da spolja to izgleda kao dobar odnos, takav čak da bi se na njemu moglo pozavideti. A muškarac kao da ima "dva lica" - jedno za javnost, a drugo između četiri zida. Kako je moguće da nekome ko je pun razumevanja i blag prema ljudima, od bliskih do konobara u kafiću i prosjaka na ulici, ko hoće da pomogne, kad se zatvore vrata "izraste druga glava"? Kako se taj šarmantni, duhoviti čovek pretvori u čudovište?

Ili, kako je moguće da nasilnik svoju prirodu tako uspešno kontroliše kad ima "publiku"? I onda dođete u situaciju da ako se žena i požali nekome svi kažu 'pa ti ne znaš šta su problemi, ti si luda, ti si nezahvalna, on je dobar čovek ti nikad nisi zadovoljna... treba da budeš zahvalna... Kako takvi muškarci uspevaju da igraju svoju ulogu, kad su u javnosti, tako dobro?

"To potvrđuje teoriju da su svi koji čine nasilje nad ženama kontrolori. Dakle, njegov je cilj da nju kontroliše, ali on sebe može odlično da kontroliše sve vreme. On može da se suzdrži od svakog agresivnog ponašanja koliko god hoće, ako to ima neku funkciju, a vrlo je jasno da to ima funkciju, jer kad sebe prikazuje u pozitivnom svetlu, on stvara sliku iz koje je teško pretpostaviti, pa i poverovati, da on može da radi takve stvari u četiri zida."

I onda, kad žena zatraži pomoć ili podršku, ona ne može nikoga da ubedi šta se njoj dešava jer svi misle da je ona luda, da preteruje, da je suviše zahtevna, da je razmažena... Ona čuje dakle, od drugih sve ono što joj i on govori.

"I upravo je to uzrok što vi vrlo često čujete čak i žene da kažu, kad se komentariše tako nešto, 'ma i ja bih joj lupila šamar da sam na njegovom mestu, on je jedan divan čovek'. Okolina, dakle kao šablon prihvata njegovu priču."

Dodatni problem je u tome što žena tokom godina počne sebe da sagledava njegovim očima:

"Ona menja sliku o sebi, ona zna da je nekada bila drugačija, i svesna je da ona danas nije onakva kakva je nekad bila, da se ta slika razlikuje, ona gubi samopouzdanje, gubi doživljaj da može da donese odluke, da može bilo šta da uradi dobro i da može samostalno da odluči o bilo čemu, uključujući i to da li će da ostane u toj vezi."

I to je ono gde možete da pomognete. Ako vam se požali prijateljica, slušajte. I imenujte ponašanje. Kad ona kaže "slušaj, vidi šta mi se dešava", recite joj da je to pogrešno. Recite joj da je to što on radi nasilje. Recite joj da je to što trpi zlostavljanje. Recite joj da zaslužuje bolje. Podsetite je na ono kakva je nekad bila. Podsetite je da može sve što poželi. I budite tu.

Nemojte nikada reći "ma ti si luda". Jer nije. Nemojte nikada reći "sama si birala". Jer niko ne bira da živi tako. I nemojte nikada reći "ma ja bih...". Jer je istina da pojma nemate šta biste. Niko od nas pojma nema šta bi. Sve dok se ne nađe u takvoj situaciji.

Dok oni prebijaju žene, mi...

Kad se ON pretvori u ZVER...

Muškarci, naučite da CENITE žene!

STOP nasilju u porodici, novi zakon uskoro!

Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici - MONDO Zabava, kao i na Twitteru @Mondo_zabava.