Pa, da popričamo malo o snovima. Ili, preciznije, da popričamo o tome kako malo bilo koga zanima šta smo sanjali. Toliko malo da bismo slobodno mogli reći - UOPŠTE.

Da ne bude nesporazuma, ovde ne pričamo o snovima kao "aspiracijama, nadanjima i planovima za budućnost", pošto svako od nas u životu ima bar jednu osobu koju interesuje šta bismo želeli da budemo "kad porastemo".

Ali snovi, kao "ono što se dešava u krevetu dok spavamo i oči su nam zatvorene", bukvalno nikoga ne zanimaju. Čak ni one koji nas vole najviše na svetu.

Ne postoji manje zanimljiva, manje za razgovor bilo koje vrste inspirativna rečenica od "sanjao/la sam nešto čudno noćas". U stvari postoji, i glasi ovako "sanjao/la sam nešto baš smešno prošle noći".

Kad vam neko to kaže, iste sekunde spremni ste krvlju da se potpišete da sledi neopisivo i nepopravljivo dosadna i neinspirativna saga. I u pravu ste.

Počinje recimo ovako "pazi, bili smo u autobusu, ti, ja i moja učiteljica iz osnovne škole". Ljudi često (sasvim pogrešno) pretpostavljaju da će ih sagovornik pažljivije slušati ako je i on u tom snu.

"Ali, nismo u stvari bili u autobusu..."

Sa narativne tačke gledišta, snovi su sra***. Nemaju nikakvu strukturu, nikakvu poentu, niti smislen tok misli. Prosto ne postoji način da ih ispričate kao zanimljivu priču jer nisu - ni priča ni zanimljivi.

Samo su nasumično odabran sled scena koje naš mozak kreira dok ćelije pokušavaju da se obnove.

Osim toga, snovi nisu ni značajni. Ne donose vam bilo kakvu tajanstvenu poruku. Ne otkrivaju nikakvu misteriju života. I eto vam odgovora na pitanje zašto snove uglavnom zaboravljamo one sekunde kad se probudimo.

Potpuno su beznačajni.

Setite se toga kad poželite sledeći put nekome da kažete "znaš šta sam sanjao/la noćas".

Zašto brzo zaboravljamo snove

Zašto nikada ne sanjamo "do kraja"?

Zašto sanjamo