Dug put od mita do svetlucavih nalepnica: Jednorozi kroz vekove

Uz sirene i zmajeve, jednorozi su najčešće pominjana mitska bića u predanjima naroda širom sveta.

Jednorog nije oduvek predstavljao ovo što predstavlja danas, u popularnoj kulturi. Nije "sipao šljokice" i "povraćao dugu" (poznat vam je taj stiker verovatno)...  Mit je postepeno evoluirao i formirao se na osnovu mnogih ranih izvora.

Prvi zapisi o jednorogu datiraju iz petog veka, kada je grčki lekar i istoričar Ktezije zabeležio ono što su mu pripovedali putnici: "Postoje stvorenja velika kao konji, i veća. Tela su im bela, glave tamnocrvene, a oči tamnoplave. Imaju rog na čelu, koji je dug oko 45 centimetara." Rog je, dodao je u spisima, beo, crven i crn.

Legenda se širila i različite kulture razvile su svoje "varijacije na temu" jednoroga.

Ki-lin iz kineske mitologije imao je rog "12 stopa dug", i verovalo se da donosi dobru sreću. U kineskoj mitologiji, ovo biće važi za plemenito, toliko da nikada ne bi povredilo drugo živo biće, te se stoga hrani samo umirućim biljkama.

Iako moderna predstava o jednorogu kaže da je ovo veličine konja, Fiziolog, spis iz 12. veka, na prelazu između beletristike i učene proze, jednoroga opisuje kao "veoma malu životinju, nalik detetu".

Poređenje se odnosi, reklo bi se iz konteksta, na jare, ne na ljudsko dete, ali kako god okrenete, jasno je da jednorog ne prelazi visinu kolena odraslog čoveka.

Za jednoroge se, baš kao i za sirene, dugo verovalo da stvarno postoje. Oba mita zasnovana su na legendama i pripovedanjima "iz prve ruke" putnika koji su obilazili daleke zemlje.

Jednorozi imaju prilično dobar "pedigre", pošto su se njima bavili i Aristotel, Julije Cezar… Marko Polo. Verovanje u jednoroge dodatno je osnažilo štampanje i širenje Biblije, u kojoj se, u Starom zavetu, ovo stvorenje pominje najmanje sedam puta.

Nije, dakle, manjkalo informacija o jednorozima, čiji su izvor bile glasine i legende, ali ova veličanstvena zver ostala je nedokučiva.

Vekovima, mnogi su verovali da su jednorozi sasvim realni, na kraju krajeva, toliko je priča i umetničkih dela bilo posvećeno ovom biću, i da žive u dalekim, dalekim zemljama… Preko sedam mora i sedam gora…

Bilo je, naravno, i onih koji su verovali da su jednorozi nekad davno postojali, ali da su ih ljudi istrebili loveći ih.

Simbol čistote

Jednorog je riznica simbola, u umetnosti je najčešće predstavljen kao bela životinja, simbolizujući čistotu. Uprkos nevinosti koju predstavljaju, jednorozima se pripisuje i divlja snaga i neustrašivost, i veština zahvaljujući kojoj ih je jako teško uloviti. Da bi se ova zver ulovila, potrebna je lukava zamka, i pomoć device…

Procedura je, prema pričama, sledeća: Prvo treba pronaći šumu u kojoj se zna (ili pretpostavlja) da žive jednorozi, zatim pronaći miran proplanak i mesto na kojem lepa deva može da sedne, a onda bi trebalo da strpljivo i mirno sedi u tišini…

Jednoroge, veruje se, privlači vrlina i čestitost kojima devica zrači, i moguće je uhvatiti ih samo u njenom prisustvu, jer im tada oprez popusti.

E sad… Zašto bi iko želeo da uhvati ili (još gore) ubije tako veličanstveno biće?

Rog jednoroga je bio na ceni vekovima. Pripisivane su mu najrazličitije magijske moći, od kojih je većina bila iz sfere "čistote" (telesne i moralne, jasno), pa se recimo verovalo da rog jednoroga može da pročisti reke i jezera, posle poplava na primer, ali da neutrališe otrov.

Zamislite sad koliko su kraljevi, carevi i krupnija vlastela bili spremni da plate za nešto što može da ih zaštiti od trovanja, koje je u srednjem veku bilo jedno od omiljenih sredstava za oslobađanje puta ka prestolu, recimo. Ili dobrom nasledstvu.

Londonske novine su 1600. i neke godine bile preplavljene oglasima za čudotvorne eliksire sačinjene od "pravog roga jednoroga", koji su lečili sve živo, od čireva i oticanja limfnih čvorova (jedan od simptoma tuberkuloze, između ostalog) do melanholije i nesvestice, piše Live Science.

Preparati su nuđeni u tečnoj formi (pacijent je trebalo da uzme gutljaj-dva nekoliko puta dnevno "što češće to bolje"), i kao pilule (12 komada u pakovanju), po ceni od dva šilinga (red veličina: godišnja plati nadbiskupa bila je 40 šilinga, a za krađu u vrednosti jednog šilinga tih godina su vešali ljude).

Ima autora čiji radovi sugerišu da su jednorozi lovljeni zbog dragocenog roga, dok nisu istrebljeni, povlačeći tragičnu paralelu sa pojedinim vrstama nosoroga u Africi, čiji su rogovi prodavani kao trofeji, ili samleveni kao deo lekova koji se koriste u kineskoj tradicionalnoj medicini.

Arhetipski neprijatelj jednoroga je lav, renesansni pesnik Edmund Spenser pisao je 1590. o tome u svojim delima.

Ali, verovanje u postojanje jednoroga polako je iščilelo, negde oko 1700. godine, kako je sve više i više do tada nepoznatih delova sveta otkrivano i istraživano, bez ikakvog nagoveštaja ove životinje. Šekspir čak, u "Buri" ironično pominje ovo stvorenje ("Sada, poverovaću da jednorozi postoje"), sugerišući da ona ipak, postoje samo u mitovima i legendama.

Jednorozi ostaju deo "misterije i magije" naše civilizacije, ali jedno je sigurno: ne povraćaju dugu.