"Jedan od onih videa za koji se daješ svom svojom dušom. Iako često snimamo po raznim destinacijama na svetu, snimajući ovaj video, pored toga što sam naučio mnogo o dešavanju ovde, pustio sam i par suza slušajući priče lokalaca. Zašto je to tako, saznaćete u ovoj priči", napisao je svetski putnik Robert Dacešin u videu na svom Jutjub kanalu.
"Sedamdesetih godina, Varoša je bila jedna od najboljih i najposećenijih letovališta na čitavom svetu. Na vrhuncu svoje slave, grad je bio mesto glamura, sjaja i bogatstva tog doba. Ipak, luksuz i raskoš trajali su svega četiri godine. U augustu 1974. život ovde je stao, a svih tadašnjih 39.000 stanovnika ostalo je bez krova nad glavom, ostavljajući Varošu sa epitetom 'Grad duhova'. Narednih skoro 50 godina, pristup ovo mestu biće potpuno zabranjen, a ovaj grad, inače tri puta veći od Černobila, polako će da tone u zaborav", rekao je Robert na početku i dodao:
"Ali, na našu treću, od pre dve godine, ulaz u Varošu je omogućen, a sve što vam treba da biste danas došli ovde, jeste važeći pasoš. Mi ćemo u ovom videu da obiđemo ovo mesto i da vam pokažemo kako ono izgleda, ali prvo moramo da vidimo šta se to zapravo desilo ovde".
Robert Dacešin imao je priliku da razgovara sa lokalcima koji se sećaju svake sekunde najružnijeg perioda. Evo šta su mu rekli:
- Varoša je bio naš grad. Tu smo imali svoje voćnjake, svoje udobnosti, našu školu. To su divna sećanja.
- U pauzama kada smo izlazili iz učionica, išli smo na igrališta gde su u to vreme organizovani brojni događaji u Varoši. Održavale su se zabave, održavali su se festivali narandže, ukrašavale bi se kočije i kola koja su paradirala po stadionima, a bilo je i mnogo događaja koje su organizovale škole.
- Festival narandže, festival cveća, to su moje najstarije uspomene iz Famaguste.
- Išla sam u privatnu školu. Prolazila sam kroz ulicu "Demokratije", jednom prelepom ulicom sa kafićima, tu je bila i srednja škola, muška škola, sve smo to prolazili na putu do škole. To je bila prelepa ulica.
- Moj otac je bio ljubitelj putovanja i stalno nas je vodio po ceo dan na plažu da plivamo i pravimo piknik.
- Imali smo prelepo more koje nam jako, jako, jako nedostaje. Bilo je to jedno od najlepših mora. Išli smo redovno, svake nedelje. Koliko god da daleko ulaziš u vodu, sve vreme je kristalno čista, pesak zlatan.
- U Varoši sam imao dva voćnjaka. Odrasli smo u raju narandži, limuna, mandarina. To su lepe uspomene.
- Kad su nam uzeli Varošu, ostali smo bez ičega.
Robert je naglasio da je situacija po pitanju onog što se ovde desilo poprilično komplikovana.
"Iako je Kipar dugo bio predmet borbe između Grčke i Turske, ova dva naroda živela su zajedno pre 1960. godine, skladno, širom Kipra. Sve je to, na neki način, bilo pod kontrolom Velike Britanije, kojoj je ostrvo bilo zanimljivo zbog više razloga, posebno zbog same blizine Sueckog kanala. Tokom godina života, oba naroda iskazivala su određene težnje ka ujedinjenju sa svojim matičnim zemljama, pa su tako Grci na Kipru želeli da se spoje sa Grčkom, a Turci sa Turskom.
Međutim, upravo je Velika Britanija bila ta koja je zaustavila ovu ideju, te predložila stvaranje Kiparske republike i kreiranje ustava. A sam ustav diktirao je da predsednik zemlje mora da bude Grk, dok premijer vlade mora da bude Turčin. Britanci su se isto tako setili da u taj ustav ubace deo u kojem kažu da oni mogu bez problema da zadrže svoju bazu, te su dali Grčkoj i Turskoj pravo da se umešaju ukoliko dođe do određenih sukoba. A pretpostavljam da možete da naslutite šta se potom desilo", rekao je Robert.
"Vest o turskoj invaziji mornaricom je prenesena na turskom radiju jutros u 5 sati. Turska invazija avionima je počela", čuli su na radiju. Stanovnici nikada neće zaboraviti taj period.
- Prolazili su preko nas, a mi smo gledali da li će pucati.
- Moj tata i moje setre bi po ceo dan slušali radio. Šta da kažem? Bojali su se da idu napolje. Svi su bili uplašeni. Tih sedam dana nismo mogli da idemo nigde. I nakon toga, počeo je rat.
"Neće proći dugo, a politički sukobi će se zaoštriti i kulminirati u puč grčke vojske, što je Turska iskoristila i izvršila invaziju na Kipar i tada okipirala severni deo ostrva. Lokalno stanovništvo Varoše je proterano. Imalo je nameru da se vrati kada se situacija smiri. Međutim, turska vojska je tada ogradila grad i do dan danas niko od njegovih stanovnika više nije ušao u njega", rekao je Robert.
Lokalci nisu krili suze dok su govorili o ovom periodu.
- Kada se desila okupacija, kao da su nam odsekli noge. Bila sam verena 40 dana, a onda su došli sa oružjem da odvedu mog verenika. Ružna sećanja, jako ružna.
- Sećam se kada su došli sa pištoljem da ga odvedu. Sećam se i kad su došli po mog drugog devera sa puškama. Bio je težak period.
- Bili smo zbunjeni, nismo znali ništa. Nismo mogli da pričamo. Svi su otišli u vojsku, a mi, žene, ostale smo same u kućama. Od tada sam pratila oca, imala sam dve bebe i uvek sam išla sa njim. Nikad nas nije ostavljao sam. Svi smo se plašili Turaka, iako smo se dobro slagali.
- Postavljali smo oružje, mitraljeze za Turke. Stalno se pucalo. Kada se mitraljez pokvari, čekali smo noć da ga zamenimo.
Nakon 40 dana, radio stanice su obavestile da ne znaju gde se tačno nalaze vojnici. Nismo imali nikakvih informacija, nikakve poruke. Tražili smo ih.
Pogledajte šta je Robert danas zatekao u ovom gadu:
BONUS VIDEO:
