Autor teksta za The Irish Times dobro pamti scenu kad nije mogao da sakrije iznenađenu reakciju dok je u moru plivao uporedo sa labradorom.
"Jednog dana sam se udaljavao od obale kad me je pretekao pas. Bio je to labrador, koji me je potpuno ignorisao dok je odlučno plivao dalje, kao da je naumio da stigne do Ostrva Men. Nisam ljubitelj pasa, ali sam ipak brinuo za njegovu bezbednost. U tom trenutku mi je prišao drugi plivač, čovek. Rekao sam: 'Onaj pas ide baš daleko'. 'Aha, da', odgovorio je nonšalantno. 'To ti je Artur. Nadam se da neće sresti foku'.
Tek kasnije, na obali, saznao sam zašto je to rekao. Te večeri je na televiziji bila utakmica, i ako bi Artur naišao na foku za igru, njegov vlasnik bi mogao da propusti početak. Kad naiđe na drugara za igru, Artur može da ostane u vodi veoma dugo.
Nekoliko meseci kasnije, imao sam sreće da vidim Artura i jednu foku kako se igraju. Gledali su se, sa njuškama udaljenim svega nekoliko desetina centimetara, pa plivali jedan ka drugom, kao da su dvobojaši u galopu.
U trenutku kada bi se njuškama skoro dotakli, foka bi zaronila, a Arturova njuška bi ostala u vazduhu. Brzim okretom bi shvatio da mu je sada iza leđa, već spremna za novu rundu. Izgledali su kao dva stara prijatelja koji se sjajno zabavljaju.
Kada je došla pandemija i plivanje u moru bilo pauzirano, u naše domaćinstvo je stigao novi član - Leni, naš labrador. Vodili smo ga u obližnji park gde su se okupljali novopečeni vlasnici pasa i gledali kako im se štenad radosno valjaju jedno preko drugog.
Jedna-dve porodice imale su pse koji su ličili na ovčarske rase, i ti psi su se uvek držali po strani, budno motreći. Kada bi grupa štenaca potrčala za bačenom loptom, ovčari bi odmah krenuli za njima i 'vraćali' ih nazad ka ljudima. Fascinantno je kako svi radimo ono za šta smo predodređeni.
Jednog dana, dok smo pili kafu ispred lokalnog kafića, a Leni je uznemiravao okolne stolove jureći mrvice kroasana, zastao je nepoznat čovek sa mnogo bolje dresiranim labradorom. Popričali smo. Rekao je da labradorima mnogo prija more, jer su u Njufaundlendu uzgajani da pomažu ribarima tako što bi im iz vode izvlačili mreže. Ohrabren tim razgovorom, počeo sam povremeno da vodim Lenija na kupanje.
Iako je plivanje s njim simpatično, nije baš opuštajuće. Ima neodoljivu potrebu da me 'vrati' na obalu, pa kad uđemo u vodu, plivam što brže mogu da ostanem ispred njega. To uspe neko vreme, ali kad se umorim, on me prestigne i počne da me 'nagovara' da se vratim. Radi to kao pravi ovčarski pas - pliva ispred mene u krugovima, blago me gurka njuškom.
Nimalo ga ne zanima da li me ogrebe kandžama u tom procesu. Borim se da ga odgurnem, uz mnogo prskanja, borbe i smešnih zvukova - čista drama u plićaku. Ipak, kad se okrenem, sve se smiri. On tada preuzima vođstvo ka sigurnosti obale. Povremeno se okreće da proveri da li sam iza njega, a meni je napokon dopušteno da plivam svojim tempom. Malo vremena za mene.
Kad Leni stigne do obale, dobro se istrese i sedne uz ivicu plićaka, gledajući ka moru s izrazom lica kao roditelj koji preispituje svoju odluku da li da detetu da više slobode. Odnos sa psom često liči na nadmetanje za to ko je gazda, ali ne smeta mi mnogo što je Leni u tom odnosu preuzeo vodeću ulogu. Kada ste u moru, ponekad je sasvim u redu da prepustite vođstvo labradoru", napisao je autor.
BONUS VIDEO:
