- Kejti Rajt je posle 16 godina u Londonu dala otkaz i u maju 2024. preselila se u Lisabon, nakon što ju je grad osvojio tokom kratke posete.
- Kaže da joj prijaju sunce, niži troškovi života i opuštenija svakodnevica, uz jeftiniji prevoz, stan i obroke nego u Velikoj Britaniji.
Kejti Rajt provela je 16 godina u Londonu pre nego što je odlučila da napusti stalni novinarski posao i ode iz Velike Britanije. Najpre je razmišljala o Parizu, ali ju je putovanje u Lisabon osvojilo za samo četiri dana. Po povratku je dala otkaz, započela proceduru za vizu i u maju 2024. preselila se u portugalsku prestonicu. Njeno iskustvo prenosimo u celosti:
"Živela sam u Londonu 16 godina, a tek sa 39 osetila sam želju da napustim stalni novinarski posao, počnem da radim samostalno i odem iz Velike Britanije. Kao dete živela sam u inostranstvu. Očev posao vodio nas je u Kinu, Tajland i Holandiju i oduvek sam znala da ću jednog dana ponovo živeti van svoje zemlje.
U početku sam želela da se preselim u Pariz, nakon što sam posetila rođaku koja je tamo već započela novi život. Međutim, razočarala sam se kada sam shvatila da posle Bregzita, bez dokaza o prihodima koje tek treba da ostvarim, ne bih ispunjavala uslove za vizu namenjenu samostalnim radnicima.
Tražeći druge mogućnosti, otkrila sam portugalsku vizu D7, namenjenu osobama sa pasivnim prihodima, za koju je, prema informacijama koje sam tada pronašla, bilo potrebno oko 1.000 evra mesečno. Taj iznos lako bih obezbedila izdavanjem svog stana u Londonu i preseljenjem u Lisabon.
Nikada ranije nisam bila u portugalskoj prestonici, pa sam rezervisala putovanje za novembar 2023. i pozvala najbolju prijateljicu da mi se pridruži. Posle četiri dana šetnje kaldrmisanim ulicama, uživanja u brojnim kolačićima pasteis de nata, punjenim kremom i ispijanja vinho verdea, jeftinog, ali ukusnog lokalnog vina, bila sam potpuno osvojena.
Po povratku u London dala sam otkaz i započela postupak podnošenja zahteva za vizu. Kada su se stanari uselili u moj londonski stan, nekoliko meseci provela sam kod roditelja, a zatim sam u maju 2024. stigla u Lisabon.
Sunčaniji dani
Strah od još jedne duge, mračne zime u Velikoj Britaniji bio je jedan od glavnih razloga za odlazak. Divno vreme je među stvarima koje najviše volim u Lisabonu. Ne iznenađuje me što je jedno istraživanje nedavno proglasilo ovaj sunčani grad sa prijatnom klimom najsrećnijom destinacijom za odmor na svetu. Ovde sam mnogo srećnija i opuštenija nego što sam bila u Londonu, iz više razloga.
Pre svega, zahvaljujući tolikom broju sunčanih dana, mnogo više vremena provodi se napolju. Gotovo svaki park, trg i vidikovac na uzvišenju, ima simpatičan mali kiosk gde se stanovnici Lisabona okupljaju na jutarnjoj kafi, popodnevnoj užini ili piću uz zalazak sunca. U blizini grada nalaze se desetine prelepih plaža, na kojima me od juna do oktobra možete pronaći svakog vikenda.
Grad je iznenađujuće pogodan za pešačenje, kada se naviknete da za njegove strme ulice birate udobnu obuću. Aplikacije za prevoz, poput Ubera i Bolta, mnogo su jeftinije nego u Velikoj Britaniji. Vožnja od 20 evra, čiji trošak podelim sa prijateljima, do najlepših plaža na obali Kosta da Kaparika, udaljenoj oko pola sata, pristupačan je luksuz. Prevoz od centra grada do mog stana u Saldanji, kraju sa mnogo zelenila, retko košta više od pet evra.
Prijatelji iz Britanije stalno mi govore da se ne usuđuju da izvade telefon na londonskim ulicama zbog straha od lopova na skuterima. U Lisabonu se nijednom nisam osećala nebezbedno, čak ni kada se noću peške vraćam kući.
Više za svoj novac
Kirije u portugalskoj prestonici porasle su poslednjih godina, delom, moram da priznam, i zbog dolaska stranaca poput mene. Ipak, i dalje su znatno niže nego u Londonu.
Svoj stan sa jednom spavaćom sobom u Londonu izdajem za približno 2.120 evra mesečno, dok stan slične veličine u Lisabonu plaćam oko 1.300 evra. I obroci u restoranima mnogo su pristupačniji. Obrok od tri jela i čaša vina u tradicionalnom portugalskom restoranu koštaju približno 24 evra, a velika krigla točenog piva oko četiri evra.
Zajednica stranaca koji žive ovde veoma je otvorena i srdačna, pa mi je bilo lako da upoznam ljude kada sam stigla. Primećujem da se društva mnogo više međusobno povezuju nego u Londonu, gde su moji krugovi prijatelja bili prilično odvojeni. Pridružila sam se i grupi koja igra padel. Napredujem veoma sporo, a utorkom uveče često idem na grupno trčanje. Obe aktivnosti su zabavne i odlične za druženje.
Kada sam počela da radim samostalno, shvatila sam da mi nedostaju kolege sa kojima mogu da razgovaram u kancelariji. Zato mi je učlanjenje u zajednički radni prostor mnogo promenilo svakodnevicu. Pošto u Lisabonu ima mnogo stranaca koji rade na daljinu, izbor takvih prostora je veliki.
Isprobala sam nekoliko mesta, a sada sam članica Aethosa. Članarina je 150 evra mesečno, što mi deluje veoma povoljno, a mnogo sam produktivnija nego kada radim od kuće. Svakog dana mogu da povedem još jednu osobu, a organizuje se i mnogo zanimljivih događaja. U maju sam priredila druženje povodom Evrovizije, dok je klub tokom leta organizovao igru predviđanja rezultata Svetskog prvenstva i prikazivao brojne utakmice.
Volim i to što je druženje ovde mnogo spontanije. U Londonu sam susrete morala da dogovaram nedeljama, pa i mesecima unapred. Život u manjem gradu znači da ne moram da prelazim velike udaljenosti da bih videla prijatelje. Iako javni prevoz ponekad ume da bude nepouzdan, lako mogu da naručim povoljan Uber ako se autobus ne pojavi.
Birokratske prepreke
Naravno, nijedno mesto nije savršeno, pa i Lisabon ima svoje mane. Na vrhu liste je birokratija. Svaki administrativni posao koji uključuje državne institucije lako može da se pretvori u noćnu moru. Brzo naučite da svaki rok čekanja koji vam saopšte, pomnožite sa dva ili tri.
Znanje portugalskog, naravno, pomaže. Mogli biste da pomislite da je jezik koji na papiru liči na španski relativno lako naučiti. Međutim, govorni portugalski veoma je teško razumeti, naročito kada lokalci pričaju svojom uobičajenom, vrtoglavom brzinom.
Na primer, onog dana kada sam se prošle godine uselila u novi stan, nisam shvatila da žena koja je vikala kroz stepenište na portugalskom pokušava da mi kaže da pri izlasku iz lifta moram da zatvorim njegova rešetkasta vrata. Uz izvinjenje sam objasnila da ne govorim portugalski, nakon čega je nastavila da viče na engleskom.
Većina lokalaca mnogo je ljubaznija i veoma dobro govori engleski, ali sam i dalje odlučna da naučim njihov jezik. Posle višemesečnog učenja preko aplikacija, sada idem na časove uživo i postepeno stičem samopouzdanje.
Iako su ukupni troškovi života niži, iznenadilo me je koliko su visoki doprinosi za socijalno osiguranje, koje sam počela da plaćam nakon godinu dana u zemlji. Za samostalne radnike, prema mom iskustvu, obračunavaju se po stopi nešto višoj od 21 odsto na osnovu prihoda iz prethodna tri meseca, dok je u Velikoj Britaniji stopa sa kojom ih poredim bila svega šest odsto.
Takođe, vreme jeste divno tokom većeg dela godine, ali centralnog grejanja gotovo da nema, a kuće su građene tako da ostanu hladne. Zbog toga zimi u zatvorenom može da bude veoma hladno.
Šta mi nedostaje iz Britanije? Osim sitnica, poput kolača sa toplim karamel prelivom i čaja, uvek zamolim posetioce da mi donesu kesice čaja Yorkshire. Ponekad mi nedostaju britanski smisao za humor i nenadmašna kulturna ponuda Londona.
Ipak, lako mogu da se vratim povoljnim letom. To obično radim za Božić i tokom duže posete leti, kada uživam u poznatim stvarima koje volim. Ipak, pred kraj boravka najčešće već jedva čekam da se vratim u sunčani, veseli Lisabon", napisala je novinarka.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
(MONDO)
