- U starom Beogradu za udaju su bili važni poreklo, ugled porodice, vaspitanje i miraz, često više od same lepote.
- Od devojke se očekivalo da bude obrazovana i lepo ponašana, ali i poslušna mužu i spremna da vodi domaćinstvo.
Za mnoge porodice, naročito u imućnijim građanskim krugovima, brak je predstavljao ozbiljnu društvenu i ekonomsku odluku. Od devojke se očekivalo mnogo više od lepog izgleda i prijatnog ponašanja. Važno je bilo iz kakve porodice dolazi, kakav je glas prati, koliko je obrazovana, šta donosi u brak i da li će umeti da ispuni ulogu koju joj je tadašnje društvo namenilo.
Iako se Beograd ubrzano modernizovao, prihvatao evropsku modu, otvarao škole i razvijao kulturni život, tradicionalna shvatanja braka i položaja žene menjala su se znatno sporije. U takvom društvu, devojka koja je važila za "dobru priliku" često je morala da zadovolji očekivanja ne samo budućeg muža, već i njegove porodice.
Dobar glas porodice mogao je da bude važniji od lepote
Jedan od važnih činilaca prilikom izbora buduće supruge bio je ugled njene porodice. U građanskim krugovima cenili su se dobro poreklo, materijalna sigurnost, vaspitanje i društvene veze.
Brak je mogao da poveže dve ugledne porodice, učvrsti njihov položaj ili doprinese ekonomskoj stabilnosti. Zbog toga se nije gledalo samo kakva je devojka, već i kakvi su njeni roditelji, kakav život vodi porodica i kakvo mesto zauzima u društvu.
Poseban značaj pridavao se ponašanju devojke. Od nje se očekivalo da bude pristojna, skromna i da svojim postupcima ne dovede u pitanje porodični ugled. U sredini u kojoj su se društveni krugovi međusobno poznavali, glasine o nečijem ponašanju mogle su da utiču na odnose među porodicama, pa i na izglede za sklapanje braka.
Ipak, takva očekivanja nisu bila jednaka u svim društvenim slojevima. Život trgovačke ili činovničke porodice u Beogradu razlikovao se od života siromašnijih građana, zanatlija i radnika. Dok su u imućnijim porodicama važnu ulogu imali društveni položaj i porodične veze, u siromašnijim sredinama ekonomska sigurnost i sposobnost zajedničkog izdržavanja domaćinstva mogli su da imaju presudnu ulogu.
Miraz je mogao da odluči o udaji
Jedan od najvažnijih materijalnih činilaca prilikom sklapanja braka bio je miraz. On nije morao da podrazumeva samo novac. Devojka je u brak mogla da donese nameštaj, posteljinu, odeću, nakit, zemljište ili drugu imovinu.
U imućnijim porodicama miraz je mogao da predstavlja značajan deo buduće materijalne sigurnosti supružnika, ali i da utiče na poželjnost određene bračne veze. Koliko je ova praksa bila ukorenjena govori i činjenica da je detaljno uređena Srpskim građanskim zakonikom iz 1844. godine. Prema njegovom 760. paragrafu, miraz je predstavljao imovinu koju supruga donosi mužu radi lakšeg zajedničkog života.
Posebno je zanimljivo da je zakon mužu davao pravo da tokom braka koristi ženin miraz. Novcem i potrošnim stvarima mogao je da raspolaže, uz obavezu naknade njihove vrednosti, dok je kod nepokretne imovine žena zadržavala svojinu, ali je muž imao pravo njenog korišćenja.
Miraz nije bio zakonski obavezan za svaku devojku. Paragraf 762. predviđao je da muž nema pravo da ga zahteva ukoliko nije prethodno obećan i ugovoren.
To znači da je miraz bio važna društvena praksa, ali nije predstavljao univerzalni uslov za sklapanje braka.
Obrazovana, lepo vaspitana, ali pre svega poslušna
Tokom 19. veka, među bogatijim beogradskim porodicama sve više se cenilo obrazovanje devojaka. Poznavanje stranih jezika, muzike, književnosti i pravila lepog ponašanja postajalo je deo kulture građanskog društva. Posebno se isticalo sviranje klavira, koji je u imućnijim kućama predstavljao i simbol društvenog statusa.
Istraživanje istoričarke muzike Marijane Kokanović Marković, objavljeno u naučnom časopisu Nineteenth-Century Music Review izdavača Cambridge University Press, pokazuje da su beogradski saloni tokom 19. veka bili važna mesta društvenih okupljanja. U njima su žene svirale, razgovarale na stranim jezicima, čitale književnost i učestvovale u kulturnom životu prestonice. U salonima koje je organizovala Anka Obrenović Konstantinović okupljale su se pripadnice uglednih porodica, a devojke su kroz takva druženja upoznavale evropske običaje i učile pravila društvenog ponašanja.
Veliki korak u obrazovanju žena napravljen je 1863. godine, kada je osnovana Viša ženska škola u Beogradu. Učenice su sticale znanja iz srpskog jezika, istorije, geografije, prirodnih nauka i drugih predmeta, ali su se obrazovale i za poslove koji su se smatrali odgovarajućim ženama tog vremena.
Ipak, iza sve veće zainteresovanosti za obrazovanje krio se veliki društveni paradoks. Od devojke se moglo očekivati da bude obrazovana i sposobna da vodi razgovor u uglednom društvu, a da se od nje istovremeno zahteva poslušnost mužu i prihvatanje tradicionalne uloge u porodici. Koliko je ovaj položaj bio neravnopravan pokazuje Srpski građanski zakonik. Njegov paragraf 109. određivao je muža kao glavu i starešinu kuće, dok je u paragrafu 110. stajalo: "Supruga pak dužna je muža svoga slušati".
Žena je, prema tadašnjem zakonu, bila dužna da prati muža, pomaže u domaćim poslovima, održava kuću i brine o deci. Još je neobičniji paragraf 920, koji je udatim ženama ograničavao samostalno raspolaganje imovinom, svrstavajući ih, u tom pravnom smislu, među lica sa ograničenom poslovnom sposobnošću. Drugim rečima, od žene se očekivalo da bude dovoljno obrazovana da predstavlja svoju porodicu u društvu, ali joj zakon nije priznavao ravnopravan položaj u braku.
Od buduće supruge očekivalo se da čuva ugled cele porodice
U tradicionalnom shvatanju braka, dobra supruga bila je ona koja ume da vodi domaćinstvo, brine o deci, raspolaže kućnim potrepštinama i održava red.
U bogatijim porodicama to nije nužno značilo da je sama obavljala sve kućne poslove. Često je organizovala domaćinstvo i nadgledala poslugu, dok se u siromašnijim porodicama od žena očekivao i neposredan fizički rad.
Porodica je bila važna društvena institucija, a ponašanje supruge povezivalo se sa njenim ugledom. Ipak, pogrešno bi bilo zaključiti da su sve žene u starom Beogradu samo prihvatale takav položaj.
Još tokom 19. veka pojavile su se obrazovane žene koje su se zalagale za šire mogućnosti školovanja, profesionalni rad i veću društvenu samostalnost. Jedna od najznačajnijih bila je Katarina Milovuk, prva upravnica Više ženske škole i inicijatorka osnivanja Beogradskog ženskog društva 1875. godine.
Društvo se bavilo humanitarnim radom, obrazovanjem i pružanjem pomoći ženama i devojkama, a njegov razvoj pokazuje da su se tradicionalne predstave o ženskoj ulozi već tada menjale. Žene su postepeno osvajale prostor u obrazovanju, kulturi i javnom životu, iako su se još dugo suočavale sa brojnim zakonskim i društvenim ograničenjima.
A gde je u svemu tome bila ljubav?
Uprkos važnosti miraza, porodičnog ugleda i društvenog položaja, ljubav nije bila nepoznata niti nevažna ljudima starog Beograda. Postojali su brakovi zasnovani na međusobnoj naklonosti, ali i veze kojima su se porodice protivile zbog imovinskih razlika, porekla ili društvenog statusa. Odluke o udaji nisu uvek bile isključivo u rukama roditelja, niti su sve porodice postupale na isti način.
Ipak, ono što današnjem čitaocu može delovati posebno neobično jeste činjenica da su se od devojke često očekivali obrazovanje, lepo ponašanje, ugledno poreklo i materijalni doprinos braku, dok joj istovremeno nije bilo garantovano pravo da u toj zajednici bude ravnopravna.
Upravo u tome ogleda se jedan od najvećih paradoksa starog Beograda – grada koji je sve više prihvatao evropsku kulturu i savremene društvene običaje, ali je dugo čuvao patrijarhalna pravila.
Za mnoge devojke "dobra udaja" nije značila samo pronalaženje čoveka sa kojim žele da provedu život, već i obezbeđivanje budućnosti u društvu u kojem su njihove mogućnosti za samostalan život bile znatno ograničenije nego danas, piše Nova.rs.
Bonus video:
