Svoj procvat beogradske kafane, ali i one širom Srbije, doživljavaju u 19. veku, za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića.

"Kafana, na turskom jeziku, znači kuća u kojoj se pije kafa. U šesnaestom veku Turci osvajajući Evropu grade džamije, karavan-saraje, hanove i 'kuće u kojima se pije kafa'. Beograd 1522. godine postaje prvi evropski grad, koji dobija kafanu. Vremenom 'najvažnija institucija' dobija nove dimenzije", objasnio nam je autor knjige "Stare kafane Beograda", Vidoje Golubović.

Zahvaljujući knezu Milošu i njegovim zakonima, srpsko ugostiteljstvo tog vremena postaje savršeno uređeno, tako da se tačno znalo šta se sme, a šta ne.

"Tako se, na primer, u kafani 'Znak pitanja', koja se nalazi u neposrednoj blizini Saborne crkve, nije pušilo, nije psovalo i nije pljuvalo", istakla je Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti.

Pomenutim zakonima kneza Miloša bilo je određeno od kojeg materijala treba da se grade kafane i mehane, koje kvadrature, koliko žena sme da služi u jednom takvom objektu i slično.

"Za razliku od današnjih kafića, tadašnje kafane su bile skromnih dimenzija, u njima je najčešće bilo ne više od tri-četiri stola, a plafon je bio tako nizak da gosti uglavnom ne bi mogli da se isprave u njima", objasnio je Golubović.

Mehane i kafane bile su stecište kulturnog, političkog i privrednog života. U njima su se sklapali poslovi, pisale pesme i planirali prevrati.

Tako se veruje da je upravo u pomenutoj kafani "Znak pitanja" bio smešten prvi bilijarski sto u Srbiji. Prva sijalica u Beogradu zasijala je u kafani "Hamburg"  ("Proleće") u Masarikovoj ulici, a telefon je prvi put zazvonio u kafani "Tri lista".

U kafanama su bile izvedene i prve pozorišne predstave i filmske projekcije. Zanimljivo je i da je u period posle Prvog svetskog rata Skupština jedno vreme zasedala u "Kasini".

Opisujući rad nekadašnjih kafana Golubović kaže da je 1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 23 časa, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza vlasnika kafana bila je i  da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u 22 časa.

Uprkos svim zakonima i naredbama, "najstariji zanat" je ipak uspevao da opstane iza zidova mehana i kafana. Knez Miloš je pokušavao da iskoreni ovu pojavu zahtevajući da se svaka žena uhvaćena u tom poslu baci u Savu, kao i oni koji su se bavili podvođenjem.

Golubović navodi da su u to vreme u hladnim talasima Save skončale mnoge Vlahinje, Grkinje, Romkinje, kao i to da nema pisanih tragova da su se Srpkinje bavile prostitucijom.

Kakva je razlika između mehana, kafana i gostiona, kao i kako su se tadašnji ugostitelji dovijali da izvuku koji dinar više od gostiju, pogledajte u našem video prilogu.