Turistička organizacija Vojvodine je na Sajmu turizma u Beogradu predstavila kolač koji je čuveni kompozitor Betoven obožavao. Ovu poslasticu za njega je spremala zanosna plavuša Žanet, Betovenova velika ljubav.
Ženet, lepa živahna plavuša i supruga gardijskog kapetana Karla Greta, bila je prva ljubav Ludviga van Betovena, a nakon što se udala, čuveni kompozitor joj je posvećivao stihove, a u svojim spisima čuvao je i skicu njene kuće.
U Žanetinom kuvaru, pronađen je recept kolača koji je zaveo slavnog kompozitora, a koji možete da probate na Sajmu turizma u Beogradu na štandu Turističke organizacije Vojvodina u hali 4. Kolač ima 20 sastojaka, a dominiraju crna čokolada i razno suvo voće. Za recept ćemo morati da sačekamoe manifestaciju "Gastro Srem" 28. i 29. avgusta u Staroj Pazovi.
Osim stihova, o ovoj romansi udate Ženet iz Golubinaca (teritorijalno pripada opštini Stara Pazova) sa Betovenom svedoči i crtež u akvarelu "Dvorac u Golubincima 20. februara 1803." u kojem je živela sa suprugom, a koji je nastao 5 godina nakon njene udaje. Crtež se čuva među Betovenovim dokumentima u državnoj biblioteci u Berlinu.
BIOGRAFIJA LUDVIGA VAN BETOVENA
Ludvig van Betoven je rođen u Bonu 1770. godine. Bio je nemački kompozitor, nadmoćna muzička figura u prelaznom periodu između ere klasicizma i romantizma. Smatra se jednim od najvećih kompozitora svih vremena. Među njegovim najpoznatijim delima su V simfonija, VI simfonija, IX simfonija, Misa Solemnis, klavirska dela, komad Za Elizu, sonate Patetična Sonata i Mesečeva Sonata, Klavirska sonata br. 23, Apasionata ili poslednja, Klavirska Sonata br. 32, C-mol, opus 111.
Njegova porodica se generacijama bavila muzikom - njegov deda Luj, po kom je dobio ime, bio je bas pevač na dvoru Kelnškog elektorata, a kasnije i kapelmajster (svojevrsni muzički direktor). Njegov sin, a Betovenov otac, je bio tenor pevač na istom dvoru, a davao je i časove klavira i violine kao dodatni izvor prihoda. Sve donedavno, veliki broj referentne literature označavao je 16. decembar kao Betovenov datum rođenja, jer je bio kršten 17. decembra, u vremenu kada su novorođena deca krštavana dan nakon rođenja. Međutim, moderno učenje odbacuje takvu pretpostavku.
Betovenov prvi muzički učitelj bio je njegov otac, muzičar u izbornoj skupštini u Bonu i alkoholičar, koji ga je u više navrata tukao, budio usred noći u društvu muzičara - amatera Tobajasa Pfajfera (koji mu je zapravo bio prvi učitelj), kada bi počinjale lekcije, a sve to pokušavajući da ga načini "muzičkim čudom" poput Mocarta. Međutim, drugi su ubrzo i sami primetili Betovenov talenat. Kristijan Gotlob Nef je podučavao i zaposlio Betovena, koji je ujedno i primao sponzorstvo Upravničkog elektorata. Za Nefa je imao puno poštovanja. Odlazeći iz Bona početkom poslednje decenije osamnaestog veka, Betovenu je rekao: "Ako ikada postanem veliki muzičar, to će biti i Vaša zasluga”" Posle očeve smrti 1792. godine Betoven se seli za Beč gde je nameravao da studira kod Jozefa Hajdna. Pošto je Hajdn imao malo vremena za predavanje, prosledio je Betovena Johanu Albrehtsbergeru. Ubrzo je dobio reputaciju klavirskog virtuoza i, postepeno, kompozitora.
Betovenovo najlepše stvaralačko doba obeležila je i jedna nesreća, koja se ubrzo pretvorila u još veći podsticaj za umetničko stvaranje: sa nepunih 26 godina počeo je da gubi sluh, zbog čega je 1808. godine morao okončati pijanističku karijeru. Pojavio se još samo jednom, 1814. godine, ali 1818. godine gluvoća je postala i definitivna. Zbog toga je imao specifičnu sudbinu i kao dirigent. U pojedinim trenucima, morao se uključivati i pomoćnik, kako bi se interpretacija spasla.
Betovenova pijanistička tehnika bila je revolucionarna za ono doba. Krasila ju je neverovatna snaga u brzim i snažnim muzičkim tokovima, a izrazita melodioznost u laganim i raspevanim. Bila je to prava detonacija eksploziva prema pijanističkoj tehnici starog kova koja je krasila Betovenove prethodnike, koja je upoređivana baratanjem lukom i strelom. Kad bi dirigovao orkestrom, Betoven bi se visoko uzdizao, snažno uspravljao kod silovitih i brzih zvučnih pokreta, a gotovo saginjao pod pult kod umerenih, sporih i raspevanih. Kao interpretator bio je nemiran, plahovit, emotivan, veoma izražajan, pa čak i savršen.
Kako je gluvoća postajala izraženija, on je to sve teže podnosio, zatvarao se u sebe, izbegavao ljude, sa svojim prijateljima komunicirao preko sveščica, koje su kasnije štampane i prodavane. Poslednjih devet godina svog života, kada je gluvoća postala definitivna, povukao se u svoj vlastiti svet tišine, u kojem stvara svoja najveća remek dela: misu Solemnis, Hamerklavir sonatu, 9. Simfoniju i poslednje Gudačke kvartete.
Ono što je manje poznato i uglavnom se iz određenog obzira ne navodi u zvaničnim izvorima, jeste mogućnost da je Betoven svoju gluvoću, pa tako i polaganu i preranu smrt, dobio zahvaljujući preteranom konzumiranju alkohola.