Ženske nevladine organizacije ukazuju na značaj i važnost KVALITETNE i PROFESIONALNE usluge ženama žrtvama nasilja i ocenjuju da Nacionalna SOS linija za pomoć ženama takvu uslugu ne pruža.
Više od 20 nevladinih organizacija pruža SOS podršku ženama koje su iskusile nasilje i kojima je potrebna pomoć. Te nevladine organizacije godišnje u proseku dobijaju između 12 i 15 hiljada poziva! A u Srbiji je u prošloj godini 31 žena žena izgubila život u porodičnom nasilju.
"Meni je pre 28 godina poziv na jednu SOS liniju spasao život", rekla je Marija Stevanović na konferenciji za novinare Udruženja "Fenomena" u Beogradu, koja je sazvana kako bi se ukazalo na propuste u uspostavljanju i radu Nacionalnog SOS telefona za pomoć ženama sa iskustvom nasilja.
Grupa nevladinih organizacija je, zajedno sa Komitetom pravnika (YUCOM), napravila pravnu analizu u vezi sa Nacionalnim SOS telefonom, ukazujući na to da je Ministarstvo za rad, socijalna i boračka pitanja raspisalo i poništilo tri javna poziva za dodelu sredstava udruženjima radi pružanja usluge nacionalnog SOS telefona za žene žrtve nasilja, a da je potom sredstva dodelila državnoj ustanovi - Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine iz Zvečanske.
Predstavnice Udruženja Fenomena i drugih nevladinih organizacija ukazuju na to da je pružanje usluge dodeljeno nekvalifikovanoj ustanovi, koja jeste radila sa decom i roditeljima, ali nema iskustva u pružanju podrške ženama koje su doživele neki vid nasilja.
Marija Stevanović, koja ima višegodišnje iskustvo rada na SOS telefonu, ističe da je suština svega - KVALITET USLUGE i POMOĆI koje dobijaju žene koje se u očajanju odluče da okrenu taj broj telefona.
Na konferenciji za novinare je rečeno da se osnovano sumnja na to kakvu pomoć dobiju te žene, s obzirom na to da je Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine iz Zvečanske dobio ovaj zadatak i ulogu i pre nego što su njegovi zaposleni prošli temeljnu obuku, već samo dvodnevni kurs.
Pozivajući se na Istanbulsku konvenciju iz 2013. godine, Milena Vasić iz YUCOM-a ukazala je na to da je Srbija tek nakon godinu dana donela odluku o uspostavljanju nacionalne SOS linije za žene-žrtve nasilja, a da je on i pušten u rad tek četiri godine kasnije, u decembru 2018. godine.
Nevladine organizacije su tražile od Ministarstva da sredstva za pružanje usluge Nacionalnog SOS telefona za žene dodeli u postupku javne nabavke, jer bi u tom slučaju ovaj posao obavljao najvkalifikovaniji pružalac, ali je umesto toga sredstva dodelio Centru za zaštitut odojčadi, dece i omladine nakon tri poništena javna poziva.
Ukazano je i na to to što se snimaju razgovori sa ženama koje se odluče da pozovu SOS broj, što je, naglašavaju, kontraproduktivno.
"Zamislite ženu koja želi da prijavi nasilje, koja okrene ovaj broj i prvo što čuje je govorna pošta: 'Ovaj razgovor se snima'. U najvećem broju slučajeva, te žene koje su žrtve nasilja, spustiće slušalicu", navela je advokat Milena Vasić.
Dodala je i da su im u Centru rekli da se razgovori snimaju za eventualne buduće sudske postupke, kao i da do sada nijedna institucija nije tražila, niti im je poslat snimak.
"Zato postavljamo i pitanje anonimnosti, odnosno privatnosti tih žena", rekla je Milena vasić, dodajući da i je međunarodna organizacija GREVIO zatražila od ministarstva da objasni i otkloni sve nejasnoće u vezi sa uspostavljanjem ove linije za pomoć i odlukom da se ovaj zadatak poveri nekvalifikovanoj ustanovi.