"Ležim u čistom krevetu. U sobi su šest kreveta. Pokušavam da zaspim, ali je prilično toplo, a kroz zid pored moje glave trešti ogroman TV na poljskom, koji niko ne gleda, ali se verovatno nikad ni ne gasi. Ipak, sada sam konačno ovde. Nakon dugog putovanja vozom, stigla sam ranije na farmu. Dočekala me je šefica Edita, čiji je muž Markus vlasnik farme. Edita je uzela moj teški kofer, pun hrane i odnela ga na sprat, pod krovom velike štale.
Odluka da farma bude jedna od mojih destinacija nije bila teška. Prehrambena industrija u Evropi bi verovatno propala bez migrantske radne snage. Tražila sam poslove na poljskom sajtu jer Poljaci u velikom broju odlaze u Nemačku da rade. Pozvala sam jedan oglas i iz naknadnih telefonskih poziva saznala da ću raditi sedam dana u nedelji, da mi garantuju rad najmanje 10 sati dnevno i da ću biti plaćena 6,20 evra na sat. Morala bih da platim agenciji naknadu od 200 evra i jednokratnu sumu od 105 evra za moj krevet. Sama bih kupovala i kuvala hranu. Rekli su mi i da ponesem čizme i gumene rukavice.
Prvi dan
Moja cimerka Danka, u svojim 60-ima, vodi me u veliku šupu za pakovanje, gde je već oko 30 žena na poslu. Stoje pored pokretnih traka, sortiraju povrće za salate koje ide u mašine da se umota. Dobijem zadatak da oljušteni luk prepolovim za plastične kese. Zatim moram da ogulim i isečem luk na komade veličine 3x3 cm. Radim sa različitim ženama i sve su fine. Jedna mi čak govori da samo oljuštim luk, a da će ona seći. Stojeći na istom mestu toliko dugo, sati do pauze za ručak se vuku. Čak je i odlazak u toalet neprijatan jer je jasno stavljeno do znanja da to ne treba da radimo često.
U hostelu se svi okupljaju oko dve peći da bi napravili ručak. Razgovaram sa Sabinom i Evelinom, poljskom majkom i ćerkom. Sabina ima još troje dece u Poljskoj. Jedna je samohrana majka, a druga Nela ima 12 godina. Na pitanje kako se Nela nosi sa tako udaljenom majkom, Sabina kaže da je navikla na to i da joj je sada majka Sabinina sestra sa kojom živi. Sabinin muž je napustio nju i decu godinama unazad, pa su joj potrebna primanja. Šalje novac svojoj sestri, a takođe i ćerki i unuku.
Luk, papriku, paradajz, bundevu, beli kupus i krastavce seckamo i ljuštimo. Počinju da me bole zglobovi i čini se da gomile kupusa nikada ne prestaju. Tog prvog dana smena se završava u 18 časova. Sabina se nudi da ode sa mnom u prodavnicu po nekoliko stvari koje mi trebaju. Ona pere kosu i obuva štikle, iako ćemo morati da idemo 3 km putem da stignemo tamo. Razumem da ponekad želi da izgleda lepo i da se oseća kao osoba.
Usput, ona objašnjava kako su ugovori organizovani. Jednostavno: radite određeni broj sati, ali se evidentira manji broj. Kao rezultat, ispunjavate zakonske uslove za broj sati i minimalnu satnicu. Ugovor koji potpisujem otprilike trećeg dana verovatno odgovara nemačkom zakonu o radu. Ali dobijam dva lista izveštaja o radu. Na jednom upisujem stvarno odrađene sate, a na drugom, službenom listu, potpisujem one koji su evidentirani: maksimalno 10 sati rada dnevno, šest dana u nedelji. Niko ne objašnjava šta se dešava. Prema zvaničnoj evidenciji, danas bih mogla da radim do 16 časova, a u nedelju uopšte nije bilo posla.
Ovde nema fiksnog radnog vremena
Jedna od najgorih stvari u vezi sa ovim poslom je to što vam niko ne može reći kada će se smena završiti. "Molim vas da razumete", odgovorila je jedna od žena kada sam pitala da li ćemo dobiti slobodno u nedelju popodne. Nema radnog vremena, nema od ponedeljka do petka. Ovde ti samo kažu da ideš na posao, a nikad ne znaš kada će se završiti. Boli me kao pakao, ruke su mi potpuno utrnule, boli me zglob i moram da pišem kući da dobijem lek. Bol dolazi od seckanja velikog, tvrdog povrća što je brže moguće, od nošenja teških sanduka punih povrća i od stalno mokrih ruku.
Ne samo da je posao fizički zahtevan, već ste na nogama 14 sati dnevno. Zatim sledi bar sat ili dva čišćenja i kuvanja, a zatim još čišćenja pre spavanja. Mi delimo kupatilo, pa je ujutru i uveče puno. Radna odeća mi već smrdi, verovatno od luka, ali imam samo jednu veš mašinu, pa ću morati da sačekam do noći, kada je mašina slobodna. Ali radije bih spavala. Ima nekoliko mladih ljudi i nekoliko žena od 40 godina poput mene, ali većina je u 50-im. Neki izgledaju starije, ali možda su samo uništeni, teško je reći.
Stižu inspektori
Nedelja je ujutru i Danka trči da kaže da će biti poseta inspekcije rada. Ona objašnjava rutinu: kada nas inspektori pitaju koliko sati dnevno radimo, treba da kažemo 9 ili 10 i što je najvažnije, da imamo dve pauze. Danka je kupila novi stolnjak za našu kuhinju da bi izgledao lepo za pregled. Moramo da joj platimo po 3 evra za to. Danka je izgubila posao u fabrici u Poljskoj u 50-im godinama. Jednog dana ju je pozvao šef i rekao joj da je prestara za taj posao, pa je otišla da radi u Nemačkoj. Pokazuje mi fotografije svoje dece, muža i unuka u Poljskoj. Šalju joj puno lepih fotografija na kojima nije. Planira da se vrati porodici u penziji.
U sali za pripremu hrane u ponedeljak ujutru, vlasnik farme nam se obraća na nemačkom. Ne smemo da izađemo iz sale i treba da radimo kao da nema stresa. Tada radimo polako, što je čudno. Inspektori, dvojica muškaraca, dolaze oko 10 sati. Gledam u njih, a oni nas ne vide. Prolaze pored nas kao da nas nema. Radili smo šest sati bez hrane, vode i cigareta. Većina nas nije išla u toalet sve vreme jer ni to nismo smeli da radimo.
Ovde skoro svi piju. Iz usamljenosti, a i zato što nema šta drugo da se radi. Dugo sam tvrdila da se uslovi rada nikada ne poboljšavaju sve dok ima dovoljno ljudi na svetu da odu u drugu zemlju i rade dok ne padnu. Ali stvarnost da ste okruženi ljudima koji dobrovoljno provode 14 sati dnevno na poslu i zahvalni su za te sate je druga stvar. "Barem ćemo zaraditi više", kažu. A onda uveče vidim ta iscepana lica, prazne poglede i umor koji ih obuzima. Ove nedelje ne završavamo nijedan dan pre 20:00. Ovde se moji saradnici nadaju da će ostvariti svoje snove o kupovini stana, obezbeđenju starosti, pomoći deci. Ali neki ljudi ostaju zauvek jer im posao uništava živote kod kuće. Dane kada ne rade, ispijaju.
Nedelja iz pakla
Posao mi je bio iscrpljujući u protekle tri nedelje, ali sada su zahtevi postali pakleni. Menadžment kaže da postoji rasprodaja salata u supermarketima, zato moramo mnogo da radimo napolju u polju, da bismo što više ubrali pre mraka. Evelina, koja radi pored mene, kaže da bi trebalo da odbijemo da idemo u halu za pakovanje kad padne mrak ako nas zamole. Ali, naglašava ona, svi moramo da odbijemo. "Za nas je veoma važno da budemo ujedinjeni", kaže ona. Klimnem glavom da razumem i obećavam da to neću pokvariti. Onda se vraćamo na posao da obavimo što više pre mraka.
Dvanaest sati u smeni, jedan od šefova pali svetla na traktoru i mi nastavljamo da radimo pod reflektorima, iako smo svi toliko umorni da se kolebamo. Bolnih, natečenih ruku nastavljamo da beremo salate, stavljamo ih u gajbe i bacamo u kamion. Tako nastavljamo više od sat vremena, i iako neki glasovi govore da jednostavno ne možemo više, svi nastavljamo da radimo. Propuštamo šansu da dižemo pobunu.
Gledaju u stranu
Napustila sam farmu posle mesec dana. Dobila sam gotovinsku isplatu od 1.500 evra. Kolege su me srdačno zagrlile i rekle da se svakako vratim. Poslednjeg popodneva gledam u prodavnicu u kojoj se prodaje povrće, salate i brokoli sa naše farme. Prodavnica izgleda kao organski raj. Lepa je i lepo miriše. Često na etiketi piše "Nemačka", ali pošto je prodavnica na licu mesta, čini se da se proizvodi zapravo uzgajaju na farmi. Ipak, sve, osim salata i brokolija, donosi se na veliko.
Nemci u velikim skupim automobilima dolaze u kupovinu ovde, a ako slučajno vide nekog od nas, obično skrenu pogled. Jednom sam primetila pogled koji je jedna mušterija bacila na neugledne spavaonice, ali obično se ne krećemo po dvorištu kada je radnja otvorena. Mi smo na poslu. Ne znam ni da li bi kupce zanimalo kakvi su naši uslovi rada".
BONUS VIDEO: