Koliko puta ste rekli "samo da smo zdravi, lako ćemo za ostalo"? Ili nekome za Novu godinu poželeli "samo zdravlje, a sve ostalo može i ne mora"?

A koliko puta ste razmislili o tome, stvarno? I, što je još važnije, kad ste poslednji put uradili nešto da to zdravlje proverite?

Iako svi znamo da je "zdravlje najvažnije" i da "zdav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu", svakodnevica to potisne u drugi plan. Pa se onda nerviramo zbog sitnica, ne vodimo računa o sebi jer su i posao i kuća važniji od toga da se naspavamo kao čovek… Sve dok se ne desi nešto što će nas dobro prodrmati. Nama. Ili, možda još surovije jer većini to padne i teže, nekome koga volimo.

Povezane vesti

Sinoć je u Beogradu održana četvrta tribina Hemofarm fondacije "Na kafi sa psihologom" čija je tema bila "Kako se izboriti sa bolešću ili činjenicom da je neko vama blizak bolestan".

O procesu suočavanja sa ozbiljnim dijagnozama govorili su psiholog i psiho-onkolog Tamara Klikovac, a novinarka Gorica Nešović kojoj je nedavno dijagnostikovan dijabetes podelila je svoje iskustvo.

Mnogo ljudi izbegava odlazak kod lekara jer je "bolje da ne idem, ko zna šta će da mi pronađu", a onda kad muka natera, pa se kod lekara ode… Desi se da je kasno za prevenciju. I da čovek mora da se suoči sa obiljnom dijagnozom "niotkuda".

U takvim situacijama obično postanemo svesni koliko je zdravlje dragoceno, a kako će se ljudi nositi sa činjenicom da je zdravlje njima ili nekome koga vole narušeno, zavisi od mnogo toga.

"Bolest menja naš način razmišljanja, pa i našu ličnost, ali u kom će smeru biti ta promena, u velikoj meri zavisi od same obolele osobe, ali i od toga koliko će podrške dobiti od porodice, prijatelja… Saznanje da se boluje od bilo koje hronične bolesti, posebno od najtežih bolesti, u najvećem broju slučajeva izaziva stanje šoka. Čovek nikada ne očekuje bolest, naravno. Suočavanje sa tim da ima određenu dijagnozu predstavlja jednu vrlo tešku životnu situaciju, indivudualnu i porodičnu životnu krizu. Nekada, ta stanja mogu da uvedu osobu i u ozbilje traume, ako podrška okoline izostane, posebno ako je lečenje invazivno", kaže Tamara Klikovac.

Dominantno osećanje u takvim trenucima je osećanje straha, i kada pokušamo da definišemo šta je u tom strahu racionalno a šta iracionalno, teško je napraviti granicu. Ali, taj strah može ponekad da vodi i u ozbiljnu anksioznost, iako je strah normalno i očekivano osećanje kad se suočavamo sa nečim nepoznatim, a bolest to svakako jeste.

Ne znamo kakvo će lečenje biti, kakve su prognoze, ne znamo šta možemo da očekujemo… I užas nas preplavi.

"U svemu tome uvek ima i onog iracionalnog, 'meni ovo nije smelo da se desi', 'nisam očekivao ovo'", kaže Tamara Klikovac.

Ljudi se suočavaju sa bolešću na različite načine, ali u prvim danima i prvim fazama, dok još traje to stanje šoka, strah je uvek tu.

U prvoj fazi šoka i tokom procesa prilagođavanja na život sa bolešću, ograničenjima i promenama koje bolest podrazumeva, prepoznaju se različiti mehanizmi odbrane. Ponekad, ljudi pobegnu u poricanje, negiraju postavljenu dijagnozu ("to nije moguće", "sigurno je greška"…). Nakon toga, često sledi potiskivanje, i osoba izbegava da razmišlja o postavljenoj dijagnozi i lečenju koje predstoji.

Mehanizmi odbrane su i projekcija, kada se uzroci bolesti pripisuju drugim osobama ili okolnostima ("drugi su bili loši prema meni, i zato sam se razboleo"), kao i premeštanje, kada se recimo intenzivan strah od osnovne bolesti premešta na neku drugu bolest ili deo tela ("glava me boli danima", "imam bolove u čitavom telu").

"U takvim situacijama, savet bi bio da se ljudi nikako ne osamljuju, da se ne povlače u sebe", savetuje Klikovac. Mogu da pomognu udruženja pacijenata recimo, ali ne bi trebalo bežati ni od psihoterapije.

"Sasvim sam sigurna da takva vrsta psihološke pomoći i podrške pomaže da se osoba emotivno stabilizuje, pokuša da racionalano sagleda situaciju, donese određene odluke i napravi određene izbore, kao i da osnaži svoje samopoštovanje i samopouzdanje", rekla je Klikovac.

O svom iskustvu sa dijabetesom sinoć je govorila i novinarka Gorica Nešović, koja je "priznala" da nikad nije išla kod lekara, i da je kad je konačno otišla bilo već kasno za prevenciju. Nakon što su joj kolena otekla toliko da više nije mogla da hoda, morala je da ode kod lekara, ispostavilo se da je "za bolnicu jer joj je šećer 30". Ustanovljen joj je dijabetes, i uveden insulin.

"Uvek sam se šalila 'ja ne idem kod lekara, idem direktno u bolnicu', i tako je i bilo. Zato, kad vidite da negde piše 'merimo šećer u krvi', svratite. To traje 15 sekundi, ne boli ništa, a saznaćete mnogo o tome kakvo vam je stanje u organizmu. Ja nisam nikada merila šećer u krvi i onda kada su mi ga izmerili bilo je kasno za bilo kakvu prevenciju", dodala je ona.