Iz ugla lekara: Šta ih najviše pogađa, dok spasavaju živote u vreme korone

"Pogoršanje stanja pacijenta, pad kiseonika u krvi i potreba da pacijenta što pre premestite u respiratorni centar i, eventualno, intubirate i stavljate na respirator, dešava strašno brzo. I to je ono što je iziskivalo da stalno neko bude uz te pacijente, jer vrlo brzo količina kiseonika u krvi padne, vrlo brzo pacijent počne strašno brzo da diše, mnogo puta u minuti, i to je momenat kada mora da se reaguje.

Tako da je tu suština, stalno gledati te pacijente i na vreme odreagovati", kaže dr Bajkin.

Kaže i da je upravo ta brzina pogoršanja stanja pojedinih pacijenata obolelih od covida ono što je bilo novo u lekarskoj praksi.

"To je ono što nas je najviše plašilo i osnovni problem. To smo naučili posle prvih par dana, tada smo videli da kada je nepovoljan tok, to nepovoljno se jako brzo dešava. Srećom, i rešava u najvećem broju slučajeva", kaže dr Bajkin.

Naglašava da su u takvim situacijama svi lekari morali jako brzo da reaguju i da te pacijente brzo transportuju u repsiratorni centar na Infektivnoj klinici KCV, gde su oni dalje lečeni.

Opisujući kako izgleda lečiti pacijente obolele od kovida doktorka navodi da se "radi o patologiji o kojoj niko na svetu mnogo ne zna", te da zbog toga svaki lekar mora stalno da čita nove informacije, da prati sve novo što lekari iz sveta objavljuju, da bi mogli da primenjuju nova znanja i leče pacijente.

Objašnjava da u kovid centru KCV od kako je počela epidemija lekari rade u timovima u kojima nisu u redovnoj situaciji, te da je i to novost u praksi.

"Mi smo lekari interne medicine i u našem timu su, inače, bili specijalisti neurologije, tako da je s te strane ovo jedan potpuno novi kolektiv koji je trebalo uigrati i koji je, ispostaviće se, radio jako dobro sve ovo vreme", kaže dr Bajkin.

Navodi da skafanderi u kojima rade jesu ozbiljan problem, ali ne zbog toga što je lekarima i medicinskom osoblju neprijatno u njima, već zbog toga što je skafander vrlo neobična barijera u komunikaciji s pacijentom i sa osobljem, koje u tom momentu pomaže lekarima da rade svoj posao.

"Taj psihološki momenat je bio strašno čudan i ostao je čudan i dalje. Pacijenti prosto u nekome ko svakodnevno brine o njihovom zdravtsvenom stanju, ko im svakodnevno ulazi u sobu, žele da znaju makar kako izgleda, a oni to nikako nisu mogli, nisu mogli da nas vide. Čula sam da su negde u svetu lekari lepili svoje fotografije na skafander i to mi se u stvari dopalo.

Samo, srećom, kod nas se smanjuje broj pacijenata. Nemamo više taj naš kovid centar, nemamo priliku da to uradimo. Mislim da je to sjajna ideja. Jer, taj zvuk koji oni čuju, kada dobije sliku, drastično menja stvar", objašnjava dr Bajkin.

Opisujući kakva je bila komunikacija sa pacijentima u kovid centru KCV, doktorka kaže da je i to bila psihološki veoma neobična situacija.

"Mislim da to ima veze sa tim prvo što vi nekoga zatvorite u bolnicu i zabranite posete porodice, prijatelja, dece. Drugi deo problema je što kompletno osoblje nosi skafandere i vi prosto ne vidite ko je tu uz vas. Oni nama zaista vide samo oči i jako je teška ta interakcija", kaže dr Bajkin, a potom opisuje jednu od konrektnih situacija sa pacijentom.

"Meni se desilo da kada sam jednoj od žena saopštila da će ići kući i da je dobro, da se ona rasplakala, da sam se rasplakala i ja za njom. Psihološki je jako neobična ta situacija. Bilo je situacija koje su vas emotivno jako nosile", kaže sagovornica Tanjuga.

Ona podseća da je kovid centar bio otvoren na Klinici za ortopediju, u vreme da se jako povećao broj bolesnika i pacijenti više nisu mogli da leže na Klinici za ifnektivne bolesti, koja je suštinski bila prvi borac u ovoj priči.

"Mi smo se organizovali tako da sam ja dolazila na posao svaki dan i bila osam sati, a imali smo ekipe lekara, to su bila dva, u jednom trenutku i tri lekara, kada se povećao broj, koji su bili tu 24 sata. Mi smo se trudili da niko, ni od lekara, ni od sestara, ne provodi u skafanderu više od četiri sata. Nekako iskustveno smo videli da je četiri sata apsolutno prihvatljivo, kada vi zaista možete da se suzdržite od uzimanja i tečnosti, i hrane, i odlaska u toalet. Smene su izgledale tako da smo bili četiri sata u skafanderu, a četiri odmarali. Duže od četiri sata nismo bili u kovid centru", navodi dr Bajkin.

U kovid centru KCV su bili pacijenti koji imaju laku ili umereno tešku kliničku sliku. Ono sa čime su se lekari borili bile su pneumonije.

"Pre nego sam postala endokrinolog, bila sam internista, to je put. Internista zna da leči bronhopneumoniju, ali to sve ne bi bilo dobro kako je ispalo da jeste dobro, da mi nismo imali veliku pomoć naših kolega infektologa i pulmologa, koji su nam uvek bili na raspolaganju za sve konsultacije. Tako da suštinski to u osnovi jeste bolest koju mi znamo da lečimo, ali kovid sam po sebi i to kako će on da se razvija i kakva će biti klinička slika do kraja, gde vi ne možete da račuante na znanje bilo koje specijalizacije, to je potpuno jedna nova priča", objašnjava doktorka.

Kaže i da razume potrebu ljudi da izađu, da prošetaju, ali apeluje na sve građane da se pridržavaju mera zaštite i fizičkog distanciranja.

"Veoma je važno da ljudi shvate da kovid postoji, da u najvećem broju slučajeva jesu lakše kliničke slike, dosta njih je asimtomatsko i ti će ljudi proći dobro. Ali, nažalost ima ljudi koji neće proći dobro, koji već nisu prošli dobro, koji su nažalost preminuli tokom svoje borbe. Zato je važno da ispoštujemo te mere, socijalno distanciranje. Nisam ni epidemiolog, ni infektolog i zaista ne znam stručno da vam kažem koji je to period do kada treba te mere upražnjavati. Ali, molim građane da koliko mogu da poštuju mere da nema velikih grupa, nema grljenja, ljubljenja, to zaista možemo sada da ostavimo sa strane. Postoje i drugi načini da nekome pokažete osećanja, da ne morate da ga grlite i ljubite", zaključuje doktorka.