"Uvek krene sa obostranom upalom pluća i postepeno progradira u bubrežnu i srčanu insuficijenciju, kao i insuficijenciju svih ostalih organa i sistema. U jednom momentu smo zatrpani, ne znamo gde pre da krpimo, što bi se narodski reklo. Toliko brzo se stanje pogorša da pričamo s pacijentom, a za nekoliko sati krene da tone. Posle svakog dežurstva od 24 časa smo potpuno prazni", priča za Kurir anesteziolog dr Goran Ivanov u lekarskoj sobi Klinike za anesteziju i intenzivnu negu Kliničkog centra Niš.

Ruke se tresu

Upravo je izašao iz crvene zone, valja napraviti pauzu i izaći iz skafandera, a i završiti neke druge stvari.

"Još se nismo sretali sa ovakvom situacijom da ovoliko teških pacijenata dođe u tako kratkom roku i da im se stanje brzo pogorša", nastavlja dr Ivanov dok mu koleginica donosi neke papire. Ruke odjednom počinju da se tresu, lice promeni boju...

"Moram porodici da javim da je preminuo. Gotovo sve njihove sudbine znamo. Oni koji dođu svesni uvek pričaju o deci, onima koji su ostali kod kuće. I sad treba pozvati tu decu", kaže, a ruke i dalje ne staju.

Na redu je crvena zona. Ekipa Kurira ulazi u "zabranjeni grad" ove klinike. Al’ najpre čuveni skafanderi. Pa tri para natikača, po dva para rukavica i kapa, "svemirske" maske... i zlatne ruke sestre, koja ima i tajnu caku, te naočare ne magle. Otvaraju se vrata i šok!  Bela vreća, poluprovidna, na krevetu. Nazire se telo, ruka se jasno ocrtava.

Dezinfekcija čitava nauka

"Ući u skafander je čitava procedura, al izaći iz njega čitava nauka. Prvo skidaš jedne rukavice, pa skafander uvrćući ga ka spolja, pa ulazak u tampon zonu. A tu u lavor, pa skidanje maske i naočara naviše pa kapa, a onda drugih rukavica... Između svih tih radnji te prskaju i dezinfikuju, da bi me na kraju celu isprskali. Oni, instrumentari s dečje hirurgije - Nataša Popović i Igor Ivanović - 24 sata u cugu prskaju i prskaju", kaže novinar Kurira.

 "Uobičajeno je da telo bude na odeljenju dva sata posle smrti, ali kod pacijenata preminulih od kovida mora šest. To vreme još nije isteklo, pa smo telo stavili ovde, u hodnik ispred jedinice intenzivne nege, da ga pacijenti koji su svesni ne gledaju", priča Bojana Kostić, viša medicinska sestra, koja je opet u žarištu, pošto se oporavila od korone dobijene upravo ovde.

"Da li ću i ja tako?"

Blinkaju monitori. A ispod - oni, ni živi ni mrtvi. Glave zabačene, usta otvorena, creva i kablovi na sve strane. Neki od ovih ljudi na respiratoru broje poslednje dane. Osamnaest ih je ovde. 

Žena srednjih godina. Intubirana. Saturacija 80, a ona je na 100 odsto kiseonika.

"Vrlo, vrlo teško stanje. Saturacija joj je jutros bila i 60", kaže Bojana.

Pored nje čuveni Peđa od 20 leta, o kome se već pisalo. Mezimac koji se vratio iz mrtvih posle 17 dana na respiratoru. Sportista, a zbog korone jedva živu glavu izvukao. Tu su i baloni dobrodošlice.

"Najradosniji dan ovde bio je kad smo ga vratili. On nam je nada i uteha za sve one kojima nije bilo spasa", kažei jedna anestetičarka.

Krevet drugi od njega je prazan. Tu je ležao čovek na čije telo mrtvozornici čekaju šest sati.

"Kad lekari konstatuju smrt, mi ih skidamo sa aparata. I tu, na krevetu, stavljamo u vreće. Zbog korone ceo jedan život završi u džaku. Al’ gore od toga mi je kad me pacijent koji je svestan pita: 'Da li ću i ja tako?' Zastane mi nešto u grlu, reč ne mogu da izustim. Šta da mu kažem?!", priča mlada anestetičarka.

Jačanje organizma Energetsko piće dobijaju preko nosa

"Kraj kreveta s respiratorom u čudu zatičem i jogurt. Al’, s razlogom je tu. U nosu nesrećnog čoveka je cevčica, takozvana nazalna sukcija, preko koje ga hrane. - Dajemo im vodu, jogurt, bujon, ali i energetski napitak, specijalno pripremljen sa svim sastojcima, vitaminima, proteinima... koje ne mogu da dobiju preko infuzije. Ti napici su prilagođeni i dijabetičarima" - kaže Bojana dok pokazuje taj savršeni miks.

 Okolo "lete" beli skafanderi. Kao munje.

"Prezadovoljan sam ovom omladinom. Svaka im čast", kaže Slavoljub Stošić, stari anestetičar.

"Ruke napred. Ispružite, spustite. Tako je. Bravo. Vežbamo disanje", kraj drugog kreveta objašnjava fizioterapeut starijoj ženi.

Nedavno je skinuta s respiratora. Još izgleda kontuzovano. Ne progovara. U dnu su i oni - ljudi senke, ispijeni, sklupčani, s maskama, svesni. Sve vide, sve znaju... 

"I u snu čujem zvuk respiratora i pištanje aparata", Bojana će. Oko zakači krvav zavoj na jednom tabanu. 

"Krenula gangrena, dijabetičar", kaže devojka u skafanderu. I još gojazan. Najgora kombinacija s koronom. A čovek nije star...

Dr Senad Imeri: Kao na filmu

Dr Senad Imeri je na specijalizaciji iz anestezije, a u početku mu je sve izgledalo kao film jer su za oblačenje gledali instrukcije stranih lekara. A onda je krajem juna dobio koronu i bio u izolaciji kod kuće: - Najgore mi je bilo kad sam ležao sa onim pulsnim na prstu i gledao kako mi pada saturacija, čekajuči da li će ići ispod 90 pa da zovem za transport u bolnicu.

"Je l’ umire neko?"

Preko puta zapišta jače. Uzbuna! Je l’ umire neko?

"Ne, ne. On je na 40 odsto kiseonika, pa kad njegova pluća puste malo više kiseonika, aparat registruje disbalans. Sve je u redu. Bori se. Al’ vrlo, vrlo je loše", objašnjava Bojana.

A on ko u samrtnom ropcu. Cev u ustima, glava zabačena, malo, malo pa se zatrese. I aparat zapišti.

Vrata se otvaraju. I udarac za kraj - bela kesa je još tu.

Mondo/Kurir

MONDO vas poziva da poštujete preporučene mere – držite distancu, nosite masku i izbegavajte okupljanja, to je jedini način da se spreči širenje epidemije.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.