SRPSKI NAUČNIK U 5 TAČAKA RAZBIO TEORIJE ZAVERE O VAKCINI: To je kao da odbijate da vežete pojas u kolima!

3. Koji su stvarni rizici vakcinacije?

Rezultat je jasan: na svakih milion datih doza, u proseku preko svih vakcina, ima oko 1,2 slučajeva težih nusefekata sa dugotrajnim posledicama.

Daleko najčešća vrsta ovakvog teškog nusefekta, preko polovina ukupnog broja, je povreda ramenog zgloba. Naime, ako vam se injekcija da na pogrešno mesto, previsoko na ramenu, moguće je da igla uđe u sam zglob ramena. Pošto je vakcina napravljena da aktivira imuni sistem, to onda izaziva zapaljenje i oštećenje zgloba. Tetanus vakcine, koje se daju mnogo češće od drugih (zato što se obnavljaju na svakih 10 godina, i zato što se daju nakon mnogih uboda ili posekotina) zbog ovoga imaju najveći broj ozbiljnh problema, oko 13 slučajeva na milion doza. Skoro sve zbog ovog problema sa ramenom.

Sledeća najčešća teška posledica vakcinacije je nesvestica. Ljudi se onesveste kada ih ubodu iglom, padnu, povrede se, tuže, dobiju odštetu. Nije šala – ovo je jedan od češćih negativnih nusefekata vakcine.

Zatim, posle toga, alergijska reakcija na vakcinu: retka, ali događa se. Konačno, u izrazito retkim slučajevima (manja šansa nego da čoveka ubije grom), vakcina može da proizvede izuzetno snažnu reakciju, sa toliko visokom temperaturom da dođe do oštećenja mozga; ovakvi nusefekti se javljaju jednom u više desetina miliona doza vakcine (ako vakcinišete celu Srbiju, očekivali biste manje od jednog takvog slučaja).

Radi poređenja sa ovim, svaki put kada prelazite ulicu, vi imate veći rizik smrti i povrede. Doslovno: veća je šansa da se pogine na putu do ambulante, nego zbog posledica vakcinacije.

4. Koje su stvarne prednosti vakcinacije?

U jednom od poslednjih dužih razgovora sa mojom sada pokojnom bakom, pokrenuo se razgovor i o vakcinaciji. Njoj je to bilo neshvatljivo: ona se sećala svoje mladosti, kada je svakih par godina poneko u selu umirao od tetanusa; što je jeziva i teška smrt. Danas, kada je ogromna većina ljudi vakcinisana, ove bolesti su skoro zaboravljene. I došli smo do današnje situacije u kojoj mnogi ljudi smatraju da je rizik virusa manji nego rizik vakcinacije. Na kraju krajeva, oni ne znaju nikoga ko ima posledice od virusa – zašto bi se brinuli?

Uzmimo ovde za primer jedan baš "dečiji" virus, možda i najmanje ozbiljan od svih protiv kojih se daju vakcine: varičele, ovčije boginje. Kod inficirane dece, dolazi do osipa, temperature, svraba, i većina dece se provuče sa samo par malih ožiljaka koji ostanu iza plikova. Na prvi pogled, ništa strašno.

Ali, varičela u stvari ostavlja oštećenja na krvnim sudovima unutar tela; i povećava kasniju verovatnoću moždanih udara. Ako zarazi trudnu ženu, nerođena beba često ostaje sa teškim neurološkim posledicama. Čak i kod obične infekcije, jedno dete od svakih 60 hiljada umre od bolesti, a jedno u svake dve hiljade ostane sa većim posledicama. Najveći problem je encefalitis, zapaljenje mozga, koje se događa otprilike jednom na svakih pet hiljada slučajeva bolesti.

Nakon bolesti, virus nije uništen. On se sakrije u krajevima nervnih ćelija u koži, i tu čeka priliku. Ako kasnije u životu opadne imuni sistem, virus ponovo postaje aktivan u vidu bolesti herpes zoster (takođe u narodu zvana šindra) – jako bolnog osipa koji može izazvati slepilo ako se proširi do očiju. I povrh svega ovoga, dok se vakcinacija može tempirati tako da se uradi kada to odgovara detetu i roditeljima, infekcija ne može; ako dete ne zakači virus u detinjstvu, može da ga dobije kasnije, a infekcija kod odraslih ljudi je mnogo ozbiljnija sa mnogo većim problemima i posledicama.

Drugim rečima, čak i za relativno "slab" virus, rizici su stotinama puta veći nego rizik vakcinacije. Za opasnije viruse, ovaj balans je još gori. Pomenuti morbili, male boginje, koji su odneli živote hiljadama dece u Japanu, ostavljaju sekundarne posledice čak i kod dece koja prođu sa blagim oblicima. Naime, ovaj virus "briše pamćenje" imunog sistema, i čini dete ponovo osetljivim na prethodne viruse koje je preležalo. Jadno dete onda mora ponovo da gradi imunitet na sve rinoviruse, koronaviruse, i druge boleštine sa kojima se već prethodno borilo.

5. Balans rizika

Svaki put kada napišem neki ovakav tekst, uvek se javi grupa ljudi čiji stav se svodi na "možeš ti da pričaš šta hoćeš, nikada ti neću verovati". Ovi ljudi misle za sebe da su jako oprezni i jako mudri, dok u stvari predstavljaju grupu koja sebe i svoju decu izlažu većim problemima i većim rizicima, prosto zato što su pobrkali ubeđenje sa znanjem. Ali oni imaju izbor kao i svi drugi. Samo treba biti jasan koji je taj izbor, i to možemo oslikati na još jednom primeru.

U studijama iz zadnje decenije, u Americi, negde između 80 i 90% svih vozača uvek vezuje pojas u kolima. Istovremeno, 60% svih smrti u saobraćajnim nesrećama čine ljudi koji nisu imali vezan pojas. Dakle, ta jedna desetina vozača koji neće pojas čini više od polovine ukupnih smrti. Pojasevi su jedna od najjednostavnijih i najefektivnijih mera kojima čovek može sebe da zaštiti od rizika saobraćajne nesreće.

Ali pojasevi nisu bez mana. Svake godine bude po nekoliko slučajeva u kojima automobili upadnu u reke ili jezera, i ljudi se udave jer ne mogu da se iskobeljaju iz pojasa na vreme. No, i pored činjenice da pojas može da bude i štetan, izbor je jasan. Odbiti pojas znači da se čovek boji jako retkog problema, i da se namerno izlaže stotinama puta većem riziku.

Ista logika važi i za vakcine. Mali rizik nusefekata vakcine, ili veliki rizik virusa? Poverenje stručnjacima, naučnicima, institutima za javno zdravlje – ili nadrilekarima sa YouTube i Facebooka? Svako može da bira sam za sebe.

(MONDO/milesbabbage.com)

MONDO vas poziva da poštujete preporučene mere – držite distancu, nosite masku i izbegavajte okupljanja, to je jedini način da se spreči širenje epidemije.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.