Možete li uvek tvrditi sa sigurnošću da vam se nešto dogodilo ili je to samo imaginacija nastala u vašem umu pod uticajem raznih okolnosti?
U svakom godišnjem dobu postoje određeni segmenti koji nas mogu asocirati na neke događaje iz prošlosti. Mirisi nam najčešće bude sećanja, ali i određene situacije koje vidimo ili u kojima učestvujemo nas mogu munjevito vratiti u prošlost.
Nekada su to lepa sećanja koja bismo želeli ponovo da doživimo, a nekih se radije ne bismo setili. Međutim, koliko su sva naša sećanja verodostojni čuvari prošlosti? Postoje li lažna sećanja?
"Savremena psihijatrija prepoznaje lažna sećanja kao fenomen. Lažna sećanja se svrstavaju u grupu poremećaja pamćenja. Pamćenje je jedna od važnih psihičkih funkcija koja nam daje mogućnost sagledavanja prošlosti, kako one daleke, tako i one bliske. Lažna sećanja su kvalitativni poremećaj pamćenja u koje spadaju alomnezije, psuedomnzije, kriptomnezije, konfabulacije, itd", kaže za Radio-televiziju Srbije psihoterapeutkinja dr Bojana Mladenović.
Svi imamo rupe u sećanju. Nekima se to dešava češće, a nekima ne. Kada nam se to dogodi pitamo se odakle dolaze i zašto nam se to dešava. Obično ce opravdavamo umorom, a neretko se zapitamo da li je to neki psihički problem za koji ne znamo da imamo.
"Rupe u pamćenju su fenomen koji se neminovno javlja kod svake osobe pod uticajem različitih faktora. Rupe u pamćenju su uglavnom događaji potisnuti u nesvesni deo ličnosti mada mogu biti posledica i nekih drugih faktora, kao što je fizička povreda, na primer, amnezije kod povreda glave. Zaboravljanjem kao fenomenom prvi se bavio i značajne rezultate dao Sigmund Frojd. Upravo u osnovi lažnih sećanja je popunjavanje rupa u pamćenju nekim lažnim činjenicama", pojašnjava dr Mladenović.
Lažno sećanje ili simptom bolesti?
Kako kaže dr Mladenović, lažna sećanja mogu biti jedan od pratećih simptoma nekih bolesti, depresije, manije, bipolarnog poremećaja, nekih poremećaja ličnosti, psihozama, čak se sreće i u šizofrenijama. Međutim, vrlo su česta i kod zdravih ljudi.
Neumoljiv je taj proces nastajanja rupa u pamćenju i njihovo popunjavanje lažnim sećanjima. Najčešće ih nismo ni svesni, tako da nije retkost da dva svedoka istog događaja raspolažu potpuno različitim informacijama o tom događaju.
Koliki je procenat lažnih sećanja u našem pamćenju ne znamo, ali naslućujemo da nije mali.
"Upravo aktuelna doživljavanja i aktuelno raspoloženje može kreirati sećanje na neki događaj iz prošlosti. Zdrav čovek u tužnom raspoloženju sklon je da sećanje na prošlost oboji u tužno ili obrnuto, da mu je sve što je bilo nekad lepše nego sadašnjost. Kod osoba koje boluju od poremećaja raspoloženja dešava se da falsifikuju prošlost pod uticajem svog bolesnog raspoloženja", kaže dr Mladenović.
Osoba koja boluje od depresije je sklona da svaki događaj iz prošlosti kvalifikuje kao crn, užasan, a sve svoje postupke će pamtiti kao grešne i nepoštene. Obrnuto se dešava kod osoba koje boluju od manije. Kod njih je sve bilo lepo, idilično, a oni su u tim sećanjima uvek lepi, snažni, pametni.
U nastavku razgovora doktorka skreće pažnju da poremećaji ličnosti jesu stanja kod kojih je veća učestalost lažnih sećanja.
I da za lažna sećanja ne postoji određena terapija, već ona najčešće služe za dijagnostiku. Na osnovu njih se može utvrditi da li je samo stvar umora kod osobe ili ipak postoji neka vrsta poremećaja psihičkih funkcija i tek u tom slučaju se određuje terapija.
Psihopate svoja maštanja znaju da okolini predstave kao realnost, sadržaj tih maštanja je ustvari posledica snažne želje da eliminišu svoje nedostatke i da sebi pripišu neke osobine i sposobnosti koje zapravo nemaju. Kroz svoja maštanja i svesna umetanja lažnih sećanja ona zapravo kreiraju predstavu ličnosti kakvi žele da budu i u tim maštanjima oni se dobro osećaju.
"Problem nastaje kad uvide da se predstava okoline o njima potpuno razlikuje od one kako žele da se predstave. Vrlo često se kod njih tada uključuju nezreli mehanizmi odbrane te oni počinju i sami da veruju u svoja lažna sećanja i da to ratoborno brane", zaključuje dr Mladenović.