U Srbiji od nje pati oko 700.000 ljudi, a jedan od njih je i Filip Nikolov, mladić koji se žustro uhvatio u koštac sa ovom bolešću i pokrenuo misiju da pomogne i drugima koji su u njegovoj situaciji.
Dijabetes je postao nešto što plaši savremeni svet. Danas imamo "blizanacke epidemije" - epidemiju gojaznosti koja je i u svetu i kod nas u zamahu vec tri cetiri decenije, i epidemiju dijabetesa koji prati istu tu krivulju rasta.
Dijabetes se javlja kad organizam prestane da odgovara na insulin kako treba. Do danas lek za dijabetes nije otkriven, ali postoje nacini da se ova bolest drži pod kontrolom, u zavisnosti od tipa koji je u pitanju.
Tip 2 šecerne bolesti javlja se kada organizam ne proizvodi dovoljno insulina za normalno funkcionisanje ili kada celije u telu ne reaguju na insulin tako da glukoza ostaje u krvi umesto da bude iskorišcena kao energija, dok je dijabetes tipa 1 autoimuno stanje zbog kojeg telo napada zdravo tkivo u pankreasu odgovorno za stvaranje insulina.
Na Dan dijabetesa, 14. novembar, MONDO vam donosi jednu inspirativnu pricu o mladicu koji je našao nacin da se izbori sa bolešcu koju nije ocekivao...
Naš sagovornik, Filip Nikolov (27) iznenada je poceo da oseca simptome bolesti kada je imao 23 godine. Odlaskom u apoteku i testom na dijabetes, receno mu je da ima dijabetes tipa 1 i njegov život se tada drasticno menja...
"Pre nekoliko godina mi je dijagnostikovan dijabetes, tip 1, i tada je pocela moja borba. Naglo sam izgubio na težini, osecao umor, bilo mi je vrlo teško da normalno funkcionišem, ali tada, još nisam znao tacan uzrok. Nakon uradene analize krvi, saopšteno mi je da imam dijbetes i mogu slobodno reci da to smatram najgorim i najtežim trenutkom u životu. Bio sam vrlo mlad, uplašen, nisam bio ni svestan situacije u kojoj sam se odjednom našao. Jednom recju- šok! Moj pakao je tada poceo. Bar sam mislio tako...", zapoceo je za MONDO svoju pricu Filip.
Cesto pominješ da je nakon uspostavljene dijagnoze usledila depresija i osecaj poraza u tvom životu - šta su bile tvoje misli u tom periodu i šta te je motivisalo da se trgneš iz takvog stanja?
"Upravo taj prvi talas emocija, taj šok koji sam pomenuo, prethodio je mnogo gorim stvarima. Usledila je depresija, moja izolovanost od drugih ljudi. Valjda je uzrok svemu tome bio neverovatan bes koji sam osecao. Znate, to pitanje u glavi: 'Zašto baš ja!?' I pitanja su se tako redala, a odgovora nigde. Osecao sam se bespomocno. Trebalo bi da se borim protiv neceg što zapravo ne mogu da pobedim. Cemu onda to? Zamislite da vašim telom, emocijama, prosto, vašim životom, upravlja neko drugi, a vi ste tu posmatrac. Prilicno grozan osecaj, zar ne? I svako bi u takvoj situaciji poželeo da se suprotstavi stvari koja ga kontroliše i ogranicava. Upravo je to probudilo i mene. 'Nemaš izbora', konstantno sam ponavljao. Prepusti se, šetaj, vozi bajs ili se trgni i savladaj 'nepobedivo'. Mislim da je ocigledno šta sam izabrao. Ne vozim bajs."
Filip se uprkos savetima lekara da treba da miruje i posveti se "laganim" vežbama, godinu dana nakon dijagnoze "bacio" na žestoke treninge i posle mukotrpnog vežbanja, osvojio u više navrata zlatnu medalju na takmicenju u powerliftingu!
"Da krenemo logicno, šta dobijamo laganim šetnjama i mirovanjem? Ništa. Održavamo telo takvim kakvo je. Po tom pitanju, moj stav prema konvencionalnoj medicini je prilicno osudujuc. Da ne bih otišao predaleko, dovoljno je da uzmete mene kao primer, dijabeticara koji aktivno trenira i bavi se powerliftingom vec tri godine. Uz kontrolu šecera putem ishrane, treniram i trener sam i nikada se nisam osecao bolje. Zapravo, osecam se zdravijim nego što sam bio pre ove faze sa dijabetesom kada nisam bio aktivan i kada nisam vodio racuna o svom zdravlju. I tek sada imam jos vecu i jacu želju da napredujem, videvši da mogu. Najteža je ta prva stepenica, krenuti u sve to i odbaciti srtereotipe i strah", istakao je Filip.
Pomenuo si da si tokom depresije sebe dosta izolovao od drugih ljudi i da nisi imao samopouzdanja - koja misliš da je prva "zamka" bolesti u koju upadnu ljudi kada shvate da imaju dijabetes i da im je život promenjen zauvek?
"Bespomocnost. Slepo slušanje onih koji žele da šetaš. I sam sam bio tu, kao što vec rekoh. Osecaj slabosti koji usledi ne bih mogao ni sa cim da uporedim. I upravo je to prva 'zamka' u koju sam i sam upao. Da, ne možeš da izleciš sebe, ali možeš i moraš da se boriš. Da preuzmeš kontrolu. I da ovo ne bi zvucalo kao filozofiranje mladog dijabeticara, mislim konkretno na budenje i aktivnost tog istog tela koje dijabetes želi da porazi. Pri fizickoj aktivnosti osetljivost insulina se povecava, što znaci da, pravilnom ishranom nakon treninga pomažemo našem telu da se izgradi. Zbog vece osetljivosti, svi nutrijenti iz hrane se bolje apsorbuju i nivo jedinica insulina koje moram da unesem sam drasticno smanjio."
Kakav život si vodio pre dijabetesa i koje su najvece razlike u odnosu na to kako živiš danas?
"Zbog tadašnjeg nacina života sam i dobio dijabetes na prvom mestu, tako da, možete da zamislite. Život koji sam ranije vodio i moj život sada se apsolutno razlikuju. Ljudi nisu svesni, kao što nisam bio ni ja, koliko neke svakodnevne, naizgled beznacajne stvari dovode do ovog stanja. Svi mi volimo da jedemo, uživamo u picu, hrani, trudimo se da zaradimo što više, žurimo, i sve to prati ogromna kolicina stresa. Šta je lepše od opuštene veceri uz TV, picu, kokice, cokoladu, slatka gazirana pica u svim tim divnim, ogromnim kolicinama. I onda dodemo do onog pitanja: 'Kako to baš meni da se desi!?' Prekasno pocnemo da mislimo o sebi i svom zdravlju. Primer sam toga. Iz tog razloga se trudim da podignem svest drugima koliko mogu i da opomenem svojom pricom.
Da li te i dalje muce iste stvari, i kako se boriš sa "iskušenjima" iz "prethodnog života"?
"Namerno sva ta svoja prethodna stanja nazivam fazama. Iskreno, ne postoje 'iskušenja' iz 'prethodnog života' koje je dijabetes pobedio. Živim apsolutno normalnim životom, bez nekakvih poteškoca ili prevelikih odricanja. Kada sam uvideo gde grešim i kada sam se konacno aktivirao, moj nacin života sada je mnogo ispunjeniji. Vidim svrhu u onome što radim i uživam u tome."
Koje misliš da je glavno "orude" kojim ljudi moraju da se opreme kako bi se nosili sa ovom bolešcu?
"Strpljenjem, snagom uma i prvenstveno, verom. Ništa dalje o toga."
Kako bi pomogao i drugima koji su se našli u njegovoj situaciji, Filip je odlucio da se "ogoli" i da iskustvo kroz koje je prošao, i kroz koje i dalje prolazi, prenese u vidu kratkometražnog filma pod nazivom "Jaci sam od dijabetesa".
"Taj film kao glavnu ulogu ima predstavljanje dijabetesa drugima i nosi poruku: 'Znam kako je, prolazim kroz to. Vidiš da mogu. Vidi da možeš!' Sada nemam problem sa tim da podelim svoju pricu i svoje iskustvo sa drugima jer sam video da mogu da pomognem i ne postoji veca potvrda od toga kada vidim zadovoljna i borbena lica, da to što radim, radim uspešno. Ta kolicina srece se ne meri ni sa cim. Poceo sam da radim kao trener ljudima obolelim od dijabetesa znajuci da cu se susreti sa razlicitim mišljenjima i pogledima na celu tu pricu. Ali, to meni samo daje još vecu motivaciju da usavršavam sebe i ulažem u ono što volim i za šta se zalažem."
Šta je tebi najviše pomoglo da se izboriš sa svim, i da nastaviš da se i dalje boriš?
"Pri prvim dobrim rezultatima sam dobio neverovatnu motivaciju i sa svakim narednim se sve više povecavala. A, to je ujedno i ono što me pokrece i dalje. Na pitanje 'Kako si?' mogu da odgovorim sa 'Odlicno!'. I tako želim i da ostane."
MONDO se zahvaljuje Filipu na prici koju je podelio sa nama, a za kraj imate priliku da i pogledate kako je izgledala njegova borba sa dijabetesom: