Nestabilno tržište rada, stalne selidbe, oslabljene društvene veze i odlaganje važnih životnih odluka čine da se mladi odrasli osećaju izgubljeno i usamljeno. Tada se javlja nocebo efekat.
Šta se tačno dešava sa generacijom Z, opisuje psihološkinja Meg Džej. Ovo je odlomak iz njene knjige.
"Moj mozak stvara nove razloge za brigu"
"Moj psihijatar mi je rekao da porazgovaram s vama", započela je Irena, već na samom početku ostajući bez daha.
"Misli da imam socijalnu fobiju ili nešto slično. Rekla sam mu da nemam želju da se viđam s ljudima tako često kao pre pandemije. Teram sebe da odgovaram na poruke, a i sama ne podnosim kada mi neko ne odgovori odmah. Brinem da misle loše o meni i teram sebe da izlazim. Na žurkama obično bude sve u redu, ali kada se vratim kući, ne mogu da zaspim. Ponekad uzmem tablete za spavanje, ali lekar se pita da li mi treba i nešto za smanjenje anksioznosti.
Imam iracionalne misli. Zaista uvrnute. Posebno noću, kada znam da bi trebalo da spavam. Otkuca dva sata, a moj mozak stvara nove razloge za brigu ili tugu. Ležim i razmišljam šta će biti kada moji roditelji odu. To me plaši, jer su sve stariji, a ja sam se zbog posla preselila na drugi kraj zemlje i ne znam kada ću se vratiti.
Šta ako je ta selidba greška? Još gore, povela sam sa sobom partnera! A uskoro punim trideset, vreme neumoljivo prolazi. Postaje ozbiljno. Moj glavni životni cilj je da izgradim redovne navike i nadam se da će mi ovaj posao u tome pomoći. Predugo sam bila u zastoju. U mom životu ima premalo sigurnih stvari. Premalo konkretnosti.
Ponekad, kada dođe vikend, osećam se toliko preplavljeno svime što tek treba da se dogodi, da ceo dan ne izlazim iz kreveta i gledam televiziju, kao da imam depresiju ili nešto slično. A onda dođe noć i sa njom, ni sama ne znam, valjda neizvesnost. Prevrćem se i pitam da li ću se snaći na poslu, da li će moja veza opstati, da li bi trebalo već da zamrznem jajne ćelije ili nešto slično. Na kraju počnem da brinem što ne spavam, hodam po stanu uverena da je to znak nekog ozbiljnog poremećaja sna i da više nikada neću zaspati. U tom trenutku obično odlučim da je vreme za 'miligram opuštanja'. Mislim na tabletu za spavanje. Tek tada se opustim i konačno zaspim".
Psihološkinja: "Mlade okružuje more neizvesnosti"
Istorija čovečanstva jasno pokazuje da neizvesnost nije ništa novo. Ipak, savremene mlade ona iznenađuje. Iz godine u godinu, generaciju za generacijom, ljudi u ranim dvadesetim, čiji su dotadašnji život određivali rasporedi časova i kalendar, ulaze u veliku nepoznanicu.
Ranije su imali jasne planove i smernice koje su im govorile šta i kada treba da rade. Dobijali su ocene koje su im pomagale da procene sopstveni napredak i uporede se s vršnjacima. Završetak svake školske godine pokazivao je napredak. Oko dvadesete godine mladi pokušavaju da školsku rutinu zamene poslovnom i tada shvate da ih okružuje more neizvesnosti.
Osobe koje danas ulaze na tržište rada do 35. godine u proseku promene devet poslova. Da, devet. Otprilike polovina njih dobija finansijsku pomoć roditelja, a jedna petina ne uspeva redovno da plaća račune. Oko četvrtina dvadesetogodišnjaka seli se svake godine, najčešće zbog posla ili u potrazi za boljim prilikama. Trećina radi od kuće, često u prenatrpanim stanovima sa tankim zidovima. Nekolicina srećnika putuje svetom kao digitalni nomadi, ali za većinu, rad na daljinu znači seljenje iz kafića u kafić, sa laptopom i punjačem u rancu.
Menjaju se kafići, radna mesta, gradovi i stanovi, a s njima i poznanstva, veze i prijateljstva. Iako period između dvadesete i tridesete često zamišljamo kao vreme bogatog društvenog života, u stvarnosti ga često obeležava usamljenost. Oko polovine mladih odraslih kaže da nema bliske prijatelje. Približno polovina muškaraca i trećina žena u tom uzrastu su sami, iako većina samaca ističe da im je prijateljstvo važnije od romantične veze.
Dvadesetogodišnjaci 20. veka mogli su da očekuju brak, karijeru, dete, sopstveni dom i osećaj svrhe. Danas se te stvari ostvaruju posle tridesete ili nikada. Zbog toga se prvih deset godina odraslog doba često provodi u osećaju nestabilnosti. Neizvesnost, uostalom, ne pogađa samo mlade. Čitava era u kojoj živimo deluje nestalno i promenljivo.
Osećaj anksioznosti često je opravdan
Umesto da tražim dijagnozu za sve što je Irena opisivala, ponudila sam joj jedno moguće objašnjenje - život u stalnoj neizvesnosti. U njenom životu bilo je toliko nepoznatih - posao, mesto stanovanja, prijatelji, veza, starost roditelja, sopstveno starenje i plodnost - da je osećaj stalne brige zapravo bio razumljiv.
Irena je svoje strahove nazivala "iracionalnim", ali oni su bili realni. Roditelji stare, kao i ona sama. Možda je njena zabrinutost bila signal da razmisli gde i kako želi da živi u narednim godinama. Možda će izabrati da bude bliže porodici. A možda će se vremenom navići na udaljenost. To što ne postoji jedan "pravi put", jeste još jedna neizvesnost s kojom je morala da se suoči.
Godinu dana kasnije njen život bio je uređeniji. Sa verenikom se vratila u svoju zemlju kako bi bila bliže porodici i prijateljima. Dobila je novi, uzbudljiv posao. Još nije znala da li želi decu, ali sada je imala prostora da o tome mirno razmisli. Tablete za spavanje gotovo više nije koristila.
- "Dakle, mislite da nemam anksiozni poremećaj?", pitala me je.
- "Mislim da osećaš anksioznost u onom najosnovnijem smislu te reči", odgovorila sam. "Ali brinuti o životu nije isto što i mentalni poremećaj".
- "Da li je ta razlika zaista važna?".
- "Jeste. I te kako", rekla sam, misleći na nocebo efekat.
Šta je nocebo efekat?
Nocebo efekat je zli blizanac placebo efekta.
Placebo obično povezujemo sa "tabletama od šećera". Još 1799. godine istraživanja su pokazala da pacijenti koji su dobijali lažne lekove često doživljavaju poboljšanje slično onima koji su primali prave lekove. Zaključak je bio jasan - um ima snažan uticaj na telo.
Danas znamo da placebo prevazilazi samu tabletu. Ključno je očekivanje. Ljudi koji optimistično pristupaju lečenju, imaju veće šanse za poboljšanje. Placebo može da ublaži bol, anksioznost, simptome depresije, pa čak i da ubrza oporavak. Mozak, očekujući poboljšanje, aktivira sisteme u telu koji regulišu krvotok, hormone, disanje i imunitet.
Ako placebo pokazuje snagu pozitivnih očekivanja, nocebo govori o moći negativnih. Kada verujemo da nam neće biti bolje, manja je verovatnoća da će do poboljšanja doći. Ako pacijentu kažemo da će zahvat biti bolan, bol će zaista biti jači. Ako stalno pratimo zabrinjavajuće simptome, možemo da ih pojačamo.
Upozoravanje na nuspojave lekova povećava verovatnoću da će ih pacijent osetiti. Verovanje da je stres isključivo štetan povećava nivo hormona stresa. Uverenje da se anksioznost neće smanjiti povećava rizik da potraje ili se vrati", glasi odlomak iz knjige psihološkinje.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
(MONDO)