- U Rozetu u Pensilvaniji stanovnici su jeli masno, pili vino i pušili, ali su od infarkta umirali znatno ređe od komšija.
- Istraživanja su pokazala da je smrtnost od infarkta bila upola manja, a ključ su možda bili bliski porodični i komšijski odnosi, ne ishrana ili geni.
U jednom malom gradu u Pensilvaniji, lekari su sredinom prošlog veka primetili nešto što nisu lako mogli da objasne. Njegovi stanovnici jeli su kaloričnu i masnu hranu, pili vino, među njima je bilo pušača i gojaznih ljudi, a ipak su od infarkta umirali znatno ređe nego stanovnici okolnih mesta.
Grad se zove Rozeto, a naselili su ga italijanski doseljenici, uglavnom poreklom iz istoimenog mesta na jugu Italije. Neobičan obrazac koji su istraživači tamo zabeležili kasnije je postao poznat kao "efekat Rozeto".
Objašnjenje nisu pronašli samo u tanjirima, genima ili fizičkoj aktivnosti. Pažnju im je privukao način na koji su stanovnici živeli. Porodice su bile veoma povezane, u kućama je često živelo nekoliko generacija, komšije su se svakodnevno posećivale, a stariji ljudi imali su važno mesto u zajednici.
Ipak, naučnici ni danas ne mogu sa sigurnošću da tvrde da je upravo takav život štitio njihova srca.
Smrtnost od infarkta bila je upola manja
Interesovanje za Rozeto počelo je kada je lokalni lekar Benjamin Falkone početkom šezdesetih godina skrenuo pažnju istraživačima da u gradu gotovo ne viđa infarkte kakve je očekivao među stanovništvom tog uzrasta.
Usledilo je detaljnije istraživanje zdravstvenih podataka. Rezultati, objavljeni 1964. godine u medicinskom časopisu JAMA, pokazali su da je od 1955. do 1961. stopa smrtnosti od infarkta u Rozetu bila manja od polovine stope zabeležene u okolnim zajednicama. Posebno se izdvajao još jedan podatak. Tokom posmatranog perioda, nije zabeležena nijedna smrt od infarkta među stanovnicima mlađim od 47 godina.
Autori originalnog istraživanja naveli su da je niska smrtnost primećena kod oba pola, ali da je razlika bila naročito izražena među muškarcima. To nije bilo očekivano ako se uzmu u obzir njihove navike. Među stanovnicima su bili prisutni gojaznost i drugi uobičajeni faktori rizika, dok njihova ishrana nije mogla da se opiše kao naročito lagana. Jeli su dosta kalorija i životinjskih masti, a vino je bilo deo svakodnevice.
Važno je, ipak, da napravimo razliku između onoga što je istraživanje stvarno pokazalo i onoga što je kasnije postalo deo popularne priče. Stanovnici Rozeta nisu bili potpuno zdravi niti imuni na srčane bolesti. Utvrđena je prvenstveno neuobičajeno niska smrtnost od infarkta, a tvrdnje se ne odnose na svakog pojedinca.
Tajna možda nije bila u ishrani
Istraživači su razmatrali mogućnost da stanovnike štiti poreklo, ali genetsko objašnjenje nije delovalo dovoljno ubedljivo. Italijanski rođaci koji su živeli na drugim mestima nisu pokazivali istu prednost.
Ni ishrana nije nudila jednostavan odgovor. Stanovnici su se udaljili od tradicionalne mediteranske ishrane svojih predaka, a u njihovim jelovnicima bilo je dosta mesa, kobasica, životinjske masti i drugih kaloričnih namirnica.
Nisu svi bili fizički neaktivni. Mnogi muškarci radili su teške fizičke poslove, dok su večernje šetnje i odlasci kod komšija bili deo života u gradu. Zbog toga nije moguće zaključiti da su živeli potpuno suprotno svim preporukama za očuvanje zdravlja.
Ono po čemu se Rozeto jasno razlikovao od okolnih mesta bila je njegova društvena struktura.
U mnogim domaćinstvima zajedno su živele tri generacije. Porodični i komšijski odnosi bili su bliski, stanovnici su često pomagali jedni drugima, a stariji nisu bili odsečeni od svakodnevnog života. Materijalne razlike su postojale, ali se bogatstvo nije upadljivo pokazivalo. Stanovnici nisu bili pošteđeni stresa, porodičnih problema i životnih sukoba. Istraživači su, međutim, pretpostavili da su im snažna podrška porodice, komšija i verske zajednice pomagale da se lakše nose sa pritiscima.
Kada se grad promenio, nestala je i prednost
Tokom narednih decenija Rozeto se postepeno menjao. Mlađe generacije napuštale su tradicionalni način života, porodice su postajale manje, međugeneracijske veze slabije, a individualni uspeh i materijalni status dobijali su veći značaj.
Promenile su se i svakodnevne navike. Sve manje muškaraca bavilo se fizički zahtevnim poslovima, dok su večernje šetnje tokom kojih su stanovnici obilazili komšije, gotovo nestale.
Istraživači su ponovo pregledali podatke o smrtnosti u Rosetu i obližnjem Bangoru za period od 1935. do 1985. godine. Pedesetogodišnja analiza objavljena u American Journal of Public Health pokazala je da su stanovnici Rozeta tokom prvih nekoliko decenija imali nižu stopu smrtnosti od infarkta. Nakon perioda tokom kojeg su tradicionalni porodični i društveni odnosi oslabili, stopa je porasla i približila se onoj u susednom mestu.
Naknadno medicinsko i sociološko istraživanje zajednice zabeležilo je i veći broj ljudi koji su preživeli infarkt, više simptoma angine pektoris i znatno češću hipertenziju nego tokom prvih ispitivanja. Ovakav razvoj događaja podržao je pretpostavku da su osećanje pripadnosti, porodična podrška i društvena povezanost možda imali ulogu u očuvanju zdravlja stanovnika.
Da li efekat Rozeto zaista postoji?
Priča o Rozetu često se predstavlja kao dokaz da "bliski odnosi mogu da zaštite srce", čak i kada ljudi ne žive naročito zdravo. Naučni zaključak ipak nije tako jednostavan.
Istraživanja su bila posmatračka, što znači da su naučnici pratili promene, ali nisu mogli da izdvoje jedan činilac i dokažu da je upravo on izazvao nižu ili višu smrtnost. Istovremeno su se menjali društveni odnosi, zanimanja, kretanje, zdravstvena zaštita i druge životne okolnosti.
Novija kritička analiza objavljena 2026. godine ukazala je i na moguće probleme sa izborom stanovnika i zajednica korišćenih za poređenje. Njeni autori smatraju da su metodološka ograničenja mogla da utiču na veličinu uočene razlike, naročito među muškarcima.
Zbog toga se ne može tvrditi da su druženje i porodična bliskost sami po sebi sprečavali infarkt. Efekat Rozeto ostaje važna medicinska i sociološka priča koja je naučnicima skrenula pažnju na činjenicu da zdravlje srca možda ne zavisi samo od onoga što jedemo, koliko se krećemo i šta pokazuju laboratorijske analize. Važnu ulogu mogu da imaju i usamljenost, hronični stres, podrška drugih ljudi i osećanje da pripadamo zajednici.
Šta vi mislite o ovoj temi?
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
(MONDO)