- Nikola Pejaković je rođen sa četiri prsta na desnoj ruci i kaže da to nikada nije doživljavao kao hendikep, već kao svoju prednost.
- Urođene razlike u razvoju šake su relativno česte, a mogu da utiču na izgled, pokretljivost i funkciju šake.
Glumac Nikola Pejaković jednom prilikom otvoreno je govorio o fizičkoj razlici koja ga prati od rođenja. Na desnoj ruci ima četiri prsta. Iako je zbog toga tokom detinjstva doživljavao zadirkivanja, isticao je da svoju različitost nikada nije posmatrao kao nedostatak, već kao prednost. Njegova priča otvara i važnu zdravstvenu temu: urođene razlike u razvoju šake, zbog čega nastaju i koliko mogu da utiču na svakodnevni život.
"Rođen sam sa četiri prsta na desnoj ruci. To je obeležilo moje detinjstvo. Bilo je zadirkivanja, ali sam ga i sam inicirao nekim svojim pošalicama. Nikada to nisam doživljavao kao hendikep ili nedostatak, već kao prednost. Za mene je to značilo da sam drugačiji, da se izdvajam. Taj obrnuti pogled na stvar mi je u stvari doneo mir. Evo, i danas mi se dešava da uopšte nemam svest da mi nedostaje prst ili da mi je ruka nešto manja i drugačija, ali ljudi to vide. Tek ponekad, kada vidim da je fiksiraju pogledom, onda se i ja setim. Paradoksalno, zar ne?" ispričao je glumac jednom prilikom.
Ovakve razlike u izgledu šake mogu da budu prisutne već na rođenju i pripadaju grupi stanja koja se u medicini nazivaju urođene razlike u razvoju šake. One mogu da podrazumevaju nedostatak jednog ili više prstiju, njihovu nerazvijenost, spojenost ili drugačiji oblik pojedinih delova šake.
Koliko su česte urođene razlike u razvoju šake?
Iako se o njima ne govori često, urođene razlike u razvoju šake nisu toliko retke koliko mislite. Prema podacima Američke akademije ortopedskih hirurga, različite urođene anomalije šake i ruke javljaju se kod približno dve od 1.000 živorođenih beba. Ovaj podatak obuhvata različita stanja, a ne samo slučajeve u kojima se dete rodi sa manjim brojem prstiju. Neka od njih utiču prvenstveno na izgled šake, dok druga mogu da promene njenu strukturu, pokretljivost i funkciju.
Kada osoba ima manje od uobičajenog broja prstiju, u medicinskoj terminologiji koristi se naziv oligodaktilija. Ipak, postoje različiti oblici ovog stanja, pa se tačna dijagnoza određuje na osnovu izgleda i građe šake, kao i prisustva ili odsustva pojedinih kostiju i drugih struktura. Ipak, bez medicinskih podataka ne može da se zaključi kojoj konkretnoj kategoriji pripada slučaj Nikole Pejakovića.
Zašto se dete rodi sa manje prstiju?
Razvoj ruku i šaka počinje veoma rano tokom trudnoće. Prema podacima AAOS, određene urođene razlike nastaju već između četvrte i osme nedelje nakon začeća, dok drugi poremećaji u razvoju mogu da se jave i kasnije. U tom periodu formiraju se osnovne strukture gornjih ekstremiteta, uključujući kosti, mišiće, tetive i prste. Ukoliko se neki deo tog procesa ne odvija uobičajeno, dete može da se rodi sa nedostajućim ili nedovoljno razvijenim delom šake.
Uzroci mogu da budu različiti. Kod nekih osoba postoji genetska predispozicija, dok se određene razlike javljaju kao deo šireg genetskog sindroma ili drugog zdravstvenog stanja. Postoje i slučajevi u kojima razvoj ekstremiteta može da bude ometen spoljašnjim faktorima tokom trudnoće. Jedan od primera je sindrom amnionskih traka, kada se vlakna plodovih ovoja obavijaju oko dela tela bebe i mogu da ograniče njegov razvoj ili protok krvi.
Ipak, najvažnije je da se zna da u velikom broju slučajeva ne može da se utvrdi konkretan uzrok. To znači da roditelji često ne dobiju odgovor na pitanje zbog čega je došlo do određene razlike u razvoju, niti ona nužno može da se poveže sa nečim što su uradili ili nisu uradili tokom trudnoće.
Da li nedostatak jednog ili više prstiju utiče na svakodnevni život?
Odgovor zavisi od toga koji deo šake je zahvaćen, koliko su razvijene preostale strukture i kakva je njena funkcionalnost. Neke osobe sa urođenim razlikama u razvoju šake mogu bez većih poteškoća da obavljaju svakodnevne aktivnosti, dok drugima pojedini pokreti mogu da budu otežani. To može da se odnosi na hvatanje predmeta, pisanje, oblačenje ili obavljanje određenih poslova koji zahtevaju precizne pokrete prstiju.
Ipak, odsustvo jednog prsta ne znači automatski da osoba neće moći normalno da koristi šaku. Ljudsko telo ima sposobnost prilagođavanja, a mnogi ljudi vremenom razvijaju drugačije načine hvatanja i izvođenja pokreta.
U zavisnosti od konkretnog stanja, pomoć mogu da pruže fizikalna i radna terapija, prilagođena pomagala, a kod određenih anomalija razmatraju se i hirurški zahvati. Cilj nije samo estetska korekcija, već pre svega očuvanje ili poboljšanje funkcije šake i samostalnosti osobe. Američka akademija ortopedskih hirurga navodi da mnoga deca sa urođenim razlikama u razvoju šake uspevaju da se prilagode i dobro funkcionišu bez potrebe za lečenjem.
Zašto je važno i psihološko prilagođavanje?
Pored fizičkog aspekta, urođene razlike mogu da utiču i na emocionalni razvoj, naročito tokom detinjstva. Deca mogu da se susretnu sa pitanjima vršnjaka, zadirkivanjem ili neprijatnim komentarima zbog izgleda. Upravo je o tome govorio i Nikola Pejaković, koji je priznao da je njegovo detinjstvo bilo obeleženo zadirkivanjem, ali i da je uspeo da izgradi drugačiji odnos prema sopstvenoj različitosti.
Podrška porodice, okruženja i vršnjaka može da bude veoma značajna za razvijanje samopouzdanja. Važno je da dete ne odrasta sa osećajem da zbog izgleda svoje šake vredi manje ili da mora da se uklapa u određeni fizički obrazac.
BONUS VIDEO:
(MONDO)